Aleksandar Reljić novosadski je novinar koji je tijekom svoje dvadesetogodišnje karijere bio autor brojnih dokumentarnih filmova, emisija i reportaža na temu ljudskih prava, ksenofobije, ratnih zločina i međuetničkih odnosa. Još od djetinjstva fasciniran je temom Drugog svjetskog rata, a kada je slučajno naišao na priču o Raineru Hoessu, unuku SS komandanta Auschwitza Rudolfa Hoessa i preživjele logorašice iz tog istog logora, Eve Mozes Kor, odlučio je da tu priču mora snimiti.

Eva je imala deset godina kada je deportirana u Auschwitz i zajedno sa sestrom blizankom Mirjam, bila podvrgnuta nacističkim smrtonosnim laboratorijskim eksperimentima doktora Jozefa Mengelea. Rainer je, kada je shvatio ulogu svog djeda u Drugom svjetskom ratu, pobjegao od kuće i prekinuo sve odnose s obitelji. Eva i Rainer su u Auschwitzu potpisali zavjet o zajedničkom nastupu u borbi protiv rasizma, antisemitizma i ksenofobije u današnjem svijetu, a Eva je i simbolično posvojila Rudolfa kao svog unuka.

Ovu priču Reljić je prikazao u svom posljednjem dokumentarnom filmu pod nazivom Enkel (Unuk). Film je nastao u produkciji Radio televizije Vojvodine, a redatelj ga je posvetio deset hiljada Židova iz Bačke koji su odvedeni i ubijeni u Auschwitzu kako se njihovo stradanje ne bi zaboravilo. (Više o filmu možete pročitati ovdje)

Zagrebačka publika imala je priliku film pogledati u Hrvatskom novinarskom društvu, a s Reljićem smo o filmu razgovarali uoči projekcije.

Koliko je ova priča bila poznata široj javnosti prije vašeg dokumentarnog filma?

Činjenica je da sam ja u pravo vreme došao do ove priče. Eva i Rainer sastali su se u decembru 2014. godine u Auschwitz i tu su potpisali zavet o zajedničkoj borbi protiv rasizma, neonacizma i antisemitizma. U tom zavetu su napravili priču o simboličnom spajanju. Ja sam u januaru 2015. naišao na tekst o tome i prva stvar koju sam uradio je da sam pokušao da proverim da li ih je neko već snimo. Našao sam snimak s jedne tribine gde njih dvoje sede jedno pored drugog i nešto pričaju i to je bilo sve šta sam uopšte našao od videa na kojima su njih dvoje zajedno. Meni se priča o filmu skroz otvorila, pronašao sam Rainera na Facebooku, napisao sam mu da sam novinar iz Srbije te ga zamolio da mi prosledi svoj e-mail i sve ostalo je istorija. Oduševio sam se i kada sam prvi put komunicirao preko maila s gospođom Evom Mozes Kor koja je u tom trenutku imala 83 godine i koja je u dopisivanju sa mnom odgovarala neviđenom brzinom. Naša dopisivanja i dogovori dešavaju se krajem januara i početkom februara 2015., a 14. aprila smo mi već bili u Auschwitzu sa Rainerom gde smo ga nekoliko dana snimali, a 20. aprila smo se našli s Evom u Nemačkoj gde je bilo suđenje knjigovođi iz Auschwitza, Oscaru Groeningu. Tu smo snimili i nju, i njihovu zajedničku priču, a snimanje je trajalo samo 14 dana, ali uspjeli smo od tog materijala da napravimo film.

Film je prikazivan diljem regije. Koliko je dopro do europske publike?

Suštinski, ja bih voleo da je više dopro. Imali smo jednu dobru priliku da sa američkom distributerskom kućom Submarine Entertainment napravimo ugovor, međutim, ne znam zbog čega, film nije prolazio na većim svetskim festivalima. To je verovatno i zbog toga što film nije prolazio kroz filmsku industriju u samom razvoju. Što se tiče vanregionalne priče, on je u Berlinu na festivalu Prix Europa bio novminovan za najbolji europski dokumentarni film godine, a takmičio se zajedno sa 25 drugih evropskih dokumentarnih filmova. I ja sam sa tom činjenicom već bio jako zadovoljan s obzirom na to da je prvu nagradu odnio film The Cleaners koji je fenomenalan i čiji je budžet mnogo veći, tako da ja nisam mogao sa svojim filmom ni blizu da se takmičim sa tom vrstom produkcije. Sa druge strane, film je dobio u Ruskoj Federaciji u Sevastopolju nagradu za režiju. Dobio je, takođe, i nagradu programa Aljazeera Balkans documentary film festivala. To je za mene najdraža nagrada. Biti prepoznat od takve kuće koja itekako gaji dokumentarni film i koja ima najviše sluha na celom ovom prostoru za kvalitetan dokumentarni film za mene je bilo veoma značajno. Film je do sada dobio 8 nagrada.

Kako je na vas osobno utjecalo snimanje ovog filma i provođenje vremena s Evom i Rainerom?

Ja sam preko 20 godina u novinarstvu i od samih početaka sam tražio slične priče, a slične priče sam i radio. Ratovi na prostoru bivše Jugoslavije su odredili moj profesionalni put i životni poziv. Frustriran svim događajima na prostru bivše Jugoslavije, ta vrsta tema je za mene bila, i dan danas je, fascinacija. Sa druge strane, kao klinac i tinejdžer bio sam fasciniran pričama o zločinima u Drugom svetskom ratu, o holokaustu i sa tim sam odrastao. Baka mog najboljeg prijatelja bila je u Auschwitzu i preživjela je Mengeleove eksperimente. Ono što je za mene bilo strašno je činjenica da, kada su počeli ratovi na prostoru bivše Jugoslavije, ja sam sve to povezivao sa događajima iz Drugog svetskog rata. I tada mi je smetala revizija istorije koja postoji i danas. Ova priča koju sam preneo na film je meni lično u mojoj karijeri najdraža. Koliko je teška, toliko je u isto vreme i važna i katarzična i bilo mi je jako važno da je uradim.

Evino i Rainerovo okruženje nije blagonaklono gledalo na njihovo prijateljstvo. Postoji li u ljudima strah da oprost znači zaborav?

Treba razgraničiti prvi deo priče. Rainer Hoess je pobegao od kuće kad je imao 15 godina i nema nikakve veze sa svojom porodicom koja i dalje slavi ta divna vremena Trećeg Reicha. Njegov otac i brat članovi su NPD-a, ekstremističke neonacističke partije koja u Nemačkoj postoji i deluje, njegove tetke su i dalje antisemitkinje, tako da je potpuno prirodno da oni osuđuju ono što on radi. Kod Eve je druga priča, ona propoveda oprost kao nešto što treba da dođe posle kazne. Njeno geslo je „nikad ne zaboravi, ali oprosti“. Ona je smatrala, kada se počine zločini i kada počinitelji dožive kaznu, da nešto posle te kazne takođe treba da postoji. Što se tiče samog oprosta, on se u ovoj priči ne razume najbolje. Svi koji su protiv te njene teze o oprostu smatraju da ona nema prava da prašta u ime svih preživelih, a činjenica je da ona to ne čini u njihovo ime nego u svoje. To je bio njen način, kako ona objašnjava, da zbaci to breme viktimizacije koje je nosila sa sobom jer je shvatila da ne želi do kraja svog života da bude isključivo žrtva Auschwitza, a ta vrsta oprosta je njoj u tome pomogla. Oprost nije u isto vreme zaborav, to je činjenica, a činjenica je da je to bila njena i isključivo njena stvar, ali neki to ipak nisu razumeli.

Ona nije oprostila Raineru jer on nije kriv za zločine svog djeda i ostalih nacista, ona je kroz njihovo prijateljstvo simbolički oprostila svim nacistima.

