“Nikad nije kasno da se ljubi strasno… srce koje voli godine ne broji…” Poznati glas jugoslovenske legende zabavne muzike orio se te majske večeri u dvorištu Božidarca, kultnog mesta u srcu beogradskog Vračara, koje je mnogim generacijama obeležilo mladost. Sada su tu neki stariji ljudi, tzv. đokisti, koji dele ljubav prema dobroj muzici, Đorđu Marjanoviću i sećanja na neka drugačija vremena. Kao u nekom vremeplovu, dok se na kapiji omladina iz obližnje srednje škole skupila i zbija šale gledajući nesvakidašnji prizor plesa, pesme i radosti koju teško da mogu da razumeju.

Ovo mesto je jedno od retkih koje je ostalo dosledno sebi uprkos svim promenama koje je nosilo vreme. Ne samo po nameni, odnosno raznim mogućnostima za usavršavanje i neformalno obrazovanje i raznim kulturnim sadržajima, baš poput ove večeri posvećene Đorđu Marjanoviću, već i po samom nazivu. Još od davne 1953. godine kada je osnovan Dom kulture “Božidar Adžija” koji je 1961. prerastao u Narodni univerzitet “Božidar Adžija”, pa sve do danas, kada ustanova postoji pod nazivom Centar za obrazovanje i kulturu Božidarac. Danas je pored stare-nove delatnosti velika sala Božidarca postala poznata i kao mesto na kom se mogu čuti zvuci alternativne i rok scene.

– Moji roditelji su se tu upoznali, tu su nekada bile igranke, ja sam ovde išla na klavir, bilo je i časova harmonike, solfeđa, ritmike, stranih jezika… sve smo to u Božidarcu imali – kaže nam starija gospođa, koja sa suprugom redovno posećuje kulturne programe Božidarca, dok suprug dodaje da je svojevremeno bio čest gost u bioskopu.

– Nije to isto vreme više, pa ne može biti ni Božidarac, ali ako nastavi ovako – ima potencijala – slažu se oboje dok uživaju uz zvuke Marjanovićevog “Zvižduka u osam”.

Kada se u Srbiji menjao zakon o neformalnom obrazovanju odraslih, ukinut je sistem narodnih univerziteta, pa je i ova institucija 2014. godine promenila naziv. Da bi se prilagodio tržištu i vremenu u kojem se i formalno i neformalno obrazovanje promenilo, narodni univerzitet je otišao u likvidaciju, a kako je imao veliku podršku građana, osnovana je firma koja je nastavila poslovanje na korenima narodnog univerziteta. U nazivu zadržava “nadimak”, po kojem je ovo mesto više od pola veka unazad bilo i poznato.

– Trenutno Božidarac funkcioniše kao dualna ustanova, bavi se neformalnim obrazovanjem odraslih i kulturom. Pokušavamo da povežemo jedno i drugo i da to približimo lokalnoj zajednici, što nam je primarna misija, pa i šire, naravno. Veliki fokus nam je na starijim građanima, s obzirom na to da je opština Vračar starija opština po populaciji – objašnjava Marko Filipović, zaposlen u Božidarcu.

Kada su usled smene društvenog uređenja nastupile i masovne promene naziva ulica koje su ranije imenovane po narodnim herojima i komunistima, i Božidar Adžija je ostao bez obeležja u mnogim gradovima bivše Jugoslavije. Tako danas čak ni njegov rodni Drniš više nema ni jednog spomena na svog znamenitog sugrađanina, iako su se nekad i ulice i škole zvale po ovom borcu za radnička prava i uvaženom intelektualcu. U Beogradu je, ipak, drugačije. Ono što je u drugim gradovima često nezamislivo, ovde se ipak neguje i čuva. Tako se u samoj zgradi Božidarca i danas na istaknutom mestu nalazi i bista Božidara Adžije.

– Što se tiče tih promena naziva, ima preterivanja u nasilnom brisanju istorije, ljudi ne mogu toliko ni da se povežu sa tim ličnostima, da istraže i saznaju o njima ako ih malo-malo pa skrajnemo, ali mislim da ljudi znaju ko je bio Božidar Adžija i da bi im bilo čudno da se ime promeni – kaže Filipović za Privrednik.

Ranije je i ulica gde se Božidarac nalazi nosila naziv po Božidaru Adžiji. Istina, sada je ta ulica preimenovana, ali je zadržan spomen na ovog revolucionara u vidu ustanove koja nosi njegovo ime. Naši sagovornici sa svirke tvrde da će Božidarac uvek to i ostati.

– Ako mu i promene ime, uvek ćemo ga zvati Božidarac – odlučni su.

Priznaju da im, bez obzira na to što su upoznati sa najznačajnijim biografskim odrednicama Božidara Adžije, ovaj naziv više znači zbog same ustanove koju generacije Beograđana nose u lepom sećanju. Ipak, žao im je što mlade generacije ne znaju gotovo ništa o jednom od prvih narodnih heroja i jednom od prvih antifašističkih publicista.

Božidar Adžija je bio jedan od najistaknutijih intelektualaca revolucionarnoga krila radničkog pokreta, posvećen borbi za radnička prava, obrazovanju i sindikalnom organizovanju radnika. Rođen je 1890. godine u Drnišu. Doktorirao je prava u Pragu, a neposredno nakon toga, za vreme Prvog svetskog rata, radio je kao pisar i prevodilac u vojnim sudovima u Sinju, Šibeniku i Dubrovniku. Pisao je o političkim, sociološkim, ekonomskim, kulturnim i filozofskim pitanjima kao i o problemima socijalne politike, radničkog pokreta, o fašizmu, odnosu crkve i države, inteligenciji, radnicima i drugim temama. Tekstove je objavljivao u časopisima, radničkim i stranačkim glasilima: Narodni list, Hrvatska njiva, Pravda i Novo društvo, Sloboda, Politički vjesnik, Radnička zaštita, čiji je bio i urednik. Bavio se sindikalnim organizovanjem radnika, njihovom zaštitom i osiguranjem, pokrenuo i vodio kulturno-obrazovnu delatnost Radničke komore i bio je predsednik Radničke akademije. Zapamćen je i kao osnivač Radničke čitaonice i Radničke biblioteke. Pre rata pristupa Komunističkoj partiji. Streljan je na samom početku rata u zagrebačkom parku Maksimir od strane ustaša. Ukazom Predsedništva AVNOJ-a, 26. jula 1945. godine među prvim borcima Narodnooslobodilačke vojske proglašen je narodnim herojem.

Dok mnoge lokalne sredine ponekad i preteruju u glorifikaciji svojih poznatih ličnosti, u Drnišu izgleda sve ovo nije dovoljno da bi Božidar Adžija služio za ponos gradu u kom je rođen. Srećom, ima sredina u kojima je i dalje dobrodošao kao što su u Srbiji pored Beograda još Niš, Zemun i Petrovaradin, a u Hrvatskoj Zagreb i Đakovo. Možda je njegov status promenilo vreme i prenapučena istorija na ovim prostorima, ali ima, srećom, gradova koji ga iz svojih istorija nisu izbrisali.