Strahinja Padežanin, mladić od 25 godina i rođeni Vukovarac, završio je studij glume u Beogradu, ali njegova prava strast je pozorišna režija. Režirao je već nekoliko predstava u slavnom KPGT teatru u Beogradu, pod palicom Ljubiše Ristića, ali čini se da je ovo tek početak ljubavi za čitav život između Strahinje i pozorišne pozornice. Postoji mogućnost da Padežanin u skorije vrijeme dođe režirati neku predstavu i u Zagrebu, ali ovaj mladi čovjek ne opterećuje se uspjehom. On se i dalje sjeća rodnog Vukovara, ne razmišlja o budućnosti, već svoje snove živi danas punim plućima.

Rođeni ste u Vukovaru, u gradu koji je jako teško liječio ratne rane. Kako je izgledalo vaše odrastanje, jednu i po deceniju nakon završetka tog rata?

Ja sam u Vukovaru išao u osnovnu školu i u gimnaziju. Sada kada razmišljam o njemu, iz pozicije ogromnog Beograda, pomislim kako je to toliko malo mesto i kako je to jednostavan život u njemu. Nisam bio svestan čega sve ima u svetu, čega mi sve to tamo nemamo i šta propuštamo, ali iskreno rečeno dok sam rastao ničega od tog velikog i svetskog nije mi falilo. U Vukovaru od jednog do drugog naselja ti treba pet minuta, do trećeg sedam. U mojoj ulici igrao sam se sa Romima, sa Hrvatima i Srbima i mi smo svi nekako bili zajedno. Nemam nekih ličnih negativnih iskustava, osim što mi je mama pričala nešto o tim lošim događajima iz prošlosti i što me je jednom neki drug nazvao „čedo“, što bi značilo četnik, a ja sam se sa njim svađao da sam ja Strahinja.

Iz Vukovara nemam ličnih negativnih iskustava, osim što mi je mama pričala nešto o tim lošim događajima iz prošlosti i što me je jednom neki drug nazvao „čedo“, što bi značilo četnik, a ja sam se sa njim svađao da sam ja Strahinja

Kako je bilo u školi?

Na časovima istorije profesor je namerno izbegavao temu o prošlom ratu jer, kako je govorio, treba bar 50 godina da prođe da bi se o tim događajima išta raspravljalo. Išao sam u karate klub Vukovar 91. i tu sam se uglavnom družio sa Hrvatima i oni su me uvek branili i imam lepa iskustva iz druženja sa njima. Ne sećam se da sam imao ikada sukoba na nacionalnoj osnovi sa bilo kim.

Sećanje na Vukovar

Vaši roditelji su bili u Vukovaru za vrijeme rata?

Ne, oni su otišli iz grada, kao i mnogo, mnogo drugih ljudi. Ono što mi je bilo u detinjstvu fascinantno, bila je činjenica da su svi ti ljudi gotovo ludački hteli da se vrate u Vukovar čim je prestala pucnjava, iako je grad bio potpuno razrušen. Kada danas razmišljam o Vukovaru, meni je u glavi jedino slika jednostavnih i naivnih ljudi, premda je deset godina pre mog rođenja taj grad bio potpuno zavijen u crno… Ja čak osećam i privilegiju što potičem iz Vukovara, jer ta prostodušnost i to dobro u ljudima koje sam zapažao među stanovnicima Vukovara jeste vrednost, u odnosu na neke druge mentalitete i tipove ponašanja.

Kako danas teče život u Vukovaru?

Danas, iz perspektive dvomilionskog Beograda, pitam se šta smo mi tada tamo uopšte radili i kako ti ljudi tamo danas žive. Ja sam išao na karate, u dramsku sekciju, u kino klub, ali ta mesta danas više ne postoje. Iz osnovne škole mi je u Vukovaru ostao samo jedan prijatelj, čiji roditelji se bave poljoprivredom, a iz gimnazije je u Vukovaru ostala još samo jedna moja prijateljica. Ona je bila đak generacije, posle je na studiju završila biologiju, ali više godina u Vukovaru nije mogla da nađe posao. U mojoj generaciji bila su u gimnaziji tri hrvatska i tri srpska razreda, otprilike oko sto đaka i od svih nas sa studija se u Vukovar i okolna sela vratilo maksimum deset posto tih učenika.

Kako ste odlučili da studirate glumu?

