Lana Bastašić je na vrata savremene srpske književnosti glasno pokucala 2018. godine, objavivši svoj privi roman Uhvati zeca i dobivši nagradu Evropske unije za književnost. Ona 2020. godine objavljuje svoju zbirku kratkih priča Mliječni zubi, na čijoj pozornici igraju deca. Balkan se može doživeti kao svojevrsni hronotop, kao i u romanu Uhvati zeca, bez jasnih i očiglednih granica, pa je odrastanje u takvom kontekstu specifično.

Našu pažnju je privukla priča Hljeb. Glavna junakinja priče je četrnaestogodišnja neimenovana devojčica. Tim svesnim pripovedačkim postupkom je njen lik univerzalizovan, te je njena priča bliska svakoj ženskoj osobi koja je kroz taj period prošla ili ga proživljava zajedno sa devojčicom.

Odraz u iskrivljenom ogledalu

Sve pojedinosti ove priče provučene su kroz pitanje identiteta, onda kada ga mlada osoba počne osvešćivati kod sebe. Jedini način da ga pronađe, ili bolje reći – izgradi, jeste da preko svog odraza u ogledalu oblikuje pretpostavke. Nažalost, one su često iskrivljene.

Međutim, svaki tinejdžer taj privremeni gubitak sebstva, osećaja za sebe i kontrole pokušava da povrati tako što će nešto promeniti na svom fizičkom izgledu: tretmani kose kod kuće ispred ogledala postaju deo svakodnevne rutine i trebalo bi da omrznute lokne zamene ravnim pramenovima i obrnuto, zatim kupovina novih farmerica, opsesivno čupanje obrva.

Lana osvetljava pogrešku u percepciji svakog pojedinca koji prelazi u svet odraslih – polazak od spoljašnjeg radi uspostavljanja unutrašnje ravnoteže, posmatranjem sebe kroz tuđe oči i mišljenje, kroz trend koji je nametnula okolina. Tako devojčica postaje žrtva sopstvene objektifikacije – njeno telo treba da ulepša i zadovolji nekog drugog. Time joj ono postaje strano, a sve te pubertetske promene (kao što su pojava prvih intimnih dlačica) izazivaju strah.

Devojčica pokušava da ponovo uspostavi komunikaciju sa svojim telom dodirujući pogledom svoje ruke, nokte, obrve i kosu. Međutim, u njoj sve više raste osećaj besmisla i otuđenosti od same sebe. Zato želi da pronađe potvrdu kod drugih tako što će im se priagoditi.

Lana u priči skreće pažnju da smo ta deca mi. To postiže već na samom početku priče, tako što se obraća u drugom licu jednine: ,,Imaš četrnaesta godina.’’ Ona nas uvlači u taj svet mraka, mi nismo izolovani posmatrači jednog događaja koji se čini svakodnevnim, običnim.

Odraz koji postaje stvarna ličnost

Iskrivljeni, instrumentalizovani odraz devojčice postaje stvarna ličnost onog trenutka kad ona odlazi u prodavnicu po hleb. Devojčica postaje svesna pogleda drugih koji prljaju njeno čisto telo. U jednom trenutku, pogled prelazi u navalentni dodir surovog, demonizovanog sveta odraslih. Devojčicu napastvuju dva starija, pijana muškarca i kidaju njeno nežno, nesigurno telo.

Ovim činom ona se nasilno i ne svojom voljom baca u svet odraslih, prelazi tu granicu. Viđena i doživljena kao žena, posmatrana samo kroz fizičku pojavu, vraća se kući uplakana u naručje očevih ruku. Time kao da priziva poslednji put trzaje detinjstva koje joj je zauvek unakaženo.

Desile su se samo reči u kojima leži sva krivica i sram devojčice, devojke, i stalno prisećanje na događaj tera je da se sve više smanjuje. Ovaj nemio događaj u drugom delu priče prikazuje se kao jedna epizoda koja se stapa sa kolotečinom, nestaje u njoj, kao devojčica u očevim rukama. Telo se stavlja u paralelu sa veknom hleba, koja se seče na komade za ručak. Telesnost se u potpunosti materijalizuje kroz nekakvu stvar koju je moguće okusiti, probati, dodirnuti.

Svetu detinjstva i adolescencije Lana prilazi iz drugačije, netipične pozicije. Detinjstvo, kao period koji se najlakše romantizuje i retrospektivno idealizuje, pogotovo u očima odraslih koji su odavno okusili gorčinu realnog sveta, sada biva prikazano kroz brutalne i iskrene opise, bez ulepšavanja i ublažavanja.

Lani je bilo privlačno da kroz simbolično čitanje, kroz priču koja je gotovo bajka, pokaže kako patrijarhat funkcioniše – izjavljuje u intervjuu za časopis Oblakoder. Mlade osobe nesvesno prisvajaju i prišivaju za sebe različite obrasce mišljenja, ponašanja i reagovanja na spoljašnje nadražaje, najpre od roditelja, a onda i od vršnjaka, komšija, slučajnih prolaznika. Tako u sebi čuvaju potisnute traume koje u njima sazrevaju i stišavaju se, dok se oni već navikavaju na neprijatnosti svakodnevnice i zaboravljaju ih. Ali, telo pamti.

Hljeb tematsko-motivski korespondira sa ostalim pričama iz zbirke, postajući deo kompleksne mreže asocijacija, ali isto tako hrabro i jako može stajati sama. Ova priča je reprezentativni primer fluidnog perioda odrastanja, onog na prelazu između deteta i adolescenta u kom ima puno preispitivanja i iskrivljenog samoposmatranja.