Pod sloganom „Mi – junaci rada svog“ 56. izdanje Bitef festivala održaće se od 23. septembra do 2. oktobra ove godine. U glavnom programu festivala biće prikazano devet predstava. Tematski fokus festivala baviće se pitanjem rada u savremenom društvu: gubitak posla, prekarni rad, tržište rada posle pandemije, profesionalne prekvalifikacije… Posebnu celinu činiće predstave koje tretiraju pitanje rada u samim izvođačkim umetnostima. Ivan Medenica, umetnički direktor Bitefa, za P-portal govori o ovogodišnjem festivalu i uslovima u kojima danas funkcioniše pozorišna produkcija i život umetnika u njoj.

Ostvarenje ,,Višnjik u višnjiku’’ u režiji Bobe Jelčića na prošlogodišnjem festivalu dobilo je specijalnu nagradu ,,Jovan Ćirilov’’ i nagradu Politike za najbolju režiju. Bitef je uvek imao dobar odnos sa Hrvatskim pozorišnim produkcijama, institucijama, umetnicima. Kako biste voleli da se ta saradnja nastavi i dalje razvija?

Ovogodišnje, 56. izdanje Bitefa će biti jedno od retkih na kojem neće biti hrvatske predstave, ali to je sticaj okolnosti. Kulturni krugovi koji su redovno prisutni na Bitefu od kako sam ja umetnički direktor festivala su najrazvijenije evropske pozorišne sredine (Nemačka, Švajcarska, Francuska, Belgija), vanevropski teatar, na čemu insistiram jer je Bitefa osnovan, u doba nastanka Pokreta nesvrstanih zemalja, kao svetski a ne evropski ili regionalni festival (poslednjih godina imali smo predstave iz Singapura, Irana, Kine, Brazila, Nigerije, Meksika, Libana) i pozorište regiona, tj. bivše Jugoslavije, gde se ubedljivo izdvajaju predstave iz Slovenije i Hrvatske. Da konkretno odgovorim na Vaše pitanje: voleo bih da se tu ništa ne menja, da se saradnja nastavi u istom ritmu i duhu, te da hrvatsko pozorište i dalje bude redovno na Bitefu. Ono uvek nailaizi na odličan prijem i kod publike i kod kritike. Bitef takođe može da bude i odlična platforma za promociju regionalnog pozorišta u svetskom kontekstu, jer iz godine u godinu sve više stranih kritičara i kustosa dolazi na naš festival.

Tematski fokus festivala je na pitanju rada u savremenom društvu. U jednom intervjuu kažete da su teme, iako teške, ujedno i tople i imaju pozitivne emocije. Da li predstave ipak pružaju nadu, blagi optimizam?

Ekonomski socijalni problemi vezani za tržište rada, u rasponu od gubitka posla do iznuđenih prekvalifikacija, spadaju među najteže posledice globalnih dešavanja, pandemije virusa Kovid 19 i rata u Ukrajini, iako možda više primećujemo neke druge posledice: smrt, gubitak imovine, migracije, zdravstvene tegobe… Predstave u glavnom programu 56. Bitefa ispisuju tematski luk od bede meksičkih fabričkih radnika koji ne mogu da prežive od tamošnjeg minimalca (Tihuana), preko sudbine često prekvalifikovanih čuvara svetskih muzeja koji nisu našli posao u svojoj profesiji (Gardien Party), do masovnog odlaska srpskih lekara i zdravstvenih radnika generalno u Nemačku (Dr Auslender/Made for Germany). Te teme su teške i sumorne, ali, zaista, njihov tretman je, u većini predstava, obeležen humorom i toplinom. To možda ne pruža nadu, ali izvesnno otvara prostor za empatiju, pa tako ima izvesnu terapeutsku ulogu. Uostalom, festival završavamo velikim svetskim hitom, engleskom predstavom Ljubav u režiji Aleksandra Zeldina, koja pokazuje da su i u svratištu, u najtežim uslovima života, mogući pažnja, podrška i ljubav, dok predstava Krize mladog slovenačkog reditelja Žige Divjaka u koprodukciji SMG Ljubljana i Maske, a koja će svetsku premijeru imati na Bitefu, pokazuje da kriza može da ima, pored očitog frustrirajućeg aspekta, i stimulišući – da nas motiviše da idemo napred.

