Nedavno je u zagrebačkoj knjižnici „Bogdan Ogrizović“ predstavljena zanimljiva knjiga, zbirka intimističkih, lirskih i misaonih eseja, „Meni su rekli da vi postojite“, beogradske autorice Danijela Marković. Kako je netko rekao, bili su to „riječ, emocija, duh i širenje božanske energije ljubavi u Zagrebu“, što se jasno očitovalo na ozarenim licima svih prisutnih na ovoj promociji. Ali, svega toga ne bi bilo da nije dugogodišnje pasionirane posvećenosti Danijele Marković temama duhovnosti i pitanjima čovjekove potrage za toplinom i smislom, kao i njenog vjerovanja da „stvaranje sveta nije završeno i da čovek koji je pozvan u odnos sa Bogom jeste umetnik, a umetnost jeste teologija.“ U tom smislu Danijela Marković djeluje u Institutu za studije kulture i hrišćanstva u Beogradu, koji naziva nekom vrstom „škole osetljivosti“ i u kojoj, na mnogim tribinama i predavanjima koje organizira, pokušava čovjeka približiti orbiti neba, ali isto tako i jednostavnoj mogućnosti iskrenog susreta s drugim čovjekom, ovdje na zemlji.

Vi ste po vokaciji teolog i kulturolog. Kultura je nekada bila uzbudljiva oblast jer je to bilo doba kada je „cvjetalo hiljadu cvjetova“. Kako je danas baviti se kulturom, u atmosferi najblaže rečeno „velikog nereda“ na mnogim poljima?  

Volim i sama da budem zapitana šta jeste danas i šta podrazumevam pod pojmom kultura. Mene je vera dovela do kulture. Čudila sam se zato nad izrazom „verska kultura“, jer ako govorimo o veri, onda ona ne može a da ne sadržava i kulturu u sebi. Zatim, nekada se smatralo da kulturi predhodi ozbiljno obrazovanje, ali danas se znanje pomešalo sa pukim informisanjem, pa su onda i svi u sve upućeni. Kako više nema velikih ideja, a svi participiraju u masovnoj kulturi, onda je nestalo i veze između duhovnosti i kulture. Sa druge strane, stvarnost je postala jako isparcelisana, kada omeđujemo i svoje znanje i svoje delovanje i ta iskidanost, nedostatak svesti o celini, govori o nekoj vrsti bezizlaza ovog vremena.

Kako se vi snalazite u isparceliziranom svijetu?

Snalazim se tako da je moje polje delovanja kultura susreta. To nije susret kultura niti samo susret kulturnih ljudi, nego je to susret koji je toliko važan da susret dva različita bića postaje kulturna scena. Ljudi bi mogli biti sumnjičavi da se tu radi o nekom problematičnom mešanju kultura ili tek o pukoj želji da se informišemo o nekome ko je različit od nas, ali ono što je za mene u toj kulturi susreta ključno, sadržano je u pitanju šta mi zaista očekujemo od tog susreta i kako doživljavamo tog drugog čoveka. Na taj način svi postajemo kulturolozi, jer u susretu svi sudelujemo.

Znanje i sloboda

Institut za studije kulture i hrišćanstva u kojem vi djelujete zborno je mjesto takvih susreta. Kako to konkretno izgleda?

Nema susreta bez slobode. Ne može se susret dozirati pravilima nego on upravo opstoji na tome da u tom susretu ljudi budu ono što jesu, šta god oni bili. Moto Instituta je „znanje i sloboda“, kojem smo posvetili čitavu jednu konferenciju i kojom smo obeležili desetogodišnjicu našeg rada. Mi smo svi, ili podosta od nas, učenici profesora Radovana Bigovića, koji nas je okupljao još za vreme studija na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Profesor Bigović je dosta govorio o štetnoj gordosti u znanju, pa onda i to da svako znanje ne predstavlja kvalitet sam po sebi, pri čemu je važno i prepoznavanje šta mi sve ne znamo. Tako da mi svi zajedno, i predavači u Institutu, i sudionici naših susreta – učimo o mnogim temama.

Kako se slažu kultura i hrišćanstvo?

Mi u Institutu nismo verski dogmatici i ne govorimo arhaičnim jezikom. Hrišćanstvo u naslovu instituta nije granica „između nas i njih“ nego je ono poziv da mi sa hrišćanske pozicije možemo da razgovaramo sa svima. U Institutu za studije kulture i hrišćanstva zaista učimo šta bi mi mogli drugima da ponudimo u 21. veku i nećete verovati koliko ljudi hoće u ovom vremenu da priča o duhovnim temama. Dvadeset i prvi vek jeste vek vapaja za duhovnošću. Mi, na žalost, živimo u obezboženom dobu i današnji sukobi na svim stranama govore o neophodnosti ljudskog prelaza sa obale bez nade na obalu duhovnosti.

