Već šest nedelja traje borba s virusom korona, a nema nagoveštaja kada će se i kako završiti. Strah, uznemirenje, strepnja, tuga, pa i neki stepen nepoverenja normalni su za ovakvu situaciju pandemije, koja nije ni prva, ni poslednja s kojom se čovečanstvo suočava, kaže profesor dr Milan Milić, specijalista psihijatrije.

On podseća da u uslovima vanredne situacije moramo da se ponašamo tako da ne dovodimo u opasnost ni sebe, ni druge. Ipak, razumljivo je što ovu vrstu izolacije neki doživljavaju kao stvarni kućni pritvor, neki vid kazne:

– Naravno da zatvoren prostor plaši. Nije slučajno što je zatvor jedna od najvećih kazni za čoveka. Često kritikujem višak okrenutosti ka drugima, ali drugi su nam neophodni, jer je čovek bez drugog čoveka osuđen na propast. Čim ga izolujete, budi se taj arhetipski strah, između ostalog i to da neće opstati zato što nije u grupi. Mi nismo bića koja su po prirodi navikla da žive sama, vezana za jedan prostor, pogotovo ovako mali, skučen, kakav je u gradovima. Izolacija u selu nije ista. Tamo imate dvorište, baštu, kontakt sa životinjama…

To što naprasno moraju da žive zatvoreni u kući, bez bioskopa, pozorišta, proslava, dugih šetnji, nekima preterano teško pada.

Između dosade i bola

– Odjednom nastaje prazan prostor, a mnogi ljudi ne znaju šta će s njim. Šopenhauer je rekao da se život vrti između bola i dosade. Stigne dosada nakratko i najispunjenijeg čoveka, ali većina nema dovoljno sadržaja kojim mogu da drže balans toj dosadi. Nekada nas je neko postignuće zadovoljavalo mesec, dva, čak i godinu dana, a sada to traje nekoliko dana – upoređuje naš sagovornik.

Da li bi bilo lakše kada bi ljudi znali koliko dugo će im sloboda kretanja biti uskraćena?

– Problem predstavlja sve što je neizvesno. Najgora kazna koju čoveku možete odrediti je ona bez određenog roka trajanja. Zamislite da osuđeniku kažete da će iz zatvora možda izaći sutra, a možda za dvadeset godina. On će svaki dan očekivati da ga puste i svaki dan će se razočarati. A, razočaranje će rasti. Nažalost, u ovom slučaju je nemoguće predvideti kada će se epidemija okončati. Najbolje je računati na duži period. Mislim da moramo biti spremni da će razna ograničenja zbog problema izazvanih virusom korona potrajati do juna. To je realno – procenjuje psihijatar.

Saznanja o tome koliko je ovaj virus infektivan i ubitačan, pogotovu za starije, po doktoru Miliću više su nego dovoljan razlog za ozbiljnost i ostajanje kod kuće:

– Ako ne mogu drugačije, ljudi treba jednostavno da prihvate ove mere, kao da su osuđeni i da ih je neko poslao u Padinsku Skelu da kopaju krompir, ovaj put bez krivice. To jeste psihološki problem, jer smatramo da nismo zaslužili. Da bismo lakše podneli to što smo zatvoreni u kući trebalo bi naći model, obrazac koji „drži vodu”. Nekome će to biti Bog, nekome strah od smrti, nekome stroge zabrane i propisane kazne. Važno je da se svako uhvati za ono što mu deluje najprihvatljivije i najubedljivije. Kao kad, recimo, čvrsto reši da posti i istraje u tome – savet je dr Milića.

Ako u ovoj teškoj situaciji ima nečeg pozitivnog, onda je to što iz nje mogu da se izrode i neke dobre stvari.

– Sve krizne situacije iz ljudi izvlače ekstreme. I najbolje i najgore. I jedno i drugo je korisno. Možda ćemo videti da neke stvari ne mogu više ovako u našem životu, ali ćemo isto tako naučiti da postoji i nešto lepo što smo zaboravili. Neki će u ovoj krizi pokazati da su bolji prema drugima nego što su mislili, a neki, pak, da su mnogo gori. To će i za njih biti spoznaja. Iskustvo je uvek prilika da prečicom dođemo bliže istini. Ako ne znamo da li je zid tvrd, možemo da polemišemo satima, ali vrlo brzo ćemo se uveriti ako samo jednom lupimo glavom. Svaka istina je dobrodošla, jer onda ne možemo ostati isti. Uzdrmaju se svi prethodni modeli kojima smo sakrivali sebe od sebe i sebe od drugih –objašnjava naš sagovornik.

