Toliko puta smo se uverili da postoje mesta koja čovek ne može da objasni samo istorijskim činjenicama. Može da nabroji godine, događaje, imena osnivača i vlasnika, može da prelista arhive i požutele zapisnike, ali će mu suština ipak izmaći. Jer, neka mesta, osim činjenica, imaju dušu, satkanu od vremena. Takva je Venčačka vinogradarska zadruga u Banji podno Venčaca, u srcu Šumadije. Kada danas stanete pred njen stari podrum, koji će uskoro promeniti lik, teško je poverovati da je sve počelo davne 1903. godine, kada se osamnaest domaćina iz Banje, Lipovca, Brezovca, Vinče i Plaskovca dogovorilo da zajedno krene putem koji nijedan od njih sam ne bi mogao da prođe. Nisu tada stvarali samo zadrugu. Gradili su poverenje. U vremenu kada je Srbija tražila svoj put između tradicije i modernog sveta, oni su već razumeli da vinograd ne priznaje usamljenost i da se veliki poduhvati rađaju iz zajedništva.

U vremenu kada je Srbija tražila svoj put između tradicije i modernog sveta, osamnaest domaćina iz okoline Topole početkom prošlog veka razumelo je da vinograd ne priznaje usamljenost i da se veliki poduhvati rađaju iz zajedništva

„Posle filoksere koja je krajem 19. veka uništila vinograde u gotovo čitavoj Evropi, stradalo je i venčačko vinogorje, ali je nateralo vinogradare da krenu ispočetka“, priča Predrag Gavrilović, direktor vinarije i destilerije Legat 1903, koja je naslednik Venčačke vinogradarske zadruge: „Aranđelovački kraj je početkom 20. veka postao lokomotiva razvoja savremenog vinarstva, počev od osnivanja Zadruge. Osnovali su je seljaci sa po 40 udela i svako je dao 50 ondašnjih dinara. Među njima je bio i Kosta Čolović. Jedan od osnivača, jedan od ljudi koji su verovali u ideju. Nije mogao znati da će više od jednog veka kasnije njegovi potomci ponovo otvoriti vrata istog podruma i pokušati da nastave tamo gde su njihovi preci započeli, da se loza Čolovića nastavlja, kao i loza na padinama Venčaca“, priča Gavrilović.

A između te dve tačke proteklo je više od sto dvadeset godina istorije. Venčac je, zapravo, oduvek bio ne samo planina plemenitog belog mermera, nego i planina vinograda. Njegove padine nisu bile naročito izdašne za mnoge kulture, ali su lozu prihvatile kao svoje dete. Sunce, vetrovi i zemlja ovde su vekovima stvarali vino pre nego što je iko pomislio da će ono jednog dana postati privredna istorija Srbije. „Porodica Čolović je znala da je loza u suštini jako žilava i otporna biljka koja uvek nađe načina da preživi u vrlo surovim uslovima i iz toga je verovatno crpela tu inspiraciju da nastavi porodičnu tradiciju kroz reinvestiranje i ponovo pokretanje svega onoga što je ostalo od nekadašnje zadruge“, objašnjava Gavrilović.

Zadrugari su, međutim, to dobro znali od samog početka, jer su gledali dalje od svojih njiva. Putovali su po Evropi, učili od najboljih vinogradara, donosili nova znanja i tehnologije. U vreme kada su mnoga sela živela u ritmu devetnaestog veka, oni su razmišljali evropski. Iz te vizije rodio se veliki podrum. Njegova gradnja počela je 1911. godine. Onda su došli ratovi. Balkanski, pa Veliki rat. Kao i bezbroj puta u srpskoj istoriji, život je stao pred naletom stradanja. Ali samo privremeno. Kada su se preživeli vojnici vratili, nastavljena je i gradnja podruma, pre obnavljanja kuća i okućnica. U toj slici možda je sadržana i suština čitave zadruge: strpljenje ljudi koji znaju da se ni loza ni život ne podižu preko noći.

