Odseliti se nakon fakulteta u drugu državu i tamo pokušati da ostvariš svoje snove predstavlja, nažalost, fantaziju mnogih mladih ljudi u Srbiji. Ako pritom ne postoji jezička barijera, to zvuči kao idealni uslovi. Iz tog razloga, sve je više onih – posebno u oblasti kulture – koji maštaju o dolasku u Hrvatsku, sa čijim državljanima „kliknu” čim se povede priča o muzici. Takar razvoj događaja može se naslutiti kada se, pod imenom reditelja alternativnih muzičkih spotova, iznova nailazi na ime Marine Uzelac iz Pančeva.

Marina, pak, nije „svaštojed”, očito je da svoje saradnike bira pažljivo ili da se, prema njenim rečima, prepoznaju na prvu. Među njima se izdvajaju brojna afirmisana imena iz sveta muzike: Seine, Eine, Klinika Denisa Kataneca, Dimitrije Dimitrijević, Sara Renar, Žen, Artan Lili, Nežni Dalibor, Ti, Bitipatibi… Svojim spotovima Marina je presudno doprinela identitetu mnogih od ovih, ali i drugih popularnih bendova i autora širom regiona.

„Za mene je to sve jedna ista scena, isti organizam. Iskreno, teže mi je da nađem razlike među njima, jer su u pitanju nijanse”, kaže Marina Uzelac u razgovoru za P-Portal.

Kad radiš sama – mnogo brže rasteš

Treba naglasiti da najčešće radiš sve sama – scenario, režiju, snimanje, montažu. Gledaš li na to kao prednost ili manu? Pruža li ti to slobodu, kontrolu ili predstavlja teret?

Na početku nisam radila sama, ali je do toga došlo iz praktičnih i budžetskih razloga. Postoji sloboda unutar toga, naravno – više se igram, intuitivnije razmišljam na licu mesta, ali sam ograničena sopstvenim sposobnostima. Ono što je divna stvar u tome kada radiš sama je da mnogo brže rasteš. To bih mogla, recimo, uporediti sa snalaženjem u nekom novom delu grada; kada me prijatelj vodi do svog stana, ja ne obraćam pažnju na put do tamo, i sama, bez uputa, teško da bih se ponovo snašla. Ali, ako moram tamo ići sama, obratiću pažnju na svako skretanje.

 

Jednom si spomenula da, kada si došla u Zagreb, morala si naučiti sve druge veštine (poput montaže) koje bi ti omogućile da radiš nezavisno, te da si se zbog toga osetila kao da si otišla nekoliko koraka unazad. Kako sada gledaš na to?

Gledam na to pretežno pozitivno. Ponekad, u svojim depresivnijim fazama, znam sebi prebaciti da sam možda mogla „bitnije” radove snimiti da sam imala ekipu, ali to je sve bio deo nekog razvojnog puta. Naravno, na početku sam imala veliki strah, ali jedino ako se plašiš, možeš biti hrabar. Sada se osećam malo sigurnije kao autorka, jer znam bolje da artikulišem šta želim.

Kako uspevaš da balansiraš između ličnog izraza, koji je sada već prepoznatljiv, i imidža benda za koji radiš spot?

Za sada nisam imala situaciju u kojoj sam morala o tome da razmišljam, iskreno. Verovatno jer nisam imala prilike da radim sa nekim izvođačem koji ima striktno definisan vizuelni identitet ili nekakve zahteve koji ne odgovaraju mom izričaju. Imala sam i veliku sreću da mi većina bendova sa kojima radim uglavnom daje potpuno odrešene ruke.

Je li lakše raditi spot za bend koji je tek na početku karijere ili za one koje publika dobro poznaje i već povezuje sa određenom estetikom?

Pritisak definitivno srazmerno raste sa tim koliko je bend popularan, high risk high reward situacija. Ne znači to da je meni manje ili više stalo do nekog spota na osnovu toga koliko je bend poznat, ali činjenica je da, ako je bend popularniji, više očiju će to videti.

 

Mnogo puta si spomenula da radiš intuitivno i da ne voliš da analiziraš svoje radove, pa ti to neću ni tražiti, ali me interesuje, kada pogledaš unazad, kako gledaš na svoje stvaralaštvo? Primećuješ li neke promene, spone, prevaziđene barijere?

