U sazvežđu značajnih imena srpske istorije, ali i u porodici velikana lista Politika, posebno mesto zauzima novinarka, koreografkinja, aktivista, prevodilac – Marija Maga Magazinović (1882-1968). Prvi tekst koji je objavila u Politici 20. avgusta 1905. godine naslovljen je „Obrazovanje ženskinja u Srbiji”. Članak je štampan povodom otvaranja ženske gimnazije i komentara da su nam ženske škole nepotrebne.

„Obrazovanje matere neophodno je za pravilno vaspitavanje podmlatka u jednoj naciji. A mi baš s te strane najviše trpimo. U svim pravcima našeg javnog života (pomislimo samo na politički!) oseća se mnogo veća oskudica u karakterima nego u glavama, pa onda mesto živog rada na tom da obrazovanje prodre u masu, u što šire krugove ženskog sveta, tražiti da se uništi i ovo malo mogućnosti za to. Da nije žalosno bilo bi smešno…”, piše.

Maga Magazinović bila je prva žena novinar u Politici gotovo od početka izlaženja ovog lista. Jedna od najznačajnijih Srpkinja svog doba, učenica Brane Petronijevića, stekla je diplomu Filozofskog fakulteta u Beogradu, osnivač je Ženskog studentskog društva, prevodilac Maksima Gorkog, Henrika Sjenkijeviča, borac ili borkinja (!) za ženska prava. U knjizi „Moj život” (Jelena Šantić, Klio, 2000) priređena su sećanja Mage Magazinović, sentimentalne uspomene na detinjstvo, intimnu sreću i tragedije.

Rođena je u Užicu, ali, kao što je pisala, ni očeva ni majčina loza nisu Užičani. „Deda mi Drago sa porodicom doselio se u Užice iz Mostara baš onih dana kad je poginuo knez Mihailo Obrenović (1868). Kod porodice Magazinović postoji predanje da su pre Trebinja i Mostara živeli negde oko Metkovića i zvali se Smiljanići. Bili su trgovci i imali su magaze. Tu se neki naš dečak potukao sa nekim Talijančetom i dobro ga izudarao. Talijačne je iz jarosti povikalo ‘Maznu me Magazin’. I od nadimka ostalo im ime Magazin.”

Porodica Mage Magazinović seli se 1896. godine  iz Užica u Beograd. Jedan od prvih utisaka na nju ostavlja reka Sava. „Duboka, naizgled bez dna, a po njoj plovi čitava kuća. Plovi, a ne potone, dok običan kamenčić bačen u Đetinju potone odmah..”

U Beogradu je 1904. diplomirala na Filozofskom fakultetu, zalagala se za prava žena na redovno studiranje, kasnije za pravo na zaposlenje izvan kuće i pravo na jednake plate sa muškarcima. Maga Magazinović bila je zapravo prva žena zaposlena u Politici, a kasnije i u Narodnoj biblioteci Srbije.

U Minhenu upoznaje svog budućeg muža Gerharda Gezemana, slavistu, koji je sa srpskom vojskom prešao Albaniju i uprkos razvodu od Mage prešao u pravoslavlje. Sa njim je imala sina Haralda Rajka koji je rano preminuo i kasnije kći Rajnu

Pet godina nakon što je diplomirala odlazi u Minhen gde se upisuje u školu Maksa Rajnharta, pozorišnog reditelja i glumca. U Minhenu upoznaje svog  budućeg muža Gerharda Gezemana, slavistu, koji je sa srpskom vojskom prešao Albaniju i uprkos razvodu od Mage prešao u pravoslavlje. Sa njim je imala sina Haralda Rajka koji je rano preminuo i kasnije kći Rajnu.

Svoja umetnička interesovanja Maga Magazinović usmerila je upravo ka plesu, u kome je pronašla i suštinu svoje egzistencije. Brojna putovanja, posebno u Nemačku omogućila su joj poznanstva sa značajnim ličnostima tog vremena, kao što su Šarlota Šnite, upravnica berlinske opere, filozof Rudolf Štajner ili Rudolf Bode čije se ime vezuje za nastanak ritmičke gimnastike. Sve je to uticalo na njeno umetničko i pedagoško formiranje. Upoznala se sa radom berlinske škole Isidore Dankan koju je vodila njena sestra Elizabeta. Maga Magazinović se konačno opredelila za modernu igru smatrajući da je lepota baleta u prirodnim pokretima i odnosima a ne u „izveštačenoj kanonizaciji”. Godine 1910. otvorila je sa Zorom Pricom u Beogradu školu za recitaciju, ritmičku gimnastiku i strane jezike. Verovale su da će to „estetičko vaspitanje” postati ravnopravno sa intelektualnim.

Između ostalih, postavila je balete inspirisane heroinama narodne poezije i prva je stilizovala srpsko folklorno nasleđe obogativši ga elementima savremenog talasa: Jelisavka, majka Obilića (1926), Molitva Kosovke devojke i Smrt majke Jugovića (1927).

Postavila je balete inspirisane heroinama narodne poezije i prva je stilizovala srpsko folklorno nasleđe obogativši ga elementima savremenog talasa: Jelisavka, majka Obilića (1926), Molitva Kosovke devojke i Smrt majke Jugovića (1927).

Pred Drugi svetski rat, 1937. Maga je osnovala Studentsku folklornu grupu sa kojom gostuje u Carigradu i Berlinu na ceremoniji otvaranja Olimpijskih igara, a od 1948. do 1951. radi u Baletskoj školi „Lujo Davičo”. U penziju je otišla kao profesorka Prve ženske gimnazije u kojoj je 40 godina predavala filozofiju, nemački i srpski jezik.

Svoju nacionalnu pripadnost uvek je sa ponosom isticala (učesnica je Balkanskih ratova), divila se kulturi drugih naroda, ali je uvek naglašavala vrednosti nacionalne baštine i smatrala naš narod superiornim. Uspevala je da ideje feminizma i socijalistička shvatanja unese u članke koje je objavljivala, ali nije bila isključiva, nije bila ideolog radikalnog feminizma.

„Danas mi je sedamdeseti rođendan (14. oktobar, 1951). Sedim sama u svojoj sobici, gde mi je toplo i tiho, i premišljam. Dugačak je to životni put sedamdeset godina. Šta se tu sve zbivalo oko mene i u meni! Izmenilo se u mojoj zemlji oko pola tuceta srpskih vladara, prohujala četiri rata – a ja još trajem. Čak i radim u školi!”, zabeležila je u sećanjima.

Njena životna želja bila je: „Da radeći umrem. Možda baš na času moje voljene ritmike.”