Od juna ove godine u Srbiji bi trebalo u celosti da stupi na snagu Zakon o rodnoj ravnopravnosti sa svojim kontroverznim delom koji se odnosi na „rodno osetljiv jezik“. Već tri godine, od kako je usvojen u Narodnoj skupštini 2021. godine pa do danas, izaziva žustre polemike i rasprave, koje se za sve to vreme nisu ni malo umirile, a dve oštro suprotstavljene strane ni malo se nisu približile.

Zakon o rodnoj ravnopravnosti u suštini nalaže jednak tretman i jednake mogućnosti za žene i muškarce u svim oblastima života. Od obaveza poslodavaca i organa javne vlasti, jednakih plata za jednak rad, zastupljenosti žena u upravljačkim telima, sprečavanja i sankcionisanja diskriminacije… Iako će sa celokupnim ovim zakonom nastupiti značajne novine, jedini deo koji je izazvao otpor i negodovanje jeste onaj koji se tiče nametanja upotrebe „rodno osetljivog jezika“. Takav jezik će od juna ove godine biti obavezan u sredstvima javnog informisanja, ali i u oblasti obrazovanja i vaspitanja, nauke i tehnološkog razvoja, u udžbenicima i nastavnom materijalu, kao i u svedočanstvima, diplomama, zvanjima, zanimanjima i licencama. Za nepoštovanje su predviđene i novčane kazne, koje za organe javnih vlasti iznose od 5.000 do 150.000 dinara.

Iako su cifre novčanih kazni precizno definisane, sama upotreba „rodno osetljivog jezika“ još uvek do kraja nije. Pa tako Zakon ne precizira kako će glasiti ženski oblici imena određenih profesija, već samo nalaže upotrebu rodno osetljivog jezika. Kako upozoravaju pravnici, ni sam pojam „roda” nije ustavna kategorija, Ustav Srbije garantuje ravnopravnost muškaraca i žena, ali ne sadrži i ne prepoznaje pojam „roda“. Mnogo je praznina i sumaglica u datom zakonu, ali je kao dan jasno da je od samog početka uspeo da zaobiđe sve kompetentne stručnjake za pitanja jezika i da je usvojen bez adekvatne javne rasprave i bez konsultovanja lingvističkih autoriteta. Zato su oštro reagovali predstavnici Odbora za standardizaciju srpskog jezika, Matica srpska, Srpska akademija nauka i umetnosti, Nacionalni prosvetni savet, katedre za srbistiku u svim univerzitetskim centrima u Srbiji, brojni univerzitetski profesori, srbisti… Oni su upozorili da zanimanja i titule u muškom rodu nisu diskriminišuće i da pogled na svet, sistem kulture ili društveni sistem nisu uslovljeni pukim postojanjem ili nepostojanjem određenih gramatičkih kategorija, pa se oni stoga ne mogu ni menjati njihovim uvođenjem ili insistiranjem na doslednosti njihove upotrebe. Iz Odbora za standardizaciju srpskog jezika poručili su da se zakonskim odredbama nameće korišćenje izraza (poput „vatrogaskinja“, „filološkinja“, „borkinja“) koji, „ne da nisu svojstveni srpskom standardnom jeziku, nego predstavljaju nasilje nad njegovim zakonitostima“.

Pored brojnih drugih institucija i pojedinaca koji se profesionalno bave naukom o jeziku, reagovala je i Srpska književna zadruga, jedna od najstarijih srpskih kulturnih ustanova, i ocenila Zakon negativnim presedanom u istoriji srpske kulture. „Važeći Zakon o rodnoj ravnopravnosti uveo je u našu kulturu jezički inžinjering čiji je rezultat obilje leksičkih tvorevina koje narušavaju tvorbenu strukturu srpskog jezika, kao i obilje u prirodnoj komunikaciji neostvarivih sintaksičkih konstrukcija. Ne poštujući temeljno vukovsko načelo naše normativistike da se jezički standard gradi i bogati isključivo na osnovu ostvarene jezičke prakse, Zakon je propisao novo načelo normiranja našeg jezika putem političkog dekreta.“

Iz Saveta za srpski jezik, nezavisnog savetodavnog tela pri Vladi Srbije, najavljeno je da će predložiti novoj Vladi, nakon što bude formirana, da izmeni Zakon o rodnoj ravnopravnosti u ovom delu u kom se propisuje upotreba rodno osetljivog jezika.

„Mi ne govorimo i nećemo govoriti rodno osetljivim jezikom, nego srpskim jezikom. Ne pristajemo da bilo kome zbog toga što govori srpskim jezikom budu uskraćena ljudska prava, a pogotovu da zbog toga bude kažnjavan“, rekao je patrijarh Porfirije na jednom od dva naučna skupa koja je Srpska pravoslavna crkva na ovu temu organizovala zajedno sa Maticom Srpskom. Pored ostalog, u zaključcima skupa podvučeno je da je rodno osetljiv jezik „zasnovan na rodnoj ideologiji“ i da je u suprotnosti sa standardnim srpskim jezikom.

Za razliku od hrvatskog jezika, koji se nije opirao „trasiranju“, odnosno purističkim intervencijama motivisanim „vanjezičkim“ motivima, za srpski jezik prihvatanje ideološki motivisanih uticaja nije svojstveno. Bar do sada nije bilo.

Iako još uvek nisu najjasniji brojni bitni detalji oko toga kako će „rodna osetljivost“ biti „uterana“ u srpski jezik, neupitno i nedvosmisleno je to da su svi učesnici javnih debata, i zagovornici i protivnici rodno osetljivog jezika, saglasni u tome da ravnopravnost žena treba biti unapređena, samo je pitanje – treba li pritom silovati jezik, agresivno ga prekrajati, kidati i krpiti zarad trenutno aktuelnih ideologija. I na kraju, ako se i pribegne tim metodama, hoće li se postići navodni cilj? Može li zaista upotreba rodno osetljivog jezika uticati na suštinsku ravnopravnost žena i muškaraca u društvu? I gde će se zaustaviti borci i borkinje, „neimari i neimarke“ novosrpskog jezika. Da li će na red doći i nepodobna književna dela, koja na jezičkom planu ne odražavaju tu željenu sliku sveta…