Dvadeset i prvi vek jeste vek vapaja za duhovnošću. Mi živimo u obezboženom dobu i današnji sukobi govore o neophodnosti ljudskog prelaza sa obale bez nade na obalu duhovnosti

Koliko vaš institut može pomoći u tom prelazu na drugu obalu?

Meni je drago što naša misija u institutu nije u tome da mi nešto menjamo. Sve što se iz hrišćanske perspektive promenilo jeste to da je Bog postao čovek i gde ćete veće senzacije od toga. Tako da mi nemamo tu zabludu da smo mi neki spasitelji ovog sveta, nego jednostavno mi želimo da se u slobodi srećemo sa ljudima, da razgovaramo i pokušamo zaista zajedno da shvatimo zašto se neke stvari događaju i zašto su one takve a ne drugačije. Pokušavamo da pomognemo i sebi i drugima na nekom mikro nivou, da shvatimo da ne možemo jedni bez drugih, koliko god da smo različiti i da dolazimo sa raznih strana. Na taj način mi učimo i kako da ova naša ljudska bašta može da postane malo bolje mesto za život.

Koje su to teme vaših razgovora, tribina, izložbi ili događaja u Institutu za studije kulture i hrišćanstva?

Redovne cikluse održavamo u Domu omladine Beograda, koji je stalni partner naših aktivnosti. Izdvojila bih ciklus „Razgovarajmo“, u okviru koga smo obradili veoma značajne teme „Pohvala opraštanju“, „Sukob, nasilje i smrt“, „Laž istine, istina laži“, „Da li danas postoji tabu?“. Veoma zapažen ciklus je „Teologija i arhitektura“, koji smo realizovali sa Arhitektonskim fakultetom Univerziteta u Beogradu i pokrenuli razgovor o odnosu između sakralnog prostora, njegovih oblika i simboličkog značenja, i religijskih ideja i rituala. Veoma značajne teme smo pokrenuli u okviru ciklusa „Velike knjige 20. veka“, o najznačajnijim knjigama u prošlom veku, koje se bave metafizičkim i religioznim pitanjima i koje do danas nisu izgubile na svojoj relevantnosti. Trenutno je aktuelan ciklus „Velike ideje (post)moderne“ i njihovo razumevanje u konkretnom kulturnom i istorijskom kontekstu. Posećene i zapažene konferencije su bile „Savremena čitanja Velikog inkvizitora“ i „Savremena čitanja Apokalipse“, kao i „Znanje i sloboda“, a radionice u okviru različitih kulturnih centara, kao i predstavljanje objavljenih publikacija, deo su rada i misije instituta i njegovih članova.

U vaše profesionalno iskustvo bio je uključen i rad sa djecom s posebnim potrebama. Što vas je to iskustvo naučilo?

Ja bih tu decu sa kojom sam radila nazvala posebnom decom sa običnim potrebama. U toj osnovnoj školi predavala sam veronauku i ta deca su bila puna iznenađenja i puna slobode i znatiželje da pitaju i čuju ono što ih je interesovalo. Sećam se jedne devojčice sa Daunovim sindromom, koja bi došla do vrata učionice i onda bi čekala da ju ja za ruku u tu učionicu uvedem. Ta scena je bila umirujuća kao slika sa ikone Hristove… Naravno, talenti te dece su potpuno drugačiji i oni su zaista posebni u odnosu na drugu decu, ali to što oni pitaju o Bogu i što mogu da kažu jeste u stvari njihova molitva Bogu i njihova spremnost da kao nesavršena bića gledaju na život. Želim da kažem da način kako ta deca reaguju potpuno je različit od načina na koji mi, prividno superiorni, sebe gledamo u odnosu na ovaj svet. Mi ne zahvaljujemo na darovima koje imamo nego, tek onda kada nam nešto ozbiljno fali, kada smo u nevolji, kada nas nešto boli, onda se pitamo gde je Bog.

Susret različitosti

Gdje je Bog kada boli?

Kada se pitamo gde je Bog kada boli, ja bih rekla da nas ljude Bog boli. Ako gledamo sve ove patnje svaki dan po svetu koje jedni drugima zadajemo, onda je jasno da Bog nije nigde pobegao, a mi ne znamo šta da radimo sa njim, jer mi, kao što rekoh, sebe doživljavamo kao savršena bića koja upravljaju svime i određuju meru svih stvari. Deca sa Daunovim sindromom ne viču na Boga, a mi ostali to činimo. Mi „savršeni“, u stvari, smo u ovom svetu nedovršena i hendikepirana bića, kao i svet koji je ostao bez Boga. Ta deca su meni bila najveći strah, najveći izazov i najveća inspiracija.

