Baš nekako u slično vreme dok je ćirilica na nadgrobnom spomeniku u zadarskom zaleđu vređala osećanja branitelja (barem sudeći prema tumačenju direktora komunalnog preduzeća u čijoj je nadležnosti tamošnje groblje), u Zagrebu je zakazivana jedna za drugom koncertna dvorana koje će okupiti gotovo 90 hiljada ljudi na koncertima pevačice Aleksandre Prijović. Obe vesti su punile novinske stupce. „Ćirilica vređa osećaje hrvatskih branitelja koji su se borili protiv ljudi koji su pod tim slovima pucali i rušili“, objasnio je direktor Komunalnog preduzeća Zdenko Kojić medijima nakon što je zatražio od porodice pokojnika da ukloni nepoželjnu ćirilicu s nadgrobnog spomenika. „Osećaji branitelja“ dokazano su u više slučajeva poslednjih godina i decenija imali prednost u odnosu na mnoge zakone i zakonitosti. Sigurno da je to i ohrabrilo direktora Kojića da se u svom zahtevu porodici pozove na zakone koji ne samo da ne odgovaraju njegovim tvrdnjama, već su i u suprotnosti sa njima. Ustav Republike Hrvatske, Ustavni zakon o pravima nacionalnih manjina, kao i Zakon o grobljima u ovom neuobičajenom zahtevu navedeni su tek kao ilustracija moći i vrlo uobičajenih poriva koji su u mnogo slučajeva bili tolerisani od strane državnih institucija koje nabrojani zakoni treba tek da evociraju. Braniteljski osećaji kao imperativ, apsolutni prioritet pred kojim nema kontraargumenata bili su zapravo glavni pravilnik i kodeks kojima je, vođen dosadašnjom ustaljenom praksom, direktor komunalnog preduzeća bio vođen.

Ta referentna tačka, zanimljivo, iako mnogo puta validirana, u slučaju pevačice Aleksandre Prijović nije odredila ishod zakazanih koncerata. Aleksandra Prijović je prodajući peti koncert u zagrebačkoj Areni, nakon tri rasprodata u Beogradu, dospela i do zagrebačkog ekonomskog fakulteta, pa čak i do dnevnika hrvatskih televizija. Fenomen mlade pevačice koja je u veoma kratkom vremenskom periodu rasprodala ulaznice za čak pet zagrebačkih Arena komentarišu i analiziraju muzički kritičari, sociolozi, drugi muzičari. Međutim, osim negodovanja motivisanih estetskim razlozima, kvazielitističkih ograđivanja od žanra bez umetničke vrednosti i negodovanja kojima je distanciranje od ovog popularnog žanra poslužilo kao suptilan način da ga najpre poistovete sa sveukupnom kulturom koja dolazi „sa istoka“ pa da se zatim distanciraju i od njega takvog, nije bilo izraženih braniteljskih osećanja koja su bila uvređena. Barem ne u tolikoj meri da bi se koncerti otkazali. Kako je otkazivanje koncerata izvođača iz Srbije postalo uobičajena praksa, koja se toleriše i sve više normalizuje, mnogima je mnogo veće iznenađenje što u ovom slučaju nije bilo čak ni glasnijih negodovanja, ponekog protesta, javnog protivljenja… pa je to iznenađenje veće čak i od pet zakazanih uzastopnih koncerata u Areni kao pothvat koji je retko ko do sada zabeležio. Možda ovim koncertima bude narušena i stabilna disproporcija kad su gostovanja i razmene popularnih izvođača između Srbije i Hrvatske u pitanju, pa se pokrene i neki novi trend reciprociteta.