Na predstojećem 56. izdanju Bitefa, posebnu celinu činiće predstave koje tretiraju pitanje rada u samim izvođačkim umetnostima. Od početka rada na ovogodišnjem programu do danas, inflacija divlja, cene rastu. Koliko rada u izvođačkim umetnostima je potrebno da bi se obezbedila osnovna potrošačka korpa?

Na to pitanje teško mogu da kompetentno odgovorim jer ne živim od pozorišta, već od plate univerzitetskog profesora. Takođe, to pitanje je veoma složeno i višeslojno. Za razliku od nekih drugih, razvijenih evropskih zemalja, Srbija nije pružila odgovarajuću podršku umetnicima s nezavisne scene u periodu pandemije, kada nisu mogli da rade. Oni nemaju redovna primanja, za razliku od, recimo, glumaca stalno zaposlenih u repertoarskim pozorištima. Zbog toga smo mi na Bitefu smatrali da u godini kada nam je tematski fokus na pomenutim izazovima vezanim za uslove rada i, uopšte, (ne)mogućnost da se radi, nije društveno prihvatljivo da trošimo javna sredstva samo na dovođenje stranih predstava na ove teme. Zato smo ušli u koprodukciju čak dve domaće predstave koju stvaraju umetnici upravo sa nezavisne scene, i tako im obezbedili uslove za rad. Jedna je Dr Auslender/Made for Germany, autorski je projekt Bojana Đorđeva, pravimo je u saradnji s Jugoslovenskim dramskim pozorištem, i ona na dokumentarnoj osnovi tretira pomenuto bolno pitanje masovnog odlaska zdravstvenih radnika u Nemačku. Verujem da će emocionalnu komponentu predstave pojačati i to što je igramo tamo gde se lekari i „stvaraju“, u amfiteatru za anatomiju Medicinskog fakulteta u Beogradu s kojim smo, inače, ostvarili odličnu saradnju. Druga je predstava Svet bez žena, autorski projekt spisateljica i performerki Maje Pelević i Olge Dimitrijević. Realizujemo ga u koprodukciji sa Centrom za kulturnu dekontaminaciju i ona tretira problematiku zastupljensoti žena u srpskom pozorištu. Zajedno s belgijskom plesnom predstavom Svaki pokušaj će se završiti skršenim telima i slomljenim kostima, kojom se 56. Bitef i svečano otvara, i slovenačkom Solo, projekat Svez bez žena zaokružuje tu celinu koju pominjete – predstave koje tretiraju pitanje rada u samim izvođačkim umetnostima. Kao što rekoh, ovo pitanje je znatno složenije, bar kada je Srbija u pitanju. Ni od redovnih primanja stalno zaposlenih glumaca ne može se pristojno živeti, ali se zato njima masovno toleriše odsustvovanje iz matičkih kuća zarad snimanja televizijskih serija, što je produkcija koja je poslednjih godina u Srbiji eksplodirala. Takav pristup otežava, skoro onemogućava normalne stvaralačke procese u teatru, što se lako može zaključiti po završnom umetničkom dometu predstava. Situacija je veoma loša, a rešenje se ni ne naslućuje.

Sveprisutnost novih digitalnih tehnologija u našim životima sve više utiče i oblikuje ljudske životne navike. To se posebno odražava na našu pažnju i onim što se imenuje kao ,,industrija pažnje“. Kako na pozorište i publiku utiče ova dominacija–konzumacija kratkih i brzih sadržaja?

Utiče vrlo loše. Mislim da pozorište ne bi trebalo da se takmiči s poetikom digitalnih medija, pre svega s atraktivnošću slika i brzinom njihove promene. Iako je to rizično, mislim da je na duge staze isplatljivije da pozorište nastupa iz „kontre“, da nudi jednu civilizacijsku alternativu takvoj „industriji pažnje“ o kojoj Vi govorite. Tu, pre svega, mislim na predstave veoma dugog trajanja, tzv. „durational performances“. Najveći uspeh Bitefa u mom mandatu bila je upravo predstava Planina Olimp Jana Fabra u trajanju od 24 sata. Završila se pred prepunom salom Centra „Sava“ i sa stajaćim ovacijama. To nam dokazuje da je ljudima potrebno i nešto drugo pored vrtoglave brzine u promeni halucinantnih slika.

Na koja još pitanja i savremene događaje današnje pozorište pokušava da odgovori ili da ukaže, skrene pažnju? Zašto je njegova uloga u društvu i dalje velika i bitna?