Deca sa Daunovim sindromom ne viču na Boga, a mi ostali to činimo. Mi „savršeni“, u stvari, smo u ovom svetu nedovršena i hendikepirana bića, kao i svet koji je ostao bez Boga

U Zagrebu je nedavno predstavljena vaša knjiga „Rekli su mi da ti postojiš“. Kako je bilo?

Moja knjiga je nastala iz mojih intimnih bolova i tuge. Ponekad imamo potrebu da naše rane razmenjujemo sa drugim ljudima i ja sam imala tu potrebu kada se knjiga predstavljala u knjižnici „Bogdan Ogrizović“ u Zagrebu. Ponekad sam mislila da sam jako utvrđena u veri, da mi je sve jasno, pa onda i to da ništa ne može da me uzdrma. Ovom knjigom sam želela da kažem da čovek mora da pokaže da je slab i treba da tuguje. Čovek koji tuguje je na određeni način bliže Bogu, a sa druge strane, ni jedna psihoterapija vam ne pomaže ako vam nedostaje drugi čovek. Ta knjiga je nastala vrlo spontano i bilo mi je potrebno da vrlo detinje razgovaram sa ljudima o njoj. Zato su se u toj knjižnici otvarala mnoga vrata i mnoge ispovesti ljudi, koji su u tom razgovoru sudelovali. To je za mene bio, verujem i za druge, zaista okrepljujući susret.

Na što vas je tih dana podsjetio Zagreb?

Zagreb sam nakon dosta godina ponovo otkrila, od vremena mog osmog razreda osnovne škole, kada smo sa ekskurzijom bili u Zagrebu. Zagreb me je podsetio na vreme kada sam rasla i na vreme Jugoslavije. Sada sam u Zagrebu upoznala pravoslavnu crkvenu zajednicu, pa onda i divne ljude na promociji moje knjige. Ljude iz Srbije Zagreb podseća na vreme nesklada, nesporazuma i nerazumevanja i svih kasnijih posledica, koje smo svi zajedno preživeli u bliskoj prošlosti, pa sam dodatno bila motivisana da posle svih tih nesreća, te večeri pokušamo da budemo radosni. Takođe, u toj dvorani videla sam ljude koji nisu bili toliko bliski Bogu, ali su želeli da o njemu razgovaraju. Ja se u tom susretu nisam zabrinula za njih nego za nas, koji govorimo da smo verujući. Pitam se, zašto često šaljemo takvu poruku da jedino mi vernici možemo da razgovaramo sa Bogom? Zašto „prisvajamo Boga“ i tako lako sudimo onima koji nisu na „istom verskom nivou“ kao mi?

Naslov vašeg diplomskog rada na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu glasio je „Nacionalni identitet i multikulturni dijalog“. Oko tog složenog pojma koplja se lome sve do danas.

Ove dve kategorije, „nacionalni identitet“ i „multikulturni dijalog“ proizlaze jedna iz druge. Ne možete voditi dijalog kultura ako niste utemeljeni u jednoj od kultura u dijalogu. Ili, ako je čovek društveno biće, kako ćete vrednovati sebe, ako ne želite komunikaciju sa drugima. Ali, ni sebe nije lako svedočiti pred drugima. Imam prijatelje koji pripadaju manjinskim zajednicama u Srbiji i razmišljajući o toj reči „manjina“, čini mi se da bi trebalo razmišljati o drugoj reči koja bi ju zamenila, jer već naziv, „manjina“, predstavlja neku ogradu i ima neki loš predznak. Zašto je neko nekome uopšte manjina, u Hrvatskoj ili Srbiji, svejedno?

Koja je vrijednost nacionalnog identiteta?

Naš kulturni i nacionalni identitet je u službi određenja čoveka, ali čoveka koji treba da bude biće koje stalno prevazilazi sebe: i naciju i prostor i vreme, i uzdiže se po vertikali veze sa Bogom. Ako se čovek zaista pronalazi na toj vertikali, onda ova horizontala čovekovog nacionalnog, verskog i svakog drugog određenja ostaje mirna i uravnotežena. Ta naša zemaljska određenja tada nisu više naši okovi oko nogu, koji nam ne daju da se susrećemo, razgovaramo ili da praštamo sebi i onima drugima, različitim od nas.

Ali svijet ne izgleda tako?

Danas u svetu gledamo ubistvo Boga, čoveka i prirode. Ali opet i opet mi treba da gradimo odnose. Opraštajući, mi dobivamo identitet u Bogu, kao što pripadnosti vlastitoj naciji dodajemo novu dimenziju. Sve to je podloga za ono što sledi, a to je taj ključni dodir sa drugim, u međusobnom uvažavanju razlika ljudi koji su se sreli. Takav susret različitosti objavljuje svima nama da postoji šansa pomirenja sveta kao nesavršenog mesta, koje ima potencijal da opstane. I da raste.