Ne umem to posmatrati kao stvaralaštvo, jer se i dalje osećam kao da sam na početku. Primećujem promene i prevaziđene barijere, kao što su lečenje od preterane pretencioznosti, na primer, ili razvijanje vizuelnog jezika, ali imam ja još mnogo toga da naučim.

U jednom intervjuu si izjavila da ti je lakše raditi spotove, jer postoji okvir od kojeg počinješ i koji te skriva. Deluje mi da, i u odnosu sa muzičarima, imaš sličnu misiju – očuvati i zaštititi njihov unutarnji svet; prikazati ih, ali bez površnog čeprkanja po njihovim „blistavim umovima”. Kada radiš na spotu u kojem su akteri muzičari, kakav odnos uspostavljaš sa njima, šta ti je važno?

Ono što je super sa muzičarima je da im je gluma donekle bliska, u smislu da su navikli da budu na sceni, da budu snimani i fotografisani – iako, naravno, postoje velike razlike u pristupu – kao i da su u stanju da se stalno vraćaju i bude emocije iz starih pesama dok ih izvode, slično kao što glumac traži u sebi sopstveno iskustvo koje može upotrebiti za lika koji igra. Ono što je meni važno u glumačkom radu sa muzičarima je pravljanje okvira u kojima oni mogu da se osećaju sigurno, da je to nešto što je njima blisko i nešto što oni pre svega žele. Najgore je kada muzičari hoće po svaku cenu da glume u svom spotu i to ispadne naivno. Ponekad, naravno, ta naivnost može imati šarma, ali, ako je uloga pretenciozna, to se pretvori u mali fijasko.

Da li, kada slušaš neku pesmu, paralelno razmišljaš kako bi spot za nju mogao da izgleda?

Zavisi, ponekad pesma u sebi sadrži sliku koja se sama nametne niotkud, ali, ako nemam razloga zašto bih o njoj vizuelno razmišljala, uglavnom to ne radim, jer onda već krećem da unutra učitavam i dodajem previše stvari umesto da se prepustim. Smišljanje spotova ume biti jako naporan i frustrirajuć proces, a obično uvek imam bar dve pesme na lageru o kojima moram razmišljati, tako da pokušavam da ne praktikujem to dok opušteno slušam drugu muziku. (smeh)

Angažovana umetnost kao terapija

Radila si triptih koji se bavi nasiljem nad životinjama i oni zapravo predstavljaju kratke dokumentarne filmove. Kako je došlo do toga?

Sasvim slučajno, kao nekakva terapija. Bila sam u kreativnom ćorsokaku i terala sam sebe da probam da snimim nešto što me pogađa. Tada sam bila sveži vegan i prolazila sam kroz turbulentna osećanja u vezi sa životinjama, kako te stvari već idu, i želela sam da to nekako kanališem. Setila sam se da me je u detinjstvu, kada bismo išli na pijacu u Pančevu, uvek uznemiravao prizor riba u akvarijumima, nakrcanih jedne na drugima, kako čekaju smrt. I onda sam shvatila da želim da snimim životinje o kojima ljudi skoro ni ne razmišljaju kao o živim bićima, nego ih isključivo gledaju kao hranu ili objekat. Onda se to dalje proširilo na ideju o vodenim životinjama nekako prirodno. Puno mi znače ti mali filmovi-spotovi.

 

Muzička industrija je među onima koje su najviše pogođene korona virusom. Koliko je ta situacija uticala na reditelje muzičkih spotova i konkretno na tvoje stvaralaštvo?

Ove godine sam imala dosta ambicioznih projekata koje sam započela početkom godine i koji su se, naravno, raspali usled vanrednog stanja. Neke sam, tvrdoglavom upornošću, ipak uspela da snimim u svedenijem obliku.

Osim spotova, baviš se i koncertnom fotografijom. Koliko ti nedostaju koncerti i čime nadomešćuješ taj osećaj?

Nisam ga nadomestila, mislim da ne postoji zamena za živi nastup. Pokušali smo da ih zamenimo online nastupima, koji su na početku bili interesantni, ali je brzo došlo do zasićenja, naročito jer su se radili u jako lošim audio/video uslovima. Teško mi je u ovom momentu i da zamislim „normalan” odlazak na svirku, deluje mi jako daleko. Mislim da nismo još osvestili strah od gužvi i dodira koji se dogodio kao posledica pandemije. Ja sam se neugodno iznenadila kada sam otišla na jednu svirku letos na otvorenom, jer čim sam ušla i videla da se skuplja lagana gužva, osetila sam blagi napad panike.