Dr Milić ukazuje da će te istine od kojih bežimo postati vidljive u odnosima s najbližima:

– Pre svega, u bračnim zajednicama koje funkcionišu na labavom sistemu neviđanja, gde je standardno otac prezauzet i tu je samo uveče, majka se bavi svojim poslom i kućom, a deca se u svemu tome mimoilaze. Sedamdeset odsto brakova opstaje na „veštačkom disanju”. Za mnoge će ovo biti test koji će ih dovesti u iskušenje. Sreća je što je neprijatelj ispred vrata, pa će ih donekle držati zajedno. Ali, najduže za dve nedelje, kad splasne strah i kad uđu u rutinu, neminovno će početi da se svađaju u izolaciji..

Bogatstvo u nama

Psihijatar govori i o brojnim lažima u kojim živimo, a jedna od njih je česta tvrdnja da nam nedostaje slobodnog vremena za decu, a sada će mnogi dobiti priliku da im posvete punu pažnju.

– Deca su naš najveći interes, ali budimo realni: odgajanje dece nije tako bajkovito kako se predstavlja. To je istina s kojom se teško suočavamo. Ljudi, zapravo, i ne vole da provode mnogo vremena s decom. Ona su zahtevna, da ne kažemo dosadna. Ona su udar na naš egoizam koji je prirodan i toliko duboko ukorenjen da samo lažima možemo da ga zaobiđemo.

U ovim danima dr Milić ponovo čita Ničea.

– On u „Zaratustri” kaže da u samoći raste ono što smo sa sobom poneli u izolaciju. Znači, onoliko bogatstva koliko imamo u sebi to će nam nići u ovim vremenima. Dve, tri nedelje ili mesec dana biće prilika da vidimo koliko smo bogati u sebi. Odnosno, koliko nismo. Spoznaja te istine može biti neprijatnija od virusa korona – konstatuje dr Milan Milić.

Hoćemo li poludeti

Hoćemo li poludeti zatvoreni u kući, mnogi se pitaju ovih dana?

– Ljudi koji su stekli kvalitetne i zdrave navike u sferi mentalne higijene mogu dugo da podnesu izolaciju bez većih problema. Oni bi trebalo da naprave spisak interesovanja. Tokom dana mogu da rade sve što inače ne stižu zbog obaveza. Prvo natenane mogu da popiju jutarnju kafu, onda da rade lake vežbe za razgibavanje, da igraju šah onlajn, čitaju knjigu, pišu dnevnik, slikaju, slušaju muziku, sade cveće, bave se kućnim ljubimcima, čiste stan, razmišljaju i preispituju se ili sadržajno telefonom razgovaraju s prijateljima, a TV je najbolje da čuvaju za veče kao opuštajući užitak pred spavanje – odgovara dr Milić.

Međutim, krhke, lomljive i slabe osobe će već posle nedelju-dve početi da osećaju psihičke probleme:

– Kada se psihički osetljivijim osobama poremeti ravnoteža, njihov sistem se urušava kao domine. Većina oseti tegobe. Nelagode, dosada i neraspoloženje mogu se očekivati i tolerisati. Ako strahovi, nesanica, poremećen apetit i paranoje postanu intenzivni, ne treba da trpe.

Prilika za promenu

– Većina stanovništva ima posao i porodicu, i ništa van toga, nikakva interesovanja ili neki hobi. U nekom trenutku, a to se obično događa u srednjim godinama, za njih sve postaje rutina i ništa ih više ne inspiriše. Ova situacija je prilika da nuždom nateraju sebe da se prisete da na ovom svetu ima i nečeg drugog, sem „pos’o–kuća”.

Starijima, ipak, teže

– Po logici stvari ovo stanje bi trebalo lakše da padne starijima, nego mlađima. Ako su dobro iskoristili svoj život, oni će, što bi rekao Niče, u tu izolaciju uneti bogatstvo iskustava, interesovanja, stečenih kvalitetnih navika. Zato bi izolaciju trebalo da podnesu bez većih problema. Međutim, paradoksalno je da imamo stare, ali ne i zrele, ispunjene ljude. Tako da, ipak, mislim da će njima biti teže. Mladi će naći neku zanimaciju, a imaju jaku i nezaustavljivu energiju – smatra dr Milić.

 

Izvor: Politika, autor: Dana Stanković

Naslovna fotografija: Epistema.rs