Duhoklonuće je ovog oktobra obeležilo pozamašan medijski i internetski prostor u Srbiji. Bio je tu i beznemož, pa i prohujak, smućak, beztebnost… Osim tabloida koji su senzacionalistički najavljivali novu etapu u razvoju srpskog jezika i kako „nema više depresije, sad je duhoklonuće“, malo ko je ozbiljno shvatio takozvani „konkurs za najbolju novu srpsku reč“. Organizovala ga je „Mala biblioteka“ iz Londona, internetska platforma, svojevrsno udruženje koje okuplja Srbe u dijaspori koji prvenstveno žele najmlađima da prenesu znanje i ljubav prema maternjem jeziku. Oni su sproveli „konkurs“, koji, iako je drugačije propraćen u medijima, više odgovara svojevrsnom neformalnom takmičenju u kreativnosti, anketi koja pored zabavnog karaktera ima cilj i da otvori neka bitna pitanja za kulturu jezičkog izražavanja.
„Dobra i lepa reč je i umetničko delo i pedalj puta koji nas spaja. Dobra reč snaži i ulepšava jezik. Nova reč daje novu snagu jeziku, doprinoseći njegovoj lepoti. Reč nam pomaže da se bolje razumemo pa i da sami sebe bolje shvatimo. Za opstanak jezika u savremenom dobu brzih promena potrebni su briga, pažnja, trud. Jezik opstaje uz ljubav mnogih, od deteta, do učiteljice, do glumca, pisca, naučnika i svakog drugog običnog čoveka koji jezik voli. Svaku reč srpskog jezika koju danas govorimo je nekad neko prvi put izgovorio. Jezik se stvara i obnavlja svakodnevno“, objasnili su svrhu takmičenja organizatori. I u svom pozivu zainteresovanima posebno istakli da prednost imaju zamene za nepotrebne tuđice.
Sve ovo zvuči pomalo poznato i nalik na jezički purizam koji je poslednjih decenija oblikovao hrvatski jezik (s tim što je on bio posebno usmeren na jednu određenu vrstu tuđica). Međutim, s obzirom na to da ovakvo takmičenje nije organizovala institucija ni stručnjaci koji se bave normiranjem jezika, njegov karakter je bio prvenstveno zabavan. I poučan tek u meri u kojoj su se kasnije jezički stručnjaci oglasili na ovu temu i objasnili određene pojave. Na kratko jeste skrenuo pažnju na pitanje jezika, izražavanja, pismenosti, jezičke kulture, ali je krajnji rezultat ipak bila razonoda i obilje maštovitih komentara i reakcija. A kako drugačije kad je, bez obzira na naoko plemenite namere, sam koncept takmičenja postavljen kontradiktorno, amaterski prepotentno.
Pogledajmo samo pobednike takmičenja. Najboljom rečju proglašeno je spomenuto „duhoklonuće“, koje bi trebalo da menja tuđicu – depresija. Drugo i treće mesto osvojile su reči „prohujak“, koja treba da zameni „flešbek“ i „prikačica“ kao pandan „atačmentu“. Prema glasovima javnosti, „duhoklonuće“ je takođe izabrano kao najbolja reč, a na drugom mestu se našla reč „bestebnost“, koja bi trebalo da označava stanje bez jedne određene osobe. A treće mesto je zauzela reč „beznemož“, kao zamena za „masthev“ – nešto što se mora imati, bez čega se ne može.
„Strane“ reči imaju svoje klasifikacije u jeziku i, u zavisnosti od njih, pravila prihvatanja. Osnovno pravilo je da se, kad god je to moguće, reč stranog porekla zameni istoznačnom domaćom rečju. Jedino ukoliko u jeziku ne postoji kvalitetna zamena, strana reč je dobrodošla. U tom smislu je donekle i razumljiva ogorčenost zbog opšte rasprostranjenosti pozajmljenica, prvenstveno anglicizama. Međutim, teško je suditi o njima i deliti ih na prihvatljive i neprihvatljive, jer se jezik razvija, upija različite društvene promene, a taj razvoj drugačije izgleda iz svake pojedinačne perspektive, on zavisi i od obrazovanja i od profesije, od iskustva, od izbora uostalom. Zato svako i ima samo svoje najzanimljivije i najinspirativnije favorite u ovom takmičenju koji ga najviše zabavljaju ili možda i teraju na ozbiljno razmišljanje. Ali zato jezički stručnjaci, koje tako nedovoljno konsultujemo za jezičke teme, treba da se bave ovim pitanjima.