Sve su zapaženiji i tvoji radovi sa muzičarima koji nastaju u intimnijoj atmosferi, poput fotografija za novi album Dimitrija Dimitrijevića. Na koji način stičeš poverenje ljudi sa kojima radiš, u ovom slučaju muzičara koji su i sami vrlo nezavisni u svom stvaralaštvu?

Ne postoji tu nekakva proračunatost, mislim da se međusobno prepoznajemo i razumemo. Imam sreće da sarađujem sa zaista kreativnim i nežnim ljudima.

Bavila si se i animiranim filmom i stop motionom. Koje su prednosti rada sa figurama u odnosu na ljude?

Odakle da počnem? Figurice su uvek dostupne, ne žale se, mogu da radim sa njima šta god hoću… Šalim se malo, naravno. Za mene je velika prednost stop motiona to što nudi mogućnost građenja jednog potpuno novog sveta u kojem je sve moguće.

Njihova borba je i naša borba

Oprobala si se i u ulozi direktorke fotografije u dokumentarnom filmu Mogu i sama, koji se bavi položajem muzičarki. Kako izgleda biti deo tog procesa koji ti je toliko poznat, ali bez uplitanja prstiju u režiju?

Jesam malo učestvovala kao snimateljka, ali pre svega su tu direktori fotografije Jana Plećaš i Bojan Mrđenović. Ja sam, čudnim spletom okolnosti, sada montažerka na tom filmu. Trenutno sam u procesu pregledavanja materijala, i uskoro ćemo Antonela Marušić i ja krenuti u sklapanje filma. Nisam se još nikada oprobala u ulozi montažera na dokumentarnom filmu, tako da je definitivno ovo veliki izazov.

S obzirom na to da vidiš šta se dešava i iza scene, kakav odnos imaš prema temi položaja žena u muzičkoj industriji?

Pre svega, dok god budemo morali da nazivamo bend u kojem sviraju žene „ženskim bendom” umesto samo bendom, borba nije ni blizu gotova. Položaj žena na muzičkoj sceni se definitivno poslednjih godina popravio, ali i je patrijarhat i dalje vrlo živ, zdrav i za mnoge skriven na dnevnoj svetlosti, jer je normalizovan u svim porama društva. Meni je trebalo puno godina da to razumem. Imala sam problem, recimo, na početku faksa, jer sam pisala likove koji su bili hrabri, idealisti, obrazovani, i uvek sam ih videla kao muškarce, bilo mi je nazamislivo da ih vidim kao žene. Taj oblik razmišljanja je toliko utkan u nas od detinjstva i neverovatno je teško razbiti to, jer ni ne uviđamo da je problematično. Nažalost, postoje i mnoge žene na alternativnoj sceni koje ne prepoznaju rodnu diskriminaciju i smatraju da je feminizam nepotreban. Neke od njih to rade jer ne žele biti percipirane kao žrtve i žele svoju muziku staviti kao jedino bitnu ili misle da to zavisi od toga kako se postaviš i kakva si ličnost. Nažalost, to je samo privilegovani položaj određenih žena, a ne realno stanje stvari. Neke od nas možda nisu doživele direktnu diskriminaciju, ali moramo shvatiti da veliki procenat žena to proživljava svakodnevno i da je njihova borba i naša borba.

Dok god budemo morali da nazivamo bend u kojem sviraju žene „ženskim bendom” umesto samo bendom, borba nije ni blizu gotova

 

Zbog čega si odlučila da se preseliš u Hrvatsku i da li te ti isti razlozi drže i danas, ili su se pojavili novi?

Zaljubila sam se, i drži me taj razlog i danas tu, ali naravno da su se pojavili i novi. Lista se svake godine širi.

Grad iz kojeg dolaziš, Pančevo, u poslednje dve godine postao je „neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje” i koja nesumnjivo oblikuje muzičku scenu u Srbiji, na čelu sa bendovima Buč Kesidi i Ljubičice, mada se i iza scene nalaze veliki umovi poput Milana Bjelice i Nikole Stanojevića. Kako ti gledaš na to?