Tako je, ali ona je u jednom trenutku rekla Raineru da bi i on trebalo da oprosti svojoj porodici, a on to nikada neće moći. Jer, ako je za nju oprost bio oslobođenje, za njega je konstantno suočavanje i borba protiv negiranja holokausta oslobođenje.

Možete li nam otkriti što je bilo s protagonistima nakon filma?

Eva je umrla letos. Koliko ja znam, ona je bukvalno do poslednjeg daha bila aktivna. Umrla je u Krakovu nakon još jednog poseta i održanog predavanja u Auschwitzu. Uspela je pogledati ovaj film i bila je oduševljena. Zaista je bila jedna dinamična i divna žena. Rainer je i dalje konstantno aktivan, njegova fondacija je svuda prisutna, on je aktivan u svakom smislu i nastavlja svoju borbu dalje.

Na našim prostorima se čini kao da Drugi svjetski rat još traje. Što mislite kako bi ljudi s ovih prostora reagirali da je ta priča smještena kod nas i da je preživjela Srpkinja iz Jasenovca simbolički posvojila unuka ustaškog krvnika?

Ja mislim da je takva priča svetlosnim godinama daleko od nas. S druge strane, problem je što se kod nas tenzije i mržnja danas još više podgrevavaju. Danas se o mržnji ne može tako slobodno govoriti koliko se moglo dok su se sami ratovi dešavali. Ja sam devedesetih počeo da se bavim ovim poslom i čini mi se da sam mnogo lakše mogao da ukazujem i na ratne zločine i na probleme ksenofobije i mržnje, nego što je to danas moguće. Čini mi se da je proces suočavanja s prošlošću zaustavljen u ovom trenutku. Imamo situaciju da u čitavoj regiji ta vrsta establišmenta i dalje vodi rat koji nije završen. Iako zapravo taj rat nije neki međunacionalni sukob, to je zapravo isključivo jedna pljačka. Ta pljačka traje i da bi se odvijala mora da bude u pozadini međunacionalne mržnje. Dok god to traje, mislim da je teško da će se problem suočavanja s prošlošću dogoditi i završiti.

Je li put Eve i Rainera jedini put suočavanja s prošlošću, barem na osobnoj razini?

Mislim da sam ja u ovom prethodnom odgovoru pogrešio kada sam rekao da se proces završi. Suočavanje sa zločinima se na završava nikada. To je jedna konstantna borba koja nije gotova ni u Nemačkoj. Mi stalno imamo tu vrstu predrasude, namerno kažem predrasude, da je to kako su to Nemci uradili ispravno i da treba da se ugledamo na njih. A sa druge strane imamo činjenicu da postoji taj NPD, i da AfD (Alternativa za Nemačku) raste, da je blizu da preuzme vlast i činjenicu da taj njihov establišment koketira sa desnim ekstremnim snagama te da je ksenofobija i u Nemačkoj i u Evropi i u celom svetu itekako sveprisutna. Mi imamo ekstermiste na svim stranama vlasti. U Poljskoj je poslednja vest da je skoro 40 posto glasova osvojila ekstremno nacionalistička stranka. Borba za ljudska prava, borba za slobodu i suočavanje sa zločinima u kontekstu svega toga je nešto što je konstanta i mora biti konstanta. Rekli ste da se Drugi svetski rat nije završio, on se završio i ja sam živeo u jednom mirnodobskom vremenu u kojem sam učio u školi i o zločinima četnika i o zločinima ustaša, kao deca smo imali noćne more podjednako i od jednih i od drugih. To su bile moje babaroge u detinjstvu, ali svaki ćurak se okrene i ne bi me ni čudilo da se bilo gde u Evropi povampiri to zlo, a to se već događa. Drugi svetski rat je bio završen, ali će možda početi ponovo.

 

Fotografije: Jovica Drobnjak