Tokom međuratnog perioda, Venčačka vinogradarska zadruga postaje jedno od najmodernijih vinarskih preduzeća na Balkanu. Podrum na tri nivoa, savremena oprema iz Nemačke i Francuske, električna centrala, proizvodnja penušavih vina, destilata i likera – sve je to stvaralo sliku zadruge koja je daleko prevazilazila lokalne okvire. Njeni podrumi bili su među najvećim u ovom delu Balkana, sa godišnjom proizvodnjom od milion litara vina. Ona su putovala daleko od Šumadije, a iz drugih zemalja se putovalo nazad u malo selo kraj Aranđelovca da se vidi to vinsko čudo čije su kapljice klizile niz grla poznatih diplomata, svetskih vladara i monarhista. I prva dama Amerike, Elenor Ruzvelt, lično je došla u posetu Venčačkoj vinogradarskoj zadruzi.

Podrumi Venčačke zadruge bili su među najvećim u ovom delu Balkana, sa godišnjom proizvodnjom od milion litara vina. I prva dama Amerike, Elenor Ruzvelt, lično je došla u posetu ovoj zadruzi i kušala njena vina

U njenim podrumima se nalazila oprema kakvu je tada malo ko imao i u nekim razvijenim evropskim zemljama. „Vinarija je i za današnje vreme raspolagala impozantnim brojem hrastovih bačvi, zapremine od 50 do 80.000 litara vina, a polovinom 30-ih godina beleži rekordnu proizvodnju od milion litara“, ređa podatke direktor.

Kao zanimljivost, posebno ističe veliku staklenu bačvu, svojevrsno tehnološko čudo tog vremena, izrađenu u Francuskoj, po narudžbini kralja Aleksandra Karađorđevića. Bila je simbol vere da srpsko vino može da ide u korak sa Evropom, pa je taj čuveni stakleni sud, zapremine 70.000 litara i ojačan armiranim betonom, i danas svojevrsni raritet. Tu je bila i Karađorđeva bačva od 8.300 litara, preneta sa Oplenca tokom ratnih godina, kako bi bila sačuvana od razaranja. Na njenom drvetu ostalo je urezano ime Vožda, kao tihi podsetnik da istorija ponekad bira neobična skloništa.

Dok su se države menjale, a granice pomerale, vino je nastavilo svoj spor i strpljiv život. Vinske etikete u širem značenju bile su smederevka, dinka, žilavka, rizling beli i crveni trijumf. „Za mene je fascinantno – priča direktor – da je Zadruga između dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka imala dva stalna enologa – Nemca, Emila Redera, i Francuza, Žobena iz Šampanje, čijom su zaslugom u Banju stigla i penušava vina. I danas je to veliki podvig, a mogu da zamislim šta je to značilo u to vreme.“

Blizina Oplenca i Karađorđevića u Topoli učinili su da se istorija ove zadruge preplete sa istorijom države. Kralj Petar, a potom i kralj Aleksandar, bili su ne samo članovi zadruge do osnivanja kraljevog podruma na Oplencu, nego i deo sveta koji je razumevao značaj vinogradarstva kao privredne grane jedne države. Slikovit primer je jedno bure nedaleko od Banje sa natpisom: „Okitimo zlatan venac, Srbin, Hrvat i Slovenac“. To nije samo natpis na drvetu. To je vreme pretočeno u rečenicu. Jedna država, jedna ideja i jedna epoha sačuvane su na hrastovim vinskim daskama bolje nego u mnogim knjigama. Zato su podrumi ovog kraja mnogo više od mesta gde vino sazreva. Oni su arhiva kolektivnog sećanja.

Posle Drugog svetskog rata stiglo je novo doba. Zadruga je postala deo velikog sistema NAVIP. Za generacije stanovnika Šumadije ime Venčačke vinogradarske zadruge gotovo se stopilo sa nazivom NAVIP – Venčački vinogradi. Bilo je to vreme velikih proizvodnih sistema, vreme kada se manje govorilo o pojedincima, a više o kolektivu. Ipak, ispod novih tabli i novih administracija ostali su isti podrumi i isti vinogradi. Loza nije marila za političke promene. Svake godine tražila je isto: sunce, zemlju i ljudsku ruku.

A onda je došlo vreme tranzicije. Mnoge zadruge nestale su bez traga. Mnogi podrumi pretvoreni su u ruševine ili skladišta zaborava. Činilo se da će i ovde istorija stati. Ali nije. Kao što se loza posle zime ponovo budi, tako se i ova priča vratila svojim korenima. Ulaskom potomaka Koste Čolovića u Venčačku vinogradarsku zadrugu 2018. godine zatvoren je jedan krug koji niko nije mogao da predvidi kada je potpisivan prvi zadružni ugovor. Na temeljima stare zadruge nastao je Legat 1903 – kruna nasleđa. On nije samo obaveza. On je dug prema ljudima koji su zasadili prve čokote, prema podrumu koji je preživeo pet ratova i prema generacijama koje su u njemu ostavile svoje ruke i svoju dušu.

Danas se na padinama Venčaca, na 17 hektara, ponovo sade vinogradi. Nastaju nova vina. U starom podrumu rađaju se novi planovi. Muzej koji će čuvati sećanje na više od jednog veka vinogradarstva. Prostor u kojem će posetioci moći da vide kako je nastajala jedna od najznačajnijih priča Srbije. Novi sadržaji koji će ovom mestu vratiti život u duhu novog doba. „Oko starog zdanja biće savremeni vinski i ugostiteljsko-turistički kompleks sa muzejom, u kome će biti izloženo sve što je zatečeno i sačuvano od Venčačke zadruge. Tu je i prodavnica sa svim vinima iz Šumadije i komšiluka i drugim proizvodima ovog kraja, zatim bioskopska sala, nacionalni restoran sa šumadijskom kuhinjom, hotel sa 25 soba, spa centar, desetak bungalova, a među čokotima vinove loze biće sala za proslave – sve u svemu, biće to mesto koje će podržavati istoriju i stecište ljubitelja vrhunskog vina prefinjenog ukusa“, otkrio je direktor novu priču nekadašnje Venčačke zadruge, čija će obnova biti završena za godinu dana. „Imaćemo dve linije vina, destilate, penušavo vino, a novost je da će jedna etiketa nositi ime Moba, kao svojevrsni omaž zadrugarima i podsećanje na zajedništvo, tako prisutno u običajnoj tradiciji našeg naroda. Vino smo sakupili sa raznih delova šumadijskih teroara, od kooperanata iz okolnih sela Aranđelovca, Topole i Levača, tako smo zaokružili prostor koji je bio simbol zadrugarstva tokom decenija njenog trajanja“, kaže Gavrilović.

Zato je Venčačka vinogradarska zadruga danas most između ljudi koji su 1903. godine verovali u budućnost i onih koju tu budućnost grade danas. Između te dve obale nalazi se priča o ljudima, vremenu i trajanju. A između starih buradi, Karađorđeve bačve, mirisa hrastovine i novih vina, čovek shvati da vino nikada nije bilo samo piće. Ono je vreme. I zato priča o Venčačkoj vinogradarskoj zadruzi nije priča o prošlosti. To je priča o trajanju.

I najzad, zanimljivo je kako se u ovoj priči sve vraća na jednu jednostavnu reč: čokot. On ne zna za zadruge, kraljevine, socijalizam, privatizacije i tranzicije. On svake godine radi isto. Pušta koren dublje u zemlju i pruža mladice ka svetlosti. Zbog toga se čini da je vinogradarstvo najbolja metafora istorije. Države prolaze, sistemi se menjaju, imena na tablama nestaju, pojavljuju se nova – a koren ostaje!