Ekološko pozorište je vrlo je zanimljivo, potencijalno jako značajno i izvesno inovativno. Ono ne samo da otvara ekološka pitanja, skreće pažnju na probleme iz ove oblasti, nego ide i korak dalje: uslovima produkcije želi da doprinese ekološkoj održivosti. Bitef uvek počinje danom Prologa, koji nas uvodi u tematiku aktuelnog izdanja, ali može da bude i kopča s prethodnim. Ove godine u Prologu izvodimo predstavu (Nije) kraj sveta, prema tekstu Kris Buš, u režiji Kejti Mičel i izvođenju pozorišta Šaubine iz Berlina, koja svojom ekološkom tematikom upravo pravi kopču s prethodnim izdanjem Bitefa. Međutim, ona je bitna i zašto što promoviše pomenute ekološke standarde produkcije. Scenografija je rađena od recikliranog materijala, kostimi su iz neke stare predstave, a struja za reflektore se generiše iz samog izvođenja, pedaliranjem na pozornici dva specijalno dizajnirana bicikla.

Značaj i uloga Bitefa u jugoslovenskoj i srpskoj kulturi je veliki i poznat. Kako nekom znatiželjnom strancu u par rečenica predstaviti suštinu Bitefa?

Najstariji i najveći međunarodni pozorišni festival u srednjoj i istočnoj Evropi, osnovan kao politički projekat „autoritarnog modernizma“ (Teodor Kuljić) bivše Jugoslavije, a koji je od 60-tih godina razvijan u svim oblastima tog društva, s osnovnim ciljem promocije modernističkih vrednosti tadašnjeg svetskog teatra („nove pozorišne tendencije“) i najšireg međunarodnog povezivanja i saradnje, kako ne relaciji zapad-istok, tako i na onoj sever-jug, u svetu koji je ideološki, ali i kao rezultat kolonijalnog nasleđa, bio višestruko podeljen. Danas je geostrateška situacija radikalno drugačija, nema više blokovske podele (ako ne računamo ovu koja nastaje ratom u Ukrajini), a nema više ni Jugoslavije kao „sveta između“, tako da ni Bitef ne može da vrši tu izvornu kulturnu i društvenu misiju povezivanja suprotstavljenih svetova. Takođe, u eri postpostmodernizma, teško je i u estetskom smislu govoriti u modernističkim kategorijama „novog“. Današnji Bitef aktivno i redovno preispituje te svoje pozicije i, svestan svih kulturnih, političkih i estetskih promena, i dalje želi da povezuje razdvojene i suprotsatvljene kulture i društva, kao i da afirmiše, ako ne nove, ono i dalje radikalne, drugačije, provokativne scenske poetike. Ne treba zaboraviti da, iako na drugim osnovama, s migrantskom krizom, sve oštrijom podelom na bogate i siromašne i novim ratovima, globalne sukobljenosti se opet zaoštravaju. Bitef, dakle, nema samo misiju umetničke emancipacije, nego i društvene. Zbog toga svaki Bitef u mom mandatu kontekstualizuje jedan od gorućih problema današnjeg sveta (ekološku katastrofu, migrantsku krizu, nove autoritarne i populističke režime, socijalne nejednakosti izazvane (ne)mogućnostima za rad…) i neku od savremenih senskih poetika (devised theater, durational performances, immersive theater, instalacije…). Lako se vidi da je aktuelni kustos Bitefa – profesor i teoretičar.

Šta o BITEF-u do sada nije rečeno ili napisano, a zgodno bi bilo da se zna?

Možda nije pisano na našim jezicima, ali sam u jednom časopisu koji izdaje Kembridž razvio tezu o „paradosku Bitef“. Festival koji je bio jedna od vodećih reprezentacija modernističkih, progresivnih i kosmopolitskih tendencija jednog društva koje izvesno nije bilo demokratsko (kakvo je bilo jugoslovensko), ostao je veran svojim progresivnim umetničkim i društvenim tendencijama u novom, postjugoslovenskom kontekstu, koji je samo nominalno demokrtaski, ali je vrednosno, u svim našim zemljama, ksenofobičan, revizionistički i generalno društveno retrogradan. Kao takav, Bitef danas dejstvuje subverzivno. Zabavlja me činjenica, a i ponosan sam na nju, da najugledniji i najuticajniji pozorišni festival našeg regiona (pa što ne reći i jedan od najskupljih) više nije reprezentacija naših aktulenih, retrogradnih društava, nego njihova subverzija.