U naselju Busije koje pripada opštini Zemun uglavnom žive ljudi koji su sredinom devedesetih izbegli iz Hrvatske i BiH. Manifestacija „Krajiške igre, pjesme i običaji“ koja se ovde održava trinaestu godinu zaredom nastala je sa ciljem da se ljudi podsete zavičajnih običaja, pesama i igara, kao i da se mlađe generacije upoznaju sa bogatom kulturnom baštinom.

Nenad Abramović, predsednik Udruženja izbeglih, raseljenih i doseljenih lica „Zavičaj – Beograd“, koje je glavni organizator ovog događaja, navodi da se ideja o realizovanju godišnje manifestacije rodila spontano – potekla je od grupe entuzijasta.

„Polako sve nadograđujemo svake godine. Ove godine smo čak uspeli da manifestacija bude od posebnog interesa za gradsku opštinu Zemun (koja je pomogla organizaciju), a dogodine ćemo gledati da bude za Grad Beograd. Ima nas mnogo ovde. Ovo znači ljudima. Ljudi se isprazne, emocije prorade, vesele se. Sjećam se kao mali u Banskom Grabovcu, kada se obeležavao Dan ustanka, kad me baka dovede na proslavu, a u jednom kraju se pjeva jedna pjesma, u drugom druga, i tako dalje. Sad mi to pokušavamo ovdje. Mali je ovo prostor, ali ovo svakako mnogo znači ljudima. Krajiška tradicija je jako velika, šarena i raznolika, i obogatila je kulturni sadržaj – i Beograda i Srbije”, kaže Nenad Abramović za P-portal.

On podseća i da je udruženje „Zavičaj – Beograd“ osnovano sa ciljem da okupi „naše“ ljude iz Republike Srpske, iz Hrvatske i sa Kosova i Metohije, koji su došli u Beograd.

„Osnovani smo da bi rešavali probleme te populacije, očuvali identitet, pomagali ljudima prilikom dolaska ovde, u integraciji, i takođe – u povratku, koliko smo u mogućnosti. I, naravno, negujemo kulturu sjećanja na sve ljude koji su stradali. Nažalost, rat je bio strašan i okrutan, mnogo je ljudi stradalo. Ovde u Busijama se nalazi i spomenik svim stradalim Krajišnicima. Mi izražavamo pijetet prema svakoj žrtvi, bez obzira sa koje je strane. To je i naš cilj, to je naša statutarna obaveza. Trudimo se, upravo, da i pomirimo narod kroz sve ovo, koliko je u našoj mogućnosti“, kaže Abramović i napominje da udruženje, pored ostalih, sprovodi i projekte EU.

„Mi djelujemo u Beogradu, zato što je Beograd nekad bio zabranjeni grad kada smo mi dolazili ovde. Sada sa ponosom kažemo da je Beograd i naš grad, zato smo danas i ovde i ne damo se. U Beogradu ima 300.000 Krajišnika i moramo se za neke stvari i pitati. Mi, Krajišnici imamo svoje specifične probleme koje pokušavamo da rešimo, imamo probleme i u zavičaju. Uspeli smo da na perifernim delovima grada podignemo svoja naselja, da oformimo naše porodice. Vi danas nemate nijednu sferu društva u kojoj nema Krajišnika – od sporta, politike, nauke… “, ističe Nenad Abramović.

Autentična tradicija

U Busijama se i ove godine okupilo mnogo meštana, ali i onih koji su došli iz drugih krajeva da bi se družili i negovali sećanje na zavičaj. Došli su ljudi različitih generacija, a među njima je bila i Dragana Bijić, Siščanka koja živi u Pančevu.

„Došla sam na Busije pošto mi se sviđaju ovi običaji, želela sam da vidim ovaj program. Ova manifestacija mnogo znači – da se ne zaborave naši običaji, i da se oni prenesu mladima. Ja sam sa Banije, pa su mi najdraži banijski običaji. Volim sve, ali banijske posebno.”

Na pozornici ispred porte crkve u Busijama smenjivala su se različita kulturno- umetnička društva koja su izvodila različite pesme i igre. Jedno od njih, Kulturno-umetničko društvo „Batajnica“ iz Batajnice, izvelo je prikaz dela svadbenog običaja iz Bukovice, kao i prikaz narodnih pesama i igara.

Milan Mutavčić, umetnički rukovodilac ovog kulturno-umetničkog društva, kaže da su se potrudili da njihova izvedba bude maksimalno autentična – bez dodavanja ikakvih novina, koraka, delova pesama ili običaja.

