Iako mirna reintegracija istočne Slavonije, Baranje i zapadnog Srema u ustavnopravni poredak Republike Hrvatske slovi za najuspešniju mirovnu misiju UN-a u svetu, dvadeset godina nakon njenog službenog završetka ostaje dilema: da li je 15. januar 1998. bio kraj tog procesa ili on i dalje traje? Ili je taj datum trebao označiti početak nekog novog perioda posleratne obnove koji se nije dogodio? Nažalost, ovaj dio Hrvatske danas je po svim ekonomskim pokazateljima na začelju zemlje, što za posledicu ima i iseljavanje stanovništva.
– Uspostava poverenja je nužna, međusobni odnosi ne mogu se graditi na dominaciji Hrvata i isključivanju Srba ili obratno. Vukovar danas nije prosperitetan grad, iako su Srbi isključeni iz svih sfera društva. Zato očekujem od svih da to shvate i daju svoj doprinos, da se proces mirne reintegracije vrati na pravi put za dobro svih naših sugrađana – kaže Srđan Milaković, zamenik gradonačelnika Vukovara iz redova srpske nacionalne zajednice i dodaje da dosadašnja iskustva ne znače da je put mira bio loš, nego da mirna reintegracija nije ostvarena.
Zajedničko veće opština sa sedištem u Vukovaru telo je koje usklađuje interese srpske etničke zajednice na istoku Hrvatske, koordiniše prava i daje inicijative i predloge prema institucijama vlasti RH. U formalnopravnom smislu nastalo je kao udruženje sui generis na osnovu međunarodnog pravnog akta, Erdutskog sporazuma potpisanog 12. novembra 1995., čime je okončan rat u Hrvatskoj i započeo je proces mirne reintegracije. Svoja specifična prava ZVO crpi iz Pisma namere hrvatske vlade od 13. januara 1997. godine.
Na dilemu da li je pre 20 godina završila mirna reintegracija ili je tek počela ukazao je u razgovoru za “Privrednik” i sekretar ZVO-a Vinko Lazić. Ovaj vukovarski politolog podseća da je u dvogodišnjem nadziranom periodu, zahvaljujući prisustvu predstavnika međunarodne zajednice, uspešno izvršena demilitarizacija i uspostavljene su mešovite policijske snage. Počela je obnova i omogućen je povratak stanovništva u svoje domove, integracija javnih službi, radnog, obrazovnog i socijalnog segmenta, finansijskog i platnog prometa u okrilje hrvatskog zakonodavstva i administracije. Uporedo s tim, ali sporije, odvijaju se procesi obnove stambenih objekata, povrata imovine, procesuiranja ratnih zločina i drugo. Na proleće 1997. održani su lokalni izbori, čime je uspostavljen ustroj lokalne vlasti, identičan onom u ostatku države.
– Usled pokidanih socijalnih veza etničkih zajednica Hrvata i Srba, život u Podunavlju nije bilo lako uokviriti jednim ili dvama sporazumima, niti u dve godine otkloniti sve prepreke za skladan i zajednički život u svakoj oblasti društvene stvarnosti. Taj period karakteriše velika međusobna udaljenost ljudi i čitavih zajednica. Pripadnici srpske nacionalne manjine bili su pod pritiskom, pred dilemom ostati ili otići – ističe naš sagovornik.
U takvim uslovima i na početku svog delovanja ZVO je imao obavezu i ulogu da prepozna i artikuliše interese pripadnika srpske zajednice na pojedinačnom i kolektivnom nivou, a sve svoje kapacitete posvetio je zaštiti egzistencijalnih prava srpske nacionalne zajednice.
– Zbog nepovoljnog političkog ambijenta, nedorađenog pravnog okvira i nedostataka u svim unutrašnjim resursima nije bilo dobrih rezultata. Mnogo ljudi je u upravnim postupcima bilo izloženo diskriminaciji, od nepriznavanja prava na obnovu, uskraćivanja prava na državljanstvo, do nepriznavanja radnog staža, prava na penziju itd. Stereotipi o krivnji jednog kolektiva bili su obrazac ponašanja umesto dosledne primene zakona. Svi ovi problemi postaju neposredni ciljevi delovanja ZVO-a u narednom periodu – kaže Lazić.
Ističe da i nakon 20 godina škole na istoku Hrvatske, u kojima se nastava odvija na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu po modelu A, nisu registrovane kao škole srpske nacionalne manjine, a da Vukovarsko-sremska županija već tri godine odbija da prenese osnivačka prava na opštine koje su to zatražile. Srbima u Vukovaru uskraćeno je pravo na ravnopravnu službenu upotrebu svog jezika i pisma. Oblici diskriminacije izraženi su i kod zapošljavanja, proporcionalne zastupljenosti u upravnim i pravosudnim telima, kod ostvarivanja socijalnih i penzionih prava, konvalidacije radnog staža. Hrvatskim penzionerima srpske nacionalnosti nisu isplaćene penzije za period od 1991. do 1998. Diskriminacija srpske manjine prisutna je i kod nejednakog tretmana civilnih žrtava rata, progona počinilaca ratnih zločina i pronalaska nestalih osoba, brisanja iz evidencije prebivališta…
– Mirna reintegracija je omogućila mir, odnosno isključila tenkove, topove, pešadiju, užarene cevi i polja smrti kao model rešenja sukoba. U njen uspeh je malo ko verovao. Danas, sa dvadeset godina odmaka, dobar deo ovdašnjih Srba reći će da reintegracija nije ništa donela i da se moglo ostvariti više, jer Srbima je pristup poslu i institucijama države u koju su reintegrisani i dalje misaona imenica. I danas su srpski lideri i srpski kolektivitet meta ostrašćenih hrvatskih desničara, i to ne samo opskurnih, već i onih u odelima i sa akademskim titulama. U mnogim segmentima reintegracija još traje. Pogotovo reintegracija ljudi, a ne samo teritorija – kaže predsednik Izvršnog odbora SDSS-a Bogdan Rkman.
– Svaki put kad je poželeo, Srbin s istoka Hrvatske mogao je doći da obiđe rodbinu, grobove i imanje, ako ga nije prodao. U isto vreme Srbin pometen u “Oluji” radio je to inkognito, sa strahom i zebnjom, prečesto pod nogama našavši “paštetu” ili neki drugi eksploziv. Umesto “dobrodošao” čuo je uvredu, pretnju, psovku, osetio šamar na licu ili nečiju cokulu na kičmi – opisuje Rkman, koji je i sam u “Oluji” napustio rodni Kordun, odakle je došao u Vukovar.
– Ljudski život uobličen u nacionalnom, socijalnom, verskom, kulturološkom i drugom identitetu ovdašnjih Srba trajaće i dalje. S druge strane, tamo gde nije bilo mirne reintegracije, tamo odakle su ljudi pometeni raznim “Otkosima”, “Bljeskovima”, “Olujama”, “Poskocima”, u Karlovcu, Zagrebu, Zadru, Sisku… već za koju deceniju bitisanje srpskog bića biće, nažalost, samo materijal za sećanje – upozorava Rkman.
Vukovarski novinar Slavko Bubalo ističe doprinos srpske zajednice procesu mirne reintegracije koji se prećutkuje i zanemaruje. Iako je život pronašao način da ljudi posle rata nastave dalje, smatra da je teško graditi budućnost ako se stalno vraćamo u prošlost.
– Ono u čemu mirna reintegracija nije uspela leži upravo u činjenici da politika nije pratila stanje na terenu. Grad i kuće su obnovljeni, a protokom vremena Srbi i Hrvati, obični ljudi, pronašli su način da funkcionišu. No politika je ta koja je proces stvarnog pomirenja uvek vraćala godinama unazad. Pojedini političari i danas javno govore da im je žao što Hrvatska svoj istočni deo nije povratila ratom. Obnova je zahvatila samo zgrade, a privreda je, rekao bih, namerno zapostavljena, kako bi Srbi izgubili strpljenje i otišli – ističe naš sagovornik.
Čak i ono što je za vreme rata funkcionisalo danas više ili ne postoji ili jedva da radi: Vuteks, Vupik, Borovo… Odlaze Srbi, ali i Hrvati.
– Setimo se gde je Jugoslavija bila 20-ak godina nakon Drugog svetskog rata, koji je po mnogo čemu bio gori i strašniji od rata 1990-ih, a gde je Hrvatska danas?! Prošlost, naravno, ne treba zaboraviti, zbog žrtava koje su pale na obe strane i cene koju smo svi platili, ali kada bismo se prošlošću manje zamarali, verujem da bi nam svima bilo bolje. Tu važnu ulogu imaju i mediji koji su, nažalost, uvek veću pažnju posvećivali potpuno beznačajnim, sitnim incidentima, dok su mnoge pozitivne priče ostale neispričane – podvlači Slavko Bubalo.
