Malo koja pojava u Srbiji danas tako uspešno ujedinjuje ljude kao prezir prema rijaliti programima. Oni su postali najlakši način da čovek pokaže kako pripada pristojnijem i kulturnijem delu društva. Dovoljno je odrediti se, distancirati i zgroziti se nad tim fenomenom. Eventualno dodati kako je nekada bilo više kulture, više ukusa i više pameti. Ovo nije još jedan takav lament nad kulturnim sunovratom. Više je upiranje prstom u tu licemernu, farisejsku poziciju navodne intelektualne i moralne superiornosti. Jer smo svi zajedno kao društvo proizveli sistem vrednosti u kojem je rijaliti mnogima postao poželjan način zarade, uspeha ili vidljivosti.
U jednom takvom rijaliti programu trenutno se nalazi i devojka čiji su otac i deda ubijeni na Petrovačkoj cesti, a majka od posledica umrla nekoliko nedelja nakon toga. Nakon što je nju rodila. Priča porodice Stijelja iz okoline Benkovca ima sve elemente po kojima se pamte velike nacionalne tragedije. I negde drugde odavno bi bila deo kolektivnog pamćenja. Ušla bi u čitanke, dokumentarne filmove i školske časove istorije. O njoj bi se snimali filmovi. Umesto toga, šira javnost za nju je saznala preko rijalitija.
Otac devojke koja je trenutno u rijalitiju, Mirko Stijelja, i njen deda Branko ubijeni su 7. avgusta 1995. godine na Petrovačkoj cesti kada su hrvatski vojni avioni bombardovali izbegličku kolonu srpskih civila koja se kretala prema Srbiji. Njena majka Vedrana bila je u devetom mesecu trudnoće. Tokom napada zadobila je teške povrede. Dvadesetak dana kasnije rodila je ćerku i umrla. Troje dece ostalo je bez oba roditelja. Porodica Stijelja živela je u Zagradama kod Benkovca. Kao i hiljade drugih porodica, krenuli su u izbeglištvo verujući da će se spasiti ako stignu do Srbije. Nisu stigli svi. Mirko i njegov otac Branko ostali su na Petrovačkoj cesti. Njihovi posmrtni ostaci pronađeni su tek godinama kasnije i identifikovani. Za njihovu smrt niko nije odgovarao. Kao ni za smrt drugih civila ubijenih tog dana.
Hrvatska tokom prethodnih trideset godina, slaveći vojnu operaciju Oluja, nije imala volje ni želje da govori o civilima ubijenim tokom njenog izvođenja. Uložila je ogroman napor u oblikovanje i negovanje sopstvene kulture sećanja na stradanja i rat, ali u toj slici za srpske žrtve uglavnom nije bilo mesta. Kao da su stradali u nekom drugom ratu, a ne u istom onom koji se u Hrvatskoj toliko brižljivo pamti. Dok Hrvatska tri decenije izbegava ozbiljno suočavanje sa zločinima nad srpskim civilima, ni Srbija nije pokazivala naročitu zainteresovanost za sudbine dece tih civila. O Petrovačkoj cesti u Srbiji se uglavnom govori početkom avgusta. Tada se polažu venci, održavaju komemoracije i drže govori, mada ni to nije oduvek bio slučaj. Godinama nakon rata izbegličke kolone, gubici i žrtve nisu zauzimale naročito vidljivo mesto u zvaničnoj politici sećanja. Tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu tek 2022. je podiglo optužnicu protiv četvorice oficira Hrvatskog ratnog zrakoplovstva, tereteći ih za ubistvo trinaest civila u napadima na izbegličke kolone na Petrovačkoj cesti i kod Svodne. Hrvatska je optužnicu odbacila, a postupak još nije dobio sudski epilog.
Međutim, sećanje na stradale samo je jedan deo priče. Drugi deo su preživeli. Ljudi koji su iz kolona stigli u Srbiju sa nekoliko torbi, bez imovine koju su čitavog života gradili, često i bez članova porodice. Među njima su bila i deca koja su ostala bez jednog ili oba roditelja. Bez detinjstva i prilike kakvu svako dete zaslužuje. Njih nije trebalo samo popisati, smestiti i sačekati narednu godišnjicu. Trebalo ih je školovati, pomagati im da stanu na noge i omogućiti im da izgrade život koji im rat nije ostavio. Srbija je tih godina i sama bila iscrpljena, ali to ne menja činjenicu da su mnoga od te dece odrastala daleko od interesa institucija i države. Njihove sudbine uglavnom nisu bile predmet ni javnih politika, ni ozbiljnijih istraživanja, ni šire društvene pažnje.
Jedno takvo dete postalo je vidljivo tek kada se pojavilo u rijalitiju. I opet ne zbog toga što je tamo ispričana priča o Petrovačkoj cesti, niti zato što se neko ozbiljno zainteresovao za sudbinu porodice Stijelja. Dobar deo srpske javnosti i danas pokazuje izvesnu nelagodu pred pričama o srpskim civilnim žrtvama. Većinu je zainteresovala tek činjenica da se neko sa takvom biografijom našao na mestu koje se smatra simbolom najgoreg televizijskog i društvenog ukusa. I ponovo je bilo lakše govoriti o rijalitiju nego o Petrovačkoj cesti.
Nije ovde reč o tome da bi svaka žrtva po definiciji trebalo da je dobar, plemenit, obrazovan i uspešan čovek. Ljudi su prosto ljudi, sa neminovnim manama i nedostacima. Ratna siročad nisu izuzetak. Međutim, ćerka Mirka i Vedrane Stijelja nije odgovorna ni za Petrovačku cestu ni za rijaliti. Za prvo su odgovorni oni koji su naredili i izvršili napad na izbegličku kolonu. Za drugo društvo koje je za priču porodice Stijelja saznalo tek kada je dospela u rijaliti program.