„Izveli smo naše prikaze u izvornom obliku – onako kako je nekada bilo. Većina članova našeg kulturno-umetničkog društva „Batajnica“ je poreklom preko Drine, a veliki deo članova je baš iz predela Bukovice i obližnjih krajeva Kninske krajine. I sam sam po majčinoj liniji iz tih krajeva. Pre desetak godina, baveći se folklorom, naišao sam na ovaj deo naše tradicionalne zaostavštine. Mnogo mi se dopao i želeo sam da to obradimo i postavimo. Smatrao sam i da to dugujem svom poreklu, ali i svojim prijateljima“, rekao je u razgovoru za P-portal.

Dodaje i da je koreografija sa kojom su ove godine nastupali osvojila 2017. drugo mesto za izvornu koreografiju na takmičenju na nivou Grada Beograda.

„Običaji koji smo prikazali su šaljivog karaktera. Mogli ste videti dve mlade u jednom trenutku. To je bila dosta česta pojava. Nekada je ta prva, lažna mlada, bila preobučeni muškarac. Pravljena je šega. Zatim, kada je u pitanju sama igra, ona nije posebno specifična za Bukovicu, budući da taj dinarski kraj, što se tiče Krajine i Bosne, ima taj tvrd stil igranja, na celom stopalu, bez mnogo muzike. Ovde dominira igra koja nema previše komplikovane korake, budući da je i teren bio takav – krajiški krš, pa se nije moglo mnogo štošta raditi. Pesma je specifična. Ona ima više naziva. Hrvatska je uspela da je zavede kao svoje nacionalno blago, a pesma je podjednako i srpska. Neki tu pesmu zovu ojkačom, mi smo je ovde nazvali orzalicom. Ona ima te posebne glasove koji se ispuštaju iz grla. To je specifično, to se malo gde može čuti – ne samo u predelima gde živi srpski narod nego u celom svetu.”

Milan Mutavčić ističe da je manifestacija „Krajiške igre, pjesme i običaji“ veoma značajan događaj koji čuva biće naroda koji ovde živi.

„Mislim da uvek treba da koristimo priliku da se širi taj glas – o svemu onome što je deo tog narodnog bića. Samo mi to možemo sačuvati. Neće se saćuvati samo od sebe. Ako ga ne čuvamo – nestaće.“

Zavičaj u srcu

Autentične pesme predstavilo je kulturno-umetničko društvo „Zavičaj – Banija” iz Šapca, odnosno Majura kraj Šapca.

„Učestvujemo već nekoliko godina zaredom na ovoj manifestaciji u Busijama, kao i na drugim manifestacijama širom Srbije. Mi smo došli iz Hrvatske 1995. i čuvamo našu tradiciju i predstavljamo našu pjesmu. Ranije smo imali dosta mladih u našem društvu, ali mnogo njih je otišlo na studije, poudalo se i poženilo… Ranije smo imali i folklor. Sada imamo samo mušku i žensku pjevačku grupu. Specifični smo po tim izvornim pjesmama. Imamo dosta zabeleženih uspeha do sada, osvojenih prvih i drugih mesta na raznim takmičenjima. Pjesme govore o našem kraju i zavičaju koji je ostao tamo, a mi ga preneli ovdje”, kaže naš sagovornik iz KUD „Zavičaj – Banija” i ističe da su skupovi poput ovog u Busijama veoma važni.

„Mi idemo na njih da se družimo, a i da ne zaboravimo to naše što smo doneli otuda. Na ovakve manifestacije dođu društva iz čitave Srbije, sretnemo se, i to nam je uvek puno važno. Pretežno se znamo među sobom pošto dugo godina nastupamo – nastojimo da što više nastupamo i učestvujemo.”

Višeboj – za najspretnije i najupornije

Na manifestaciji u Busijama odvijalo se zahtevno i zanimljivo takmičenje u višeboju, u više disciplina – bacanje kamena sa ramena, skok iz mesta, povlačenje konopca, skakanje u vreći (za decu) i pretezanje štapa. Na terenu nedaleko od glavne bine okupili su se mnogi koje je ovo takmičenje podsetilo na uzbudljive događaje iz zavičaja u kojima su i sami nekada učestvovali.

„Po selima i turnirima se igrao fudbal, takmičili smo se u penjanju uz konop i nadmetali u veštini bacanja kamena s ramena. To je tradicija. Od svojih običaja ne treba bježati, treba se uvek podsjećati. Sve je nas sudbina zadesila, mi smo izbegli. Ovdje dođemo da se sastavimo, malo se podsjetimo na mladost“, kaže Mladen, koji je u Beograd izbegao iz Splita, a koji na Krajiške igre u Busijama dolazi svake godine.

„Volim da gledam i kosidbu. Ja ne kosim, ali volim da gledam jer me to podsjeća na mladost, na selo. Ovde ima i mladih. Od starijih mladi uče. Mora nešto da ostane. Neće vječno stari da žive. Ovdje je bitno da se se sastanemo svake godine, da se okupimo, da se podsjetimo, i da zaboraviš muke i probleme.”

