Nauka nam osvetljava put, da vidimo na koju nam stranu u životu treba udariti, pa da ne zalutamo. Ona nam osvetljava put, a ne stvara ga. Ruke stvaraju. Radom se krči put i utvrđuje osnova sve za bolju budućnost. Ništa bez rada – ove reči imaju posebnu snagu uzimajući u obzir da su proizašle iz pera jednog učenjaka, nacionalnog radnika i neumornog borca na polju prosvećivanja naroda.

U skladu s osnovnim načelima Srpskog privrednog društva “Privrednik”, u kojima rad stoji na prvom mestu, delovao je i Pavle Aršinov (Veliki Bečkerek/Zrenjanin, 1855 – Zagreb, 1930), jedan od najbližih saradnika Vladimira Matijevića, profesor, pisac i član “Privrednikovog” Patronata. Njegov doprinos “Privredniku”, to jest “Privrednikovoj” delatnosti i misiji, ne može se izmeriti materijalnim dobrima.

Pavle Aršinov je privredni i kulturni preporod srpskog naroda krajem 19. i početkom 20. veka pomagao prvenstveno kao urednik lista “Privrednik”, koji je od 1. oktobra 1898. izlazio u Zagrebu. Završivši studije prirodnih nauka (a slušao je i pedagogiju i filozofiju) kao pitomac Tekelijine zadužbine u Pragu i Pešti, Pavle Aršinov je prešao u Srbiju, gde je radio kao profesor gimnazije u Kragujevcu, Nišu i Beogradu, a u Leskovcu i Velikom Gradištu bio je direktor gimnazije. Odmah po osnivanju društva “Privrednik”, Aršinov dolazi u Zagreb kako bi pomogao u njegovom radu. S obzirom na ondašnje velike međustranačke suprotnosti i partijske sukobe među Srbima u Monarhiji, pokrenut je nestranački list “Privrednik”, koji se zalagao za nacionalno jedinstvo Srba, toleranciju i usklađivanje suprotstavljenih političkih, ekonomskih i nacionalnih koncepata. List je pokrenut godinu dana nakon osnivanja društva “Privrednik”, najpre kao glasilo Saveza srpskih zemljoradničkih zadruga, a od 1905. godine proglašen je organom Društva. Veoma bogat i raznovrstan sadržaj bio je usmeren na sve važnije teme vezane uz narodni život, a obuhvatao je pitanja iz oblasti trgovine, zanatstva, ugostiteljstva, poljoprivrede, industrije, finansija, kulture, umetnosti, istorije, jezika, popularne medicine, sporta i drugih oblasti. Pored toga, pokretao je i brojna društvena, prosvetna, moralna i zdravstvena pitanja, pružao savete iz oblasti zadrugarstva i ekonomije.

Preko tema koje je list “Privrednik” obrađivao, Aršinov je kao njegov urednik neumorno radio na kulturnom i materijalnom podizanju srpskih seljaka, zanatlija i trgovaca. List je od prvog broja vršio i snažnu propagandu u korist društva “Privrednik”, predstavljajući i približavajući čitaocima svoj rad i ciljeve. Rezultat tog uticaja osetio se vrlo brzo, jer je naglo počeo da raste ne samo broj pretplatnika, već i broj dece upućene na zanate, trgovinu i ugostiteljstvo. U jednom svom pismu iz 1912. godine upućenom dr Milanu Ševiću, Aršinov ovako opisuje svoje uređivačke napore: “Na listu sam sam. Ja dobijam sirovinu, koju moram da prekrajam i sasvim da obrađujem. Sam ispunim list od 16 i 20 strana. I tako svoj posao bacio sam u zapećak i kulučim na narodnom poslu. To činim zato što smatram da Privrednik ozbiljno i stvarno polaže temelje za jači napredak kulturni našeg naroda.”

Pavle Aršinov je i po povratku u Beograd nastavio, pored svojih profesorskih dužnosti, raditi i u “Privredniku”. Nakon penzionisanja prešao je u Zagreb, gde se još više posvetio tome da “Privrednik bude prava narodna čitanka”. Do početka Prvog svetskog rata “Privrednik” je izlazio dvaput, a posle rata, od 1924. u Beogradu, jedanput nedeljno, sve do 1941. godine. Svake godine, od 1898. do 1941. “Privrednik” je izdavao i svoj kalendar, koji je donosio podatke o zadužbinama, legatima, sadržavao biografije istaknutijih aktivista, svojih osnivača i dobrotvora, kao i tekstove iz istorije, ekonomije, narodne književnosti, obaveštenja o sajmovima, vašarima, panađurima i sl. List nije bio popularan među nesrpskim čitateljima, što se može zaključiti i po jednom nepotpisanom pismu nekog od članova uredništva “Privrednika” upućenom Stevanu Peroviću u Split, gde se ovako odgovara na pitanje zašto list nije ponuđen Hrvatima, Nemcima i drugim narodima: “Kad je list pokrenut, onda je po običaju razaslato svim novinama, kavanama, ustanovama i.t.d. Niko ga nije osim Srba pretplatio, nijedna redakcija nije dala zamenu, već su ga vratile i pogrdama pozdravile i permanentno napadale. Umazan je sa pogani i vraćan sa najružnijim pogrdama (…) a skupština je zaključila, da se obustavi pretplata, da se list daje samo zadrugarima i članovima (…) nikad se nijedan Hrvat nije prijavio za člana, već samo Srbi prigrljuju stvar, a radi ono 2-3 Hrvata, Nemaca i drugih, što ih sad preko godine za list zapita, nije vredno to pitanje pred skupštinom pokretati, tim više, što taj bojkot i sad još traje.”
Za vreme Prvog svetskog rata austrougarske vlasti zatvorile su Aršinova optuživši ga zajedno s još 53 istaknutih Srba za veleizdaju. Provevši tri godine u zatvoru, oboleo je od reumatizma, od kojeg se nikad nije u potpunosti oporavio. Zbog bolesti, godinu dana pre smrti, 1929., Aršinov podnosi ostavku na mesto glavnog urednika “Privrednika”. Kulturni razvitak i napredak tehnologije uticali su i na promene u sadržaju današnjeg lista “Privrednik”. Naravno da više nije potrebno podučavati i prosvećivati čitaoce (barem ne na način na koji je to radio Aršinov), ali brojne teme i dalje su aktuelne. U mnogo čemu se današnja uređivačka koncepcija lista poklapa s nekadašnjom, prvenstveno kad su u pitanju položaj, problemi i dostignuća srpske zajednice. U tom smislu važno je i neprestano podsećati na istaknute pojedince i dobrotvore koji su svojim požrtvovanim i nesebičnim radom dali neprocenjiv doprinos napretku svog naroda. Jedan od takvih svetlih primera nesumnjivo je bio istaknuti javni i kulturni delatnik Pavle Aršinov.