Postoji jedan paradoks u tlu današnje Srbije: ona nikada nije tražila da bude centar sveta, a iz nje su izašli oni koji su svet držali na dlanu. Između Dunava i Morave, Save i Timoka, rimska imperija je rađala svoje careve kao da ovde vlast nije bila izbor, nego sudbina. Ne iz Rima, ne iz mermernih palata, već iz Istočne provincije, iz magle, iz vojnih logora, iz pogleda koji je navikao na granicu.

Naisus, Sirmijum, Feliks Romulijana, Singidunum, Viminacijum, Justinijana Prima – imena koja danas stoje na tablama i u stručnim radovima, nisu bila zabačena mesta, već tačke napona carstva i živi nervni čvorovi imperije. „Mi smo deo jedne velike rimske granice od Škotske do Iraka i Irana i suptropskog dela Afrike sa više hiljada lokaliteta koji treba da budu pod Uneskovom zaštitom. Zajedno sa Hrvatskom i Bugarskom radimo na našem segmentu, koji je možda i najlepši deo rimskog limesa i bez obzira na to da li su pod Dunavom ili na drugi način skriveni, prosto ćemo ih zabeležiti i pokazati svetu da oni postoje“, ističe stručni saradnik Arheološkog instituta u Beogradu, profesor Milomir Korać. To nisu bile provincije u senci, već tačke odlučivanja, mesta gde se carstvo branilo i reformisalo. Granica nikada nije bila kraj; ona je bila mesto gde se uči šta znači trajanje.

Sirmijum, današnja Sremska Mitrovica, bio je jedan od četiri glavna grada Rimskog Carstva. Samo iz Sirmijuma je proizašlo sedam rimskih vladara

Sirmijum, današnja Sremska Mitrovica, bio je jedan od četiri glavna grada Rimskog Carstva. Teško je danas zamisliti da se upravo ovde odlučivalo o sudbini sveta. „Iz Sirmijuma je proizašlo sedam imperatora. Nažalost on je pretrpeo sudbinu kao London, Budimpešta ili Beograd, koji su se razvijali preko ostataka rimskih gradova“, objašnjava Korać. To su carevi koji su vladali u vremenu krize – kada je imperija morala da se sastavlja iz pukotina. Nije slučajno što je baš ovde moć bila administrativna, vojna i gotovo asketska, bez iluzije večnosti. Tu je Rim bio bliži zemlji nego prestolu. Carstvo je ovde imalo težinu blata, reke i ljudskih koraka i dok Dunav i Sava raznose vreme, Sirmijum ostaje tačka u kojoj je Rim bio najviše Balkan, a Balkan najviše Rim.

Naisus, Niš, rodno mesto Konstantina Velikog, nema potrebu da se nameće. Nije bio grad raskoši, već discipline u kamenu. Ne carski grad, već vojnički, sa zemljom tvrdom pod stopalima. Grad vojske, puteva i raskršća. Njegova važnost ne leži u monumentalnosti, već u jednoj tihoj činjenici: ovde je rođen imperator koji će Rim primorati da se promeni iznutra. On je bio čovek koji je shvatio da se imperija ne može držati samo mačem, već idejom. Njegova dalekosežna odluka o legalizaciji hrišćanstva bila je manje teološka, a više egzistencijalna: carstvo koje ne menja ideju – nestaje.

Naisus, Niš, rodno je mesto Konstantina Velikog koji je doneo dalekosežnu odluku o legalizaciji hrišćanstva

U trenutku Konstantinovog rođenja, ovaj prostor nije bio obeležen sudbinom, već kretanjem – vojničkim, administrativnim, svakodnevnim. Bio je grad na putu, ne tačka dolaska. Korać primećuje: „Rimski čovek tog doba je jako blizu savremenom čoveku… sve mu je poznato: obeleženi putevi, putokazi, gde odsednuti, odmoriti konje… možda bi se iznenadio jedino da vidi avion ili u novije vreme informatiku.“ Istovremeno primećuje da takva mesta retko proizvode iluzije. „Prostor granice ne stvara ideju večnosti“, kaže on, „već potrebu da se stalno prilagođava.“ U tom smislu Konstantinovo poreklo ne treba čitati kao biografsku zanimljivost, već kao formalno iskustvo. Carstvo se, sa ove tačke gledišta, ne doživljava kao svetinja, već kao struktura koju je moguće preurediti.

Na istoku, u tišini brda, Feliks Romulijana, Gamzigrad kod Zaječara, stoji kao najličniji rimski grad na ovom prostoru. Palata cara Galerija nije podignuta da impresionira Rim, već da smiri sećanje. To je mesto povratka, ne osvajanja. Retka carska arhitektura više liči na unutrašnji pejzaž nego na političku izjavu. Kao da je car hteo da svoju moć sahrani u kamenu, zajedno sa sobom. Tu je, na uzvišenju Magula iznad palate, sahranjena njegova majka Romula, po kojoj je lokalitet dobio ime. To nije simbolički gest, već čin duboko lične pobožnosti. I sam Galerije je, po svemu sudeći, tamo kremiran i apoteoziran. To mesto je istovremeno palata, mauzolej, hram i unutrašnji pejzaž jednog cara – gotovo bez presedana u rimskoj arhitekturi. „Jedan od svetskih arheologa je tvrdio da je to samo rimsko utvrđenje, a kada je prof. dr Dragoslav Srejović pronašao arhivoltu, ta priča je razvejana“, podseća Korać. I njegova glava u crvenom porfiru, kasnije pronađena, samo je potvrda, kao i 99 zlatnika koji imaju posebnu simboliku, da je tu bila raskošna carska palata sa mozaičnim tepisima, skulpturama i zidnim slikama vrhunskog kvaliteta, zbog čega je Romulijana upisana na UNESKO-vu listu svetske kulturne i prirodne baštine. Manje je poznato da je Galerije, dve godine pre čuvenog Konstantinovog Milanskog edikta iz 313. godine izdao u Nikomediji edikt, kojim je obustavljen progon hrišćana.

Viminacijum, kod današnjeg Kostolca, glavni grad Istočne rimske imperije, bio je grad vojske i smrti – legijski logor i nekropola, mesto gde su se carstvo i prolaznost gledali oči u oči. Odatle su potekli carevi kratkih vladavina, ljudi koji su znali da vlast nije kruna, već teret koji se često nosi do kraja života. Imao je 28 hiljada stanovnika, tri akvadukta i amfiteatar sa sedam hiljada mesta. Bio je za trećinu veći od Pompeje, a Pompeja se istražuje već 300 godina. „Kada imate tako veliki i bogat grad na raskrsnici vodenih i kopnenih puteva, onda tu ima prostora da cveta umetnost… imamo jednu od najlepših fresaka iz kasne antike, oslikan Hristov monogram – sjajna priča s početka četvrtog veka“, kaže Korać. Ali, grad se nije razvio u moderni urbani centar poput Požarevca, što je, po njemu, srećna okolnost za arheologe: prostor za istraživanje ostaje generacijama. Od 450 hektara šire gradske površine, istraženo je samo tri do pet odsto. „Eto prilike“, kaže Korać, „za buduće istraživače u narednih 300 godina.“

Danas Viminacijum nije samo grad iskopan iz zemlje, već grad koji ponovo govori. Upravo ovde se vidi da arheologija može biti i nauka i susret sa sadašnjošću. Kao savremeni naučno-istraživački centar, izuzetno opremljen i pažljivo prezentovan, on danas pokazuje da prošlost ne mora biti zatvorena, ona može trajati ako joj se pristupi s razumevanjem, za šta je u velikoj meri upravo zaslužan profesor Milomir Korać.

Na ušću Save u Dunav, Singidunum nikada nije bio prestonica, ali je bio stražar. Grad vojske, bedema i stalne pripravnosti. Njegova istorija je tiša, ali istrajnija – trajanje bez slave. Ali sa svrhom.

Iz ovih krajeva poteklo je 18 rimskih imperatora, četvrtina ukupnog broja careva Rimskog Carstva. Nije to slučajnost, već posledica prostora koji je znao da proizvodi vladare u vremenima krize. Njihova imena danas zvuče kao kamen: Decije Trajan, Aurelijan, Probus, Maksimin Tračanin, Galerije, Klaudije Drugi Gotski, Konstantcije Prvi Hlor, Konstantin Veliki, Licinije, Hostilijan, Kvintil, Maksimijan, Konstancije Drugi, Gracijan, Jovijan, Maksimin Daja, Sever Drugi i Justinijan Prvi. Njihova imena danas deluju udaljeno, ali njihova sudbina je prepoznatljiva: kratke vladavine, nasilni krajevi, stalna potreba da se carstvo ponovo sastavlja. Zanimljivo je da su retko trajali dugo. Kao da ih je zemlja podizala brzo, ali ih nije zadržavala. Kao da ih je prostor naučio da vlast nije stanje, već proces. Mnogi su ubijeni, svrgnuti, zaboravljeni. Ali, imperija ih je trebala upravo takve: ljude granice, naviknute na nestanak; spremne da popravljaju ono što se stalno lomi. Ali, iza tih zvučnih imena stoji nešto tiše: iskustvo života na ivici sveta koji se stalno mora braniti. „Balkanski imperatori nisu čuvali formu carstva“, kaže Korać, „oni su ga održavali u životu.“ Ta rečenica objašnjava njihovu istorijsku ulogu bolje od bilo koje hronologije. Oni nisu gradili večni Rim. Oni su upravljali Rimom koji se već menjao, lomio i prilagođavao novim uslovima.

I tu se javlja gotovo meditativna misao: Srbija kao prostor nikada nije bila mesto večnog centra, ali je neprestano bila mesto obnove. Rim je ovde dolazio da se regeneriše. Kada bi se carstvo umorilo, ovde je tražilo nove ljude, novu energiju, novu disciplinu. Kao da su reke nosile sećanja na poredak, čak i onda kada se poredak rušio.

Možda zato ovaj prostor i danas nosi čudan odnos prema vlasti i istoriji: s jedne strane svest o veličini, s druge duboko nepoverenje prema trajnosti moći. Carevi su u Rim odlazili odavde, ali se ovde nikada nisu zadržavali zauvek. Ovaj prostor je, u stvari, ostao ono što jeste: mesto gde istorija nikada nije gotova, gde se slojevi ne brišu nego se talože. Rimske palate postaju ruševine, ruševine postaju pejzaž, pejzaž postaje pamćenje. I ništa se ne završava do kraja. Sećanje na carstvo ostaje u slojevima zemlje, ne u mitologiji.

Rimski carevi rođeni u Srbiji nisu samo podatak iz istorije i nisu fusnota antičke istorije, već njena radna površina. Oni su dokaz da je periferija bila mesto gde se odlučuje o sudbini sveta. Da se stabilnost ne rađa u centru, već tamo gde se svakodnevno proverava. I da zemlja koja je stalno na ivici sveta nauči da pamti drugačije – ne kroz trijumf, već kroz trajanje. I dok hodamo iznad tih slojeva, često nesvesni njihove dubine, ostaje činjenica da je moć, makar na kratko, bila stvarna, koncentrisana i presudna.

Milomir Korać često podseća da arheologija ne potvrđuje mitove, već ih smiruje. „U zemlji nema ideja o slavi“, kaže on, „postoje samo tragovi upotrebe.“ Upravo u toj upotrebi – gradova, vojske, rituala – leži stvarna istorija rimskih imperatora rođenih na tlu današnje Srbije, a arheologija nam ne vraća carstvo. Ona nas uči kako da živimo sa tim ostacima, bez patetike, ali sa razumevanjem da su tragovi ispod zemlje i dalje deo našeg prostora, našeg vremena i naše odgovornosti da ih čitamo.

„Svi oni koji su živeli na našim prostorima su naši rođaci. Mi imamo civilizaciju dugu devet i po hiljada godina, Lepenski vir i metalurgiju pre toga… svi oni su nas uobličavali i kako god se činilo da je savremeni trenutak važan, postoji nešto iza, sve dublje i dublje, što nam govori da su svi oni u nama“, zaključuje profesor Korać.