I negov prijatelj, Sveto iz okoline Knina, kaže da manifestaciju u Busijama posećuje svake godine. Voli da posmatra višeboj, i napominje da je za njega uvek najzanimljiviji događaj – takmičenje u kosidbi. Sveto obajašnjava da kosioci kontrolišu obim, kvalitet, i brzinu kosidbe. Svaki takmičar dobije istu površinu za košenje, a pobednik je onaj koji prvi sve otkosi poštujući pravila. Najbolji kosioci, priseća se naš sagovornik, bili su uvek cenjeni u čitavoj zajednici, i posebno – kod devojaka.

„To mene podsjeća na zavičaj. Volim tome da prisustvujem jer se osjećam nekako mlađim, bar trideset godina.”

Na višeboju u Busijama uspešno se takmičio Aleksandar Bundalo, u disciplinama bacanje kamena i skok u dalj. Sportista iz Rume navodi da je ranije višeboj bio posećeniji, kao i da je imao jaču konkurenciju.

„Mi koji se sad takmičimo smo, nažalost, ranijih godina bili dosta bolji rezultatski. Sada ti mlađi naraštaji ne prate višeboje i nema ko da smeni starije generacije. Ove igre traže sposobnost. Najbolji u višeboju, ako se gleda ekipno, je Aleksandar Krajišnik iz Šapca koji pobeđuje u disciplinama skok u dalj i skok u vis, a uspešan je i u disciplinama kličak i bacanje kamena. Uspešan je i Miloš Marković iz Rume – on je preko deset godina nepobediv u bacanju kamena. Sva trojica smo rođeni u Srbiji, ali svako vuče korene od dedova, iz Krajine i Like. U mladosti su naši dedovi odlazili na te zborove, tako da pamtimo iz detinjstva njihove priče.”

Aleksandar kaže da su i on i Krajišnik i Marković bivši sportisti, dosta uspešni u sportovima kojima su se bavili, tako da im je bilo prirodno da se takmiče u višebojskim disciplinama.

„Dobri rezultati su nas zadržali u ovome. Ima onih koji dođu da se okušaju, vide da ne mogu da uzmu medalju ili naprave neki rezultat i onda ni ne nastavljaju dalje tu tradiciju. Izgube motivaciju da se bave time.“

Od našeg sagovornika saznajemo i da se stare sportske discipline, osim na višeboju u Busijama, u Srbiji neguju i na najpoznatijem takmičenju – Ličkoj olimpijadi u Apatinu koja se održava redovno već preko deceniju. Dugu tradiciju imaju i višeboji u Bukovcu, Banatskom Velokom selu i Kikindi, mada su oni ranijih godina imali pauze, nisu se održavali redovno.

Aleksandar Bundalo kaže i da buduće održavanje višeboja u Srbiji zavisi od ljudi koji ovakve događaje organizuju.

„Busije su svakako mesto gde žive ljudi iz tih krajeva i vole to. Uz njihovu organizaciju ovo bi trebalo da se nastavi.“

Zapisano za buduće generacije

U toplom junskom popodnevu posetioci Krajiških igara u Busijama odmor i osveženje su pronašli ispod prostranog šatora. Na obližnjim tezgama mogli su da se kupe autentični suveniri, majice, kape, slatkiši… Na jednom štandu našla se i knjiga „Tokom Zrmanje“ Koviljke Zelić. Autorka knjige kaže da je imala poseban motiv da piše o svom zavičaju.

„Ja sam poreklom iz Obrovačke opštine. Živim ovde i često odlazim dole jer svi moji preci, i sa majčine i sa očeve strane su rođeni dole. I ja sam rođena tamo, devedesetih sam prešla u Beograd. Sa velikom ljubavlju i radošću sam pisala ovu knjigu da bih je ostavila mladim ljudima. U knjizi sam pomirila i ono edukativno i ono emotivno. Pisala sam o Stojanu Jankoviću, manastiru Krupi, o Obrovcu, o Medakovićima… Obuhvatila sam predeo od izvora Zrmanje do uvira. Uglavnom sam se bavila srpskim mestima i srpskom istorijom.“

Naša sagovornica ističe i da je busijska manifestacija „Krajiške igre, pjesme i običaji“ veoma značajna zbog toga što okuplja ljude i budi i potvrđuje identitet.

„Ljudima je značajno da se ovde vide i da popričaju, ali i da se malo podsete. Moramo na neki način sve to sačuvati. Smatram da će sve što je vezano za te običaje ostati očuvano samo ako se neko njima bavi.”

 

Ovaj tekst možete poslušati ovdje: