Prvo da pojasnimo značenje reči stres – stres je samo drugo ime za neprijatne emocije kao što su strah, ljutnja, tuga, zabrinutost itd. Naučeni smo da verujemo da stres uvek mora biti loš i često dobijamo savete kako da ga ne osećamo. Naši bližnji koji nas vole ponekad nas savetuju da odustanemo od nekog projekta na kojem radimo kada vide da osećamo pritisak i da smo zbog toga napeti. Ali ako stremimo ka nekom cilju, ako često izlazimo iz zone udobnosti i postavljamo izazove pred sebe, ako smo dovoljno hrabri da volimo i izlažemo se riziku da budemo povređeni, mi neminovno moramo osetiti stres. Nije svaki stres loš, a kao što ćemo u ovom tekstu često isticati, on čak može da bude i veoma koristan za naše mentalno i fizičko zdravlje.

Da li je stres koji osećamo dobar ili loš možemo proveriti postavljajući sebi jednostavno pitanje: koliko nam smeta to što osećamo? Kada kažemo „dobar“ stres, to ne znači da se pri takvom stresu dobro osećamo (iako on može da bude i prijatan, na primer kada se vozimo na rolerkosteru ili gledamo napet film). Dobar stres ne osećamo kao prijatan, ali ga osećamo kao logičanog i prirodnog. Strah koji nas obuzme kada nas pojuri pas, tuga koju osećamo kada izgubimo nekog ko nam je drag, nervoza koju imamo pred važan nastup, ljutnja koju osećamo kada nam neko učini neku nepravdu, to su sve emocije koje su korisne i služe da nam pomognu da se bolje prilagodimo realnosti. Kada ne bismo osećali nervozu, kada bi nam bilo svejedno pred važan nastup, ne bismo se toliko dobro pripremili. Osim toga, važan nastup je tu da nam donese radost uspeha i dobro obavljenog posla nakon što se završi. Da nema nervoze pre toga, ne bi bilo ni radosti i rasterećenja nakon. Tuga je tu da nam pomogne da prebolimo gubitak. Ona nas motiviše da razmišljamo o gubitku i šta to za nas i našu budućnost znači. Period tugovanja je period tokom koga se mi psihički privikavamo na to da voljene osobe više nema, osmišljavamo ponovo svoj život, sada bez onoga što smo izgubili. Ljutnja nam čuva samopouzdanje i daje nam energiju da tražimo da se neko ponašanje na koje se ljutimo menja. Zaista ne želimo da budemo ravnodušni u tim situacijama.

I dok dobar stres osećamo kao prirodan i logičan, loš stres je onaj koji osećamo kao višak, koga želimo da se oslobodimo. Kad god se osećamo previše „pod stresom“, to je uvek znak da smo pod lošim stresom. Loš stres nam ne koristi da se bolje prilagodimo. Zabrinuta osoba koja stoji pred nekim važnim zadatkom je primer osobe koja oseća dobar stres. Zabrinuta osoba koja sedi u svojoj sobi i beskrajno brine o budućnoti je primer lošeg stresa.

Zahvaljujući tome što ima maštu, čovek je uspeo da proizvede novi vid mučenja koji nije tipičan za druge predstavnike sisara. Mi smo veoma skloni da sebe zabavljamo predviđanjima tragičnih situacija koje se neće, a mogle bi se desiti. I što uverljivije uspemo da zamislimo neku nesreću (neko nama drag gine u saobraćaju, lekar nam saopštava neku tešku dijagnozu, padamo na ispitu, žena nas vara) to više procenjujemo da je verovatnije da se tako nešto dogodi. „Ako mogu tako lako da zamislim“, mudrujemo mi, „onda se to tako lako može i desiti“.

Dobar stres može da postane loš stres kada ne koristimo tu našu emociju za napredak. Kada strah koji je funkcionalan pojačavamo svojim fantaziranjima o nekim budućim nesrećama; kada tugu opteretimo neosnovanim osećanjem krivice; kada branimo sebi da osećamo ljutnju ili kada ljutnju koju osećamo začinimo mržnjom, prezirom itd, mi od dobrog stresa pravimo loš.

Dobar i loš stres nemaju gotovo ništa zajedničko. Hormoni koji se luče prilikom ova dva doživljaja i njihov uticaj na naše telo i zdravlje su različiti. Dobar stres traje kraće, on služi da se organizam prilagodi na novonastalu situaciju. S druge strane loš stres nema vremensko ograničenje. On može da traje večno. Prolongirana tupa patnja ostavlja štetne posledice po naš organizam koje su mnogo trajnije, sistematičnije.

Apetit je još jedan način da vidimo da li je u pitanju dobar ili loš stres. Kada tvrdimo da jedemo „na nervnoj bazi“, da jedemo uvek kad smo nervozni, to je znak da je u pitanju loš stres. Kada se stvarno nešto loše dešava, nešto što zahteva od nas da se prilagodimo novonastaloj situaciji, kada nam se desi neočekivano nešto strašno, tada se apetit gubi. Tada nam nije do jela. Ali kada je u pitanju stres proistekao iz naših beskrajnih briga i fantaziranja, tada jedemo jer jedenje nam daje tih dragocenih desetak minuta odmora od brige i razmišljanja.

Dobar, adekvatan stres ima brojne pozitivne strane:

• Podiže imunitet:

Dobar stres, odnosno adekvatna emotivna reakcija straha, ljutnje ili neke druge neprijatne emocije, privremeno nas čini zdravijima i otpornijima na viruse i bakterije. Studenti pred ispitni rok i vojnici u ratu ne dobijaju prehlade. Evolutivno objašnjenje za to je da u slučaju da je stres nastao jer nas juri lav, ako nas lav napadne a mi uspemo da pobegnemo potrebno je da imamo dobar imunitet da nam se rana ne bi inficirala u narednom periodu.

• Poboljšava naše mentalne sposobnosti i koncentraciju

Svima je poznato koliko se dobro koncentrišemo, organizujemo i koliko dobro određujemo prioritete kada se rok opasno približi. Student najviše gradva upamti nekoliko sati pred ispit (to je takozvani efekat „traumatskog učenja“). Kada gledamo horor film (dobar stres) naša čula opažaju svaki šum, škripu vrata, nešto što inače ne bismo čuli. Za naš evolutivni mozak korisno je da smo mnogo pametni, snalažljivi i odlično organizovani kada bežimo kroz savanu dok za nama juri gladan lav.

• Podiže samopouzdanje i čini nas jačima:

Svako saznanje da smo uspešno prevazišli neki problem čini nas otpornijima na nesigurnosti i brige. Bogat život podrazumeva mnogo stresa, onog pozitivnog. Što više dobrog stresa doživljavamo, to postajemo sigurniji u svoju snagu i sposobnost da se snađemo. Znamo da ćemo se snaći i sledeći put.

Naše telo je savršeno napravljeno da podnese sve nevolje koje nas mogu zadesiti. Sva osećanja koja imamo tu su da nam pomognu da uvidimo i razrešimo ono što nas muči i da proživimo lep život. Nažalost, odrasli ljudi većinom ne maštaju ništa lepo i zabavno. Oni maštaju o budućim nevoljama koje se gotovo sigurno neće desiti, oni muče sebe svojom maštom, kvare sebi dane i još veruju da tako treba, da tako rade odgovorni i ozbiljni ljudi. Imamo maštu koja nam dozvoljava da taj isti život proživimo na niz jedinstvenih, kreativnih načina jer ne postoji samo jedan ispravan način življenja. Koliko postoji ljudi i ljudskih mašta, toliko je i načina kako ćemo da doživimo život.