Svim pravoslavnim Srbima, gde god se oni nalazili, krsna slava predstavlja nešto posebno i sveto. Osim molitve i poštovanja uznetih određenom svecu, zaštitniku doma i familije, ona je čuvar porodične tradicije, običaja koji se vekovima prenose s kolena na koleno, svojevrsni zavet dobijen od predaka i zalog za budućnost novih naraštaja. Za Srbe u Dalmaciji ova svetkovina ima još jednu, dublju dimenziju, kao jedan od vitalnih delova njihovog identiteta i dokaz ustrajnosti i prkosa kojima se ovaj narod vekovima čvrsto držao svoje vere i imena, uprkos raznim političkim ideologijama, državnim sistemima i raznim drugim nedaćama koje su se smenjivale.
Najveći broj dalmatinskih Srba slavi Svetog Nikolu i Svetog Georgija, a slavski običaji od sela do sela tek se neznatno razlikuju. Krsna slava započinje zajedničkom molitvom ukućana i troparom posvećenim svetitelju čiji se praznik obeležava, paljenjem slavske sveće i osvećenjem koljiva i kolača. Neki slavari s jutrom požure u crkvu na svetu liturgiju noseći sa sobom kolač i koljivo na osvećenje, dok drugi u svome domu sačekaju sveštenika, pa sa njim prelome kolač i pomole se za zdravlje i dugovečnost svih članova porodice.
Tako je i kod Stojanovića, u Ramljanima kod Knina, koji na dan svoje krsne slave, Svetog arhiđakona Stefana, okupljeni oko slavske trpeze dočekuju svoga paroha. I dok dečica nestrpljivo skakuću oko stola jedva čekajući da okuse slavske đakonije, žamor prekida zveckanje kadionice i dolazak sveštenika koji domaćine pozdravlja radosno uzvikujući „pomaže Bog“. Pominjući poimence sve ukućane sveštenik izgovara reči molitve i osveštava koljivo i kolač koji zajedno prelamaju. Goran i Danijela pripremaju se za dolazak gostiju, a na trpezu stiže pregršt tradicionalnih jela u kojima će do kasnih sati toga dana uživati njihova rodbina i prijatelji.
„Svekrva obično pravi sarmu, ja sam zadužena za predjela i francusku salatu, a suprug za pečenje. Jela ima raznih, ali su ona manje važna, slavu čine ikona, sveća, kolač i slavsko žito“, govori nam Danijela, koja je poreklom iz Grahova, a u Dalmaciji je već trinaestu godinu i, kako kaže, mnogo voli ovaj kraj. „Na dan slave najvažnije je da smo mi, kao porodica, svi na okupu, gosti su tu da sve to nadopune i učine taj dan još svečanijim. Prepodne nam obično dolaze moji iz Grahova, a popodne su tu kumovi i prijatelji sa svojom decom, tako da kod nas bude baš veselo. Većina ljudi ovde slavi Đurđevdan i Svetog Nikolu i za te slave obično svi idemo na nekoliko mesta, dok naši gosti za Svetog Stefana imaju samo nas i onda se lepo opuste, bez žurbe i svi uživamo u tom druženju“, priča Danijela.
Uz puno smeha, pesme, graje i po koju čašu domaćeg vina i rakije u domu Stojanovića slavi se ime Svetog prvomučenika i arhiđakona Stefana, koje, simbolično, nosi i najstariji od njihove trojice sinova. Stefan se već polako uči slavskim običajima i obavezama, a i njega, kao i njegovu mlađu braću, osim toga kako da poštuju svoju veru i tradiciju, roditelji svakodnevno uče kako da žive u skladu sa hrišćanskim vrednostima. Kako kažu, najvažnije im je da oni izrastu u vredne i čestite ljude i zato se trude da ih svojim primerom tome i nauče.
Radišni Stojanovići vlasnici su obiteljskog poljoprivrednog gospodarstva i izuzetno se ponose svojim domaćim proizvodima visokog kvaliteta. „Bavimo se proizvodnjom povrća, imamo lubenice, dinje, paradajz, paprike, patlidžan… Držimo i koke koje borave na otvorenom, uživaju u prirodi i nose odlična jaja. Prodajemo na kućnom štandu i kupci su jako zadovoljni, prepoznali su naš trud i uvek mogu biti sigurni da je sve kod nas domaće i sveže“, kaže Danijela.
Osim rada pri OPG-u, ona se kao zaposlenica udruge „Žene kosovske doline“ brine o starijim žiteljima svoga kraja. Kako sama kaže, to često zahteva puno strpljenja, ali takođe i donosi veliku moralnu satisfakciju. „Posao gerontodomaćice zna da bude baš zahtevan, ali ja se uvek vodim mišlju da ćemo i mi jednom biti stari i nama će isto tako trebati pomoć i nadam se da ćemo je dobiti. Većini naših korisnika deca žive negde vani, ja se zato često znam našaliti da smo mi njima i deca i doktor, psihijatar i komšija, u suštini, sve ono što im nedostaje. Mi se trudimo da im pomognemo u svemu, ali mi se čini da je ono što većini njih najviše treba – razgovor i društvo“, govori uz osmeh.
Priča nam Danijela koliko bakama i dekama znači to što se neko brine o njima i ističe da je dočekuju s velikom radošću i raširenih ruku, mada se ponekad dogodi i da im je potrebno neko vreme da je prihvate. „Imala sam jednu baku od 92 godine kojoj sam malo teže uspela da objasnim kako funkcioniše naš program. Kada sam prvi put došla rekla mi je da njen sin neće da plaća moje usluge i da joj ne dolazim. Drugi dan je bila iznenađena što sam opet došla i nikako nije mogla da shvati da ne treba ništa da plati, i dalje je insistirala na tome da ne treba da dolazim. Nakon toga, ja sam se prehladila i par dana joj nisam išla, a kada sam došla ponovo priznala mi je da je jedva čekala opet da me vidi. Naviknu se oni na nas, a i mi na njih i zaista se vežemo jedni za druge. To je jedan posao koji stvarno treba da se obavlja sa srcem i dušom, jer svi mi mislimo da nam je starost daleko, ali ustvari uz njih vidimo kako godine brzo prolaze“. zaključuje Danijela.
I zaista, vreme neumorno leti i nikoga ne čeka, a mi kaskamo za njim boreći se sa svakodnevnim obavezama u pokušaju da ne propustimo trenutke koji život čine čudesnim i damo svoj doprinos onome što ostaje za večnost. Upravo to je naša vera i neprocenjivi običaji koji se pokolenjima čuvaju, kao i ljudske i hrišćanske vrednosti koje prenosimo svojoj deci, a ona dalje njihovoj, održavajući neprekinutom tu nit dobrote koju su nam darovali svetitelji i koja je jedina imuna na protok vremena.