Otkad znam za sebe, stalno sam, još u vrtiću, izvodio neke predstave: „Ježeva kućica“, recitacije, školske priredbe, pa me je onda i mama oblačila za svaki maskenbal u neke fantastične kostime. Kada god bi neko pitao šta ću da budem kad odrastem, ja sam odgovarao: biću glumac. Ta vrsta naivnosti „ja sam glumac“ držala me je skoro do kraja studija na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu, a onda sam shvatio da mene u stvari uopšte ne zanima gluma nego – pozorište.

Što bi to značilo?

Shvatio sam da još od najranijih dana mene je u stvari najviše interesovao sav taj drugačiji svet: svetla, reflektori, preoblačenje u nekog drugog, uzbuđenje tog događaja, pozornica i sve oko nje. Sreća i magija zajedno – to je ono što me je u stvari privlačilo. Pa onda se u Vukovaru negde na kraju moje osnovne škole pojavio taj dramski studio i moja mama, koja je razumela sve moje tajne želje, odmah mi je rekla: pa ti tamo moraš da ideš. Voditeljica Dramskog studija bila je Lidija Helajz, iz Lutkarskog kazalištu u Osijeku i ona nas je sve zarazila tom strašću i ljubavlju prema pozorištu.

Šta je to u ljudskom biću što ga vodi prema pozorištu?

Pa kao što rekoh, kao mladić sam mislio da to što me je privuklo pozorištu jeste gluma, ali za glumu treba da budeš egzibicionista ili onako malo lud, a ja to ipak nisam. Ja sam po prirodi u stvari povučen, nemam potrebu da u društvu budem taj koji priča, zabavlja i drži slovo, što je karakteristika glumaca – oni su uvek glasni, vole da prepričavaju priče i da se nametnu u društvu. Ključna stvar kod glumca je da on treba da se otvori pred ljudima na pozornici i ta veština je neprocenjiva vrednost. Glumac se raduje kada može pred ljudima da bude provodnik svih tih emocija na sceni i on to radi lako, a ja, usled mojih životnih okolnosti, u istom tom procesu otvaram se teško i sporo. Zato mene pozorište silno usrećuje u celini, kao potpuna i neponovljiva čarolija.

Kako ćete se dalje baviti pozorištem?

Ja ću se dalje baviti pozorištem, bio ja u njemu uspešan ili ne. Baviću se pozorištem kao slikar zato jer je sve to što se zove pozorište moja opsesija i moj život. Čim završim sa radom, sa režijom na jednoj predstavi, ja odmah počinjem da se bavim drugom predstavom, čak ni ne razmišljam primarno o tome da li imam gde da ju izvedem ili ne. Trenutno imam nekoliko predstava koje su potpuno osmišljene i još nikada nisu izvedene. Te predstave su se već dogodile u mojoj glavi i ja se previše ne brinem o njihovoj budućnosti. Ono o čemu se radi je uzbuđenje i ono je kod mene oko pozorišta zaista silno.

KPGT – mesto slobode

Nedavno ste režirali predstavu „Leda“, prema komadu Miroslava Krleže, koja se u KPGT pozorištu u Beogradu igra u okviru najnovijeg Ju festa. Kako je to prošlo?

Ideja ovogodišnjeg Ju festa je bila da se bavimo komadima iz svih šest bivših jugoslovenskih republika i te predstave su prema ideji Ljubiše Ristića trebale da budu smeštene u današnje vreme. Originalno, Krležini likovi između dva svetska rata su ljudi u kasnim tridesetim godinama, a ja sam ih preoblikovao u puno mlađe likove, koji danas već sa dvadeset godina imaju stanove i automobile i razmišljaju o ozbiljnom biznisu, uspehu, novcu, provodima i seksualnim avanturama… Na predstavi se okupila odlična ekipa mladih glumaca, pa smo baš lepo radili i sve je prošlo kao neki divan san.

Što ste još do sada režirali?

Ovo mi je sada šesta režija i obično je to tako u poslu da imate sedam, osam ideja, ali četiri od njih iz ovog ili onog razloga ne uspete da realizujete. U „Ledi“ sam bio ponosan što nisam odustajao od svojih zamisli i baš sve što mi je palo na pamet uspeo sam da realizujem, osim što sam od umetničkog direktora KPGT-a, Lubiše Ristića, tražio da u predstavi imamo bazen sa vodom, ali to tehnički nije bilo izvedivo. Pre ove predstave režirao sam novele Isaka Babelja „Priče iz Odese/Crvena konjica“ i to mi je bio najkompleksniji projekat koji sam do sada radio. Bilo je šesnaest glumaca na sceni, bez pravog dramskog teksta, osim sijaset tih Babeljovih priča sa kojima sam morao da se izborim, pri čemu je Babelj izuzetno težak pisac. Zatim, to su uglavnom ratne priče iz 20-ih godina u Rusiji i Ukrajini i činilo mi se da šta god uradim sa „Pričama iz Odese“ i „Crvenom konjicom“, biće banalno u odnosu na ovaj rat koji se tamo upravo događa. Na toj predstavi sam otkrio kako stilizovati i pojednostaviti stvari koje će imati jednaku dramsku snagu, jer ako želite da naturalistički prikažete događaje tog rata, aktuelna stvarnost će uvek biti jača od vašeg prikaza…Ta predstava mi je bila najveća škola do sada.

Kako je raditi u tom slavnom KPGT pozorištu koje je prije toliko godina osnovao Ljubiša Ristić?

Najlepše u tom pozorišti je što u njemu ne postoji nikakva vrsta pritiska i što u njemu možeš da maštaš i da kreiraš što god poželiš. Možeš da radiš lude stvari, da isprobavaš i da imaš svoje vizije i sve je to deo jednog lepog umetničkog života. Sa druge strane, probe baš za tu predstavu „Priče iz Odese/Crvena konjica“ bile su teške, trajale su dugo, četiri meseca, glumcima nije bilo lako i na kraju sam baš bio umoran i iscrpljen. Ali kada se na premijeri prolomio silan aplauz, glumci su bili izbezumljeni, nisu verovali, „zar je to za nas“ govorili su, toliko je taj rad na probama bio zahtevan i nisu bili sigurni da li će uspeti. Režirao sam predstavu „Nastasja Filipovna“, deo iz „Idiota“ od Dostojevskog  i „Sanjare“, prema romanu Gilberta Adera, po kojem je Bertoluči napravio onaj slavan film. Tu mi se desilo da je baš mlada publika zavolela tu predstavu i da se oko nje stvorila jedna jako uzbudljiva atmosfera, koju ne mogu sasvim tačno ni da opišem, jedino znam da baš mladi ljudi nekako tu predstavu osećaju svojom, gotovo su se zavetovali, koliko ju vole…

U KPGT-u volim da radim i ne zanimaju me ni pare ni uspeh. Mogu da nosim tacne, da pomažem, da budem nekome asistent ili da dođem i da kažem „imam ideju za neku  predstavu“ – i to je ovde apsolutno moguće

Sasvim je vidljivo da je danas KPGT prepun upravo mlade publike i zbog toga se ovo pozorište čini nekako kao jako vitalno mjesto. Što vama znači KPGT?

Ne usuđujem se ni da kažem šta mi KPGT znači. Ja mislim da je KPGT jedinstveno mesto u koje možeš da dođeš i da kažeš: ja bih ovde voleo da radim i ne zanimaju me ni pare ni uspeh, samo bih želeo da budem tu, deo svega toga. Da nosim tacne, da pomažem, da budem nekome asistent ili da dođem i da kažem „imam ideju za neku  predstavu“ – i to je u KPGT-u apsolutno moguće. Osim toga, KPGT je još 1977. osnovao Ljubiša Ristić, on u njemu i dalje pravi značajne predstave i ta njegova energija se prenosi na sve koji u tom teatru rade. Zato za mene kao mladog čoveka koji sam u tom pozorištu samo dve godine, KPGT je istorijsko mesto, prostor jedne velike epohe u kojem imam privilegiju da radim. Prošla su vremena kada je na drugim mestima bio moguć takav način rada, ali zato što to jeste u KPGT-u moguće, on je za mlade ljude mesto slobode, mesto zajedničkog rada, mesto vizija – a to je za umetnost valjda najvažnija stvar. Kada tako nešto imate i kada to i drugi osećaju, onda svi letimo i onda je sve moguće. KPGT je zaista vitalno mesto, paralelni univerzum, sa svim predstavama koje se na nekoliko scena na njemu igraju. Ja od svojih snova neću odustati, ali se takođe nadam da će život namestiti tako da će ostvarenje snova pozorišnih stvaralaca koji deluju u KPGT-u i dalje biti moguće.