Naravno da sam ponosna, prvo jer je to moj grad, i zdrava mala doza lokal-patriotizma je uvek prisutna, a drugo zato što prirodno uvek navijam za scene iz manjih gradova. O Pančevu možda ne treba govoriti kao o nekakvoj margini, jer ima dosta povlašćenu poziciju zbog blizine sa Beogradom, pa je teško da se te dve scene ne slivaju jedna u drugu, ali, uprkos tome, mislim da su pomenuti muzičari i producenti uspeli da stvore svoj zvuk i to je prilično velika stvar. Pomenula bih još jednog Pančevca i prijatelja, Ivana Kačavendu koji svira pod imenom Ivica. Baci uho, dragi čitatelju.

Daniel Kovač (Jarboli), takođe iz Pančeva, najbolje je opisao odlazak mladih u veće gradove i države pesmom i spotom Godine u vetru. Jednom si prokomentarisala da je veliki problem Srbije i srpske muzičke scene to što je skoncentrisana u Beogradu, primećuješ li sličan trend i u Hrvatskoj?

I u Hrvatskoj je to prisutno, naravno, ali čini mi se u manjoj meri.

Nacionalizam se iznova ohrabruje

Kakav odnos imaš prema dnevno-političkim događajima u Srbiji, jesi li se distancirala od toga ili ih i dalje doživljavaš kao nešto što te se direktno tiče?

Naravno da je nešto što me se direktno tiče i pratim šta se događa, ali je teško pričati o tome. Ne živim već skoro pet godina u Srbiji, a Hrvatsku i dalje ne doživljavam kao svoju zemlju, tako da se osećam pomalo kao ni tamo ni ovde. U Hrvatskoj se bar pojavila platforma Možemo, koja je uspela pokrenuti glasače koji nikada do sada nisu glasali i koja konačno predstavlja neku zdravu levu opciju. Povodom njih sam zaista entuzijastična, kao i mnogo mojih prijatelja. Nadam se da će uspeti da održe obećanje da će uvek jednom nogom biti na ulici. U Srbiji ovakva opcija tek treba da se dogodi.

Ne živim već skoro pet godina u Srbiji, a Hrvatsku i dalje ne doživljavam kao svoju zemlju, tako da se osećam pomalo kao ni tamo ni ovde

U mainstream medijima i na društvenim mrežama i dalje je prisutna nacionalna netrpeljivost, kako se osećaš kada naletiš na tako nešto?

U jednom od svojih eseja Dubravka Ugrešić je pisala o tome kako „fašizam, kao i nacionalizam, daje pojedincu jedinstvenu priliku da se, samo zato što pripada jednoj krvnoj grupi, iživljava nad ljudima koji pripadaju drugoj krvnoj grupi. Pritom pojedinac ne mora dokazivati svoju kompetenciju ni u čemu. On ima sva prava samo zato što pripada krvnoj grupi A, a njegova žrtva nema nikakvih prava samo zato jer pripada krvnoj grupi B.“ To je moćno oružje u rukama političara kojima je lakše da dobijaju poene na kontinuiranom održavanju mržnje i prebacivanju krivice na spoljašnjeg neprijatelja, umesto da teže progresu, a mediji im u tome svesrdno pomažu, jer naslovi takvog tipa dobijaju najviše klikova. Naravno da mi je teško kada čitam to, naravno da se ljutim, ali trudim se da razumem te ljude koji su toliko obespravljeni i toliko veruju u tu mržnju kao da to čini čitav njihov identitet. Teško je maknuti se od toga kada se takvo ponašanje iznova ohrabruje.

Nacionalizam je moćno oružje u rukama političara kojima je lakše da dobijaju poene na kontinuiranom održavanju mržnje i prebacivanju krivice na spoljašnjeg neprijatelja, umesto da teže progresu

Imaš višegodišnje iskustvo rada na umetničkoj sceni Hrvatske, pa primećuješ li neke razlike u tretmanu koji kultura dobija ovde i u Srbiji?

Mislim da nema neke suštinske razlike u smislu odnosa države prema kulturnim radnicima. Možemo sad govoriti o nijansama, naravno, o očiglednijoj cenzuri medija u Srbiji, na primer, ili o količini dodeljenih sredstava, ali odnos je isti.

 

Ovaj tekst je sufinanciran sredstvima Ministarstva spoljnih poslova Vlade Republike Srbije – Uprave za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu