Kada je nakon dugih 13 godina prvi put ponovo prešao kapiju svoje rodne kuće, Milorad Tomasović nije zatekao ono čemu se toliko puta u snovima vraćao i o čemu je maštao iz daljine. Sve je bilo drugačije od onog što je kao desetogodišnji dečak s roditeljima morao napustiti. Smrdelje pokraj Kistanja su od 1995. do te 2008. godine, kada se prvi put vratio, izgubile su mnogo ljudi, a smreka i rastinje progutali su mnoge poznate krajeve u kojima je kao dečak provodio bezbrižne sate igre. Kao formiran mladi čovek, Milorad je 2008. došao svojoj kući i kao što većina nas poželi da od zaborava slikom otgrne neke lepe trenutke i predele, tako je snimio telefonom ono što je video. I tako je sve počelo. Milorad danas na svom kanalu na YouTube-u pod nazivom „Born in Dalmatia“ ima na hiljade pratilaca i milione pregleda video snimaka. Na njima slikom i rečju predstavlja prirodne lepote svog kraja, svakodnevni život ono malo preostalog stanovništva, detalje, utiske. Da ne bi, kako kaže, izbledelo sećanje na poreklo i na dedovinu.

Za svoju dušu

Ispostavilo se da ljubav u njegovom slučaju nije bila samo glavni začin, već osnovni sastojak za uspešno bavljenje ovim hobijem. Prvenstveno ljubav prema zavičaju. Tako je ono što je najpre kamerom beležio za svoju dušu, preraslo u mnogo ozbiljnije bavljenje video produkcijom, sada i za publiku koju čine hiljade pratilaca na društvenim mrežama.

„Najpre sam snimao lijepu prirodu i onda korak po korak širio sam kadrove i teme. Dalmacija je prepuna istorijskih znamenitosti, ima mnogo neispitanog. Ljudi su stalno u selu nalazili svašta, ali nisu obadavali, stanovništvo je bilo i neuko, radili su i gledali da prežive“, kaže Milorad, koji na početku nije očekivao ovoliku gledanost. A danas mu se sve više ljudi javlja s porukama i komentarima. Mnogima od njih je ovo jedini način da iz dalekog sveta vide makar puste zidine svojih kuća i poznate sokake kojima su toliko puta u mladosti prošli.

Milorad danas nastoji da što više snima. Naučio je i tehnike montaže, pomalo ulaže u opremu. I gleda da zabeleži što je više moguće priča i prizora. I zbog sebe, i zbog svih onih koji s nestrpljenjem iščekuju svaki novi video, ali i kao dug svom poreklu i korenima, svom zavičaju. Bogatstvo je sve to sačuvati od zaborava, kaže Milorad.

„Ostrovica mi je bila inspirativna. To je selo moje bake, pa mi je i zato bilo važno. Ravni kotari, Bukovica, Civljane, Hram Vaznesenja Gospodnjeg, obišli smo izvor reke Cetine, Polaču, Biskupiju, Uzdolje… Najdraže mi je kad sretnemo lokalne mještane, popričamo s njima, pa nam prenesu i svoja iskustva. Nije sve u snimanju, popričamo i bez kamere, naravno“, priča nam Milorad šta je sve snimao i obilazio u poslednje vreme.

To što se dešava iza kamere često je i zanimljivije. Ne može se svaki trenutak uhvatiti objektivom, a još teže dočarati. Ima, naravno, i brojnih izazova i teškoća. Poneki sagovornici ne žele da se na ovaj način javno eksponiraju. A i neki krajevi se svojom surovom geografijom opiru kameri.

„Brgud je bio težak za snimanje, jer nismo sreli puno ljudi. Veliko prostranstvo, Bukovica, krš i kamen, a još ne poznajem taj kraj, sve je zapušteno, nema ljudi, nema ni asfalta, ni ceste. Meni je bilo zanimljivo, ali je bilo teško za snimanje. Dosta ljudi je pogledalo taj video. Vrbnik kod Knina imao je isto dosta pregleda. Mnoga sela sam posjetio prvi put tad kad sam ih snimao, a ima ih još mnogo koja još i nisam posjetio, nisu mi ni blizu, volio bih ih sve obići“, kaže Milorad.

Kako se nekad živelo

„Nismo mi ranije mnogo obilazili krajeve okolo, nije se ni na more išlo, ljudi su se u znoju kupali, barem ovi koji su živjeli na selu“, priseća se Milorad. Stalo mu je da sačuva od zaborava sve što može.

„Svi su moji odatle. Moj pradjed je imao četiri sina i ćerku. Sinovi su izgradili svako svoju kuću sa suprugama, ali isto tu, prekoputa ceste. Samo je jedan djed bio u Zagrebu, koji je radio na Institutu za pšenicu. Ostali se nisu školovali, bavili su se zemljoradnjom. Ima jedna slika na kojoj su sva braća sa ženama. Samo jedna, ta iz Zagreba, ima frizuru, ostale su u maramama“, objašnjava nam Milorad ovu „slikovitu“ razliku u ondašnjem načinu života i odevanja.

„Sad nas ima svuda po svijetu. Stalno se odlazilo iz Dalmacije iz ekonomskih razloga, od Vojvodine do cijelog svijeta. Iz sela Ostrovice, odakle je moja baba, dvojica braće su poslije Drugog svjetskog rata otišli u Erdevik i tu osnovali imanja. A koliko je takvih slučajeva bilo – Erdevik, Riđica, Stanišići… Poslije su nas baš oni prihvatili kad smo izbjegli ’95. i mnogo nam pomogli.“

Nakon poslednjeg rata, ovi krajevi ostali su u velikoj meri opusteli i zanemareni.

„Danas su sela sačuvala taj duh, kad uđeš u selo, osjeća se ono što nikad neće moći u velikim gradovima. Kad tamo kročiš i pričaš s narodom, osjetiš toplinu. U gradovima se žuri, a tamo je laganije, manje, ljudi su radosni kad neko dođe, pogotovo mladi, staće, popričaće, ugostiće te“, svedoči Milorad svoja iskustva i utiske.

Spoj radosti i tuge

Milorad je u Smrdeljima stekao prva znanja o svetu. Tu je prohodao, progovorio, naučio da čita i piše, da se raduje životu. To mesto ga je kao neizostavni deo identiteta i formiralo i vuklo da mu se vrati kao odrastao čovek. Slike iz detinjstva nisu izbledele ni nakon svih drugih iskustava.

„Pamtim vinograde, ovce, ljude kako igraju balote. Pamtim ljude kako rade, non-stop su u pokretu, što sa stokom, ovcama, što traktorima idu na njive. Pamtim žene sa šudarima, muškarce s kapama. Na selima smo svi živjeli u familijama, baba, đed, ćaća, mater, ja, sestra, tetka. Meni ništa nije falilo. Živjelo se normalno. Imam lijepe uspomene iz tog djela djetinjstva. Dosta pamtim i hranu. Možda zato što je kad smo došli u Vojvodinu hrana bila puna raznih primjesa, a kod nas je bila jednostavnija. Zato su ljudi bili i zdravi, žilavi, vitki. Kad smo nekog htjeli da počastimo, pršut je bio glavna stvar, sir, vino. A što se tiče svakodnevne ishrane, sjećam se da sam kao dijete doručkovao varenike i kruva, pokojna baba pekla je kruv pod pekom, pa kiselo mlijeko, žmare, pura, juha s paštom, pašta šuta, šparoge, pravili smo i svoje đevenice,… Pamtim druženje s djecom u komšiluku. Znao sam se ja i sam igrati na pržini dugo. Posle sam se, kao stariji, pitao da li ću se ikad prestati igrati. Danas tu maštu, koju još uvijek imam, prelijem u svoje video snimke.“

„Nismo osjetili krizu ni u jednom trenutku, zato što čovjek koji živi na selu ne osjeća da mu šta fali, ima skoro sve, nezavisan je od sistema. Taj narod je mogao opstajati kroz istoriju zato što je navikao tako. Zato i kad smo izbjegli, mnogi su se snašli jer su iz jako teških uslova došli, izvlačili su najbolje iz kamena i krša. Trebalo je uložiti veliki trud da se iz zemlje koja nije toliko plodna izvuče najbolje, raskrči se od kamena. I to se prenosilo kroz vjekove“, govori nam Milorad.

Trenutka kada je nakon dugih 13 godina došao svojoj kući, Milorad se jasno seća i danas.

„Došao sam s burazerom od tetke koji je poreklom iz Varivoda, a danas živi u Batajnici. Došli smo baš na Svetog Iliju, kad se u Varivodama slavi. Kaže on – Hajde sad da ručamo, da nešto popijemo, popričamo, Sveti Ilija je. Kakav ručak, nisam bio 13 godina kući! Ja idem kući, ne osećam ništa, ni glad, ništa, samo moram kući, makar pješke. Do te 2008. godine ko zna koliko sam puta u snovima bio u zavičaju. Nisam nikoga zatekao kod kuće, stric i baba su negdje bili, valjda i oni kod nekoga na fešti. Nisam mogao ući u kuću, pa sam ih čekao u dvorištu. Vrelina, 2. avgust. E tad su krenule da se vraćaju uspomene. Ti si bio mali, sve ti je to bilo veliko. Sjetim se gdje sam se igrao kao dijete, svaki detalj, svaki kutak je imao svoju priču. Taj momenat mi je bio najupečatljiviji, spoj radosti i tuge. Možda je i trebalo tako da bude, da ne bude nikoga, već da budem sam i upijam sve to. Nekad je to vrvjelo od života, bilo je puno ljudi, koji su radili, čuli se, bili glasni. A sad prazno, nema nikoga. Iza kuće, gde se nekad pružao pogled u daljinu, narasla smreka, rastinje, nema ni koza ni ovaca. Nema ljudi.“

Od tada je redovno išao u Smrdelje, svake godine, a onda i sve češće.

„Treba odati priznanje ljudima koji tamo žive. Kad su moji đed i baba otišli da obnavljaju kuću, ostali su nekoliko mjeseci, ostali bi i duže da nisu bili teški uslovi, ni sad ne znam kako su uopšte spavali. Lako se stopiti sa zavičajem, i sam tako kad odem. Pa mi bude čudno i teško kad se vraćam. Pa se pitam gdje pripadam.“

Sve manje mladih

Danas Milorad sve češće putuje u rodni kraj, koliko posao i obaveze dozvoljavaju. Supruga Sanja je i na tom putu saputnik, pomaže mu i u snimanju videa. I svaki put se oboje lako i prirodno uklope među ljude koje sretnu.

„Osjećam kako im je. A vidim da su rasterećeniji nego mi koji živimo po većim mjestima ili po gradovima. Imaju više vremena, volje za razgovorom, gostoljubivi su.“

Na naše pitanje šta ljudima najteže pada u tim surovim krajevima, većina njih je i vremešna, sigurno im mnogo toga nedostaje, Milorad kaže da se najviše žale na samoću. „Lijep zrak, priroda, mirno, ali nema naroda. Dosta njih se na to požalilo. Nedostaje im društvo. Kad prođe ljeto, sve bude pusto, zime su najteže.“

„Mladih je bilo mnogo više do pre nekoliko godina. U obližnjim Đevrskama bila su čak tri kafića u kojima su se skupljali mladi, ali i stariji, sve generacije. A onda su ostala dva kafića, pa jedan. Mladi su najviše u prethodnih 6–7 godina otišli. To je baš dotuklo te krajeva. Kao da je došlo nekoliko autobusa i pokupilo svu tu omladinu iz sela po Dalmaciji i odvezlo ih u Njemačku, Kanadu, Irsku. I oni su svi jedni za drugima kao čarobni frulaš da ih zove – svi otišli.“

Obilazeći sela sa pravoslavnim stanovnišvom, sela koja su ostala bez većine tog nekada većinskog dela stanovništva, zapazio je da pravoslavni sveštenici u velikoj meri pokreću život u tim mestima. Njihovo prisustvo pouzdan je pokazatelj da selo nije pusto, da u njemu još ima života i ljudi koji se mole Bogu.

„Dosta je mladih sveštenika, trude se da prizovu narod Crkvi i vjeri. Oni su kroz istoriju bili narodne vođe. Sila je s njima. Drago mi je kad vidim pomake, čini se da drže konce tog preostalog naroda po selima.“

Svi putevi vode u Dalmaciju

U poslednje vreme Milorad snima i u Beogradu i na nekim drugim lokacijama. Ali su teme svih video snimaka uvek vezane za zavičaj. Pita prolaznike znaju li gdje je manastir Krka, pita ih za određene lokalne izraze specifične za Dalmaciju… Kroz ankete i druge forme pokušava da pobudi interes za ove krajeve.

„Pokazalo se da su ljudi baš tanki sa znanjem. Nisam očekivao takve odgovore, mislio sam da bar malo više znaju. To je i stvar opšteg obrazovanja, znati gdje se sve nalaze srpske pravoslavne svetinje, dokle dopiremo. Žao mi je što je tako. Bilo bi dobro da postoje organizovana poklonička putovanja, autobuske ture obilazaka. Ne samo za ta tri najpoznatija manastira: Krka, Krupa, Dragović, tu je i Oćestovo, manastir Lazarica, mnogo je crkava starih po nekoliko vjekova. Udaljenost do njih je kao do Ostroga“, napominje Milorad.

„Bitno je da roditelji prenose to svojoj djeci, da ih vode tamo. Treba se potruditi da saznamo o istoriji, bez istorije, jezika, kulture, šta smo mi?“, pita nas retorički Milorad. A mi smo njega za kraj razgovora pitali šta je naučio od svih ljudi koje je sretao tokom snimanja i po čemu će ih najviše pamtiti.

„To sam znao i ranije, ali svaki put kad odem, ponovo mi se potvrdi – skromnost i jednostavnost. Što čovjek sebi više prikuplja materijalnog, to se više veže za zemlju, dalji je od neba. Oni su skromni, nisu zahtjevni. Njihova dobrota je valjda neugrožena tom današnjom žurbom za sticanjem materijalnog. Ja se nekad osjetim kad odem tamo kao da sam u nekom drugom vremenu.“

 

Ovaj tekst možete poslušati ovdje: