Povremeno čujemo priče kako prijatelji i rodbina počinju da izbegavaju ljude kojima se dogodila neka veoma teška lična tragedija. Ako je neko izgubio dete ili iznenada saznao da boluje od neke teške bolesti ili mu se dogodilo nešto drugo što istupa iz okvira očekivanih, uobičajenih nesreća, on počinje da opaža da se mnogi njegovi do tada bliski ljudi sada ponašaju drugačije: da izbegavaju njega i njegovu porodicu, da ne zovu onoliko koliko su zvali ranije, da prelaze na drugu stranu ulice kako se ne bi sreli, da ne pitaju za njih kod zajedničkih prijatelja, da, ako se slučajno sretnu, izbegavaju da pominju bilo šta u vezi sa bolnom temom, da započinju izveštačene, površne razgovore kao da se ništa nije dogodilo itd.

Nama je lako da, gledajući sa strane, optužimo ponašanje tih ljudi. Smatramo da su ti ljudi loši prijatelji, kukavice. A onda se nama dogodi nešto slično – nekom nama dragom desi se tako neka velika nesreća – i mi osetimo svu silinu neprijatnosti u kojoj su se našli ti ljudi koje smo do juče optuživali. Bez obzira na to da li se sada i mi ponašamo kao oni ili ne, sada ih mnogo bolje razumemo.

Sada shvatamo koliki je bio strah tih ljudi da progovore, plašeći se da će lako reći nešto pogrešno, glupo, da će svojim rečima uvećati bol toj osobi ili pak da će je minimizirati, da će izgledati kao da prelaze preko toga olako.

Plašimo se da kažemo „Znam kako se osećaš“ jer verovatno ne znamo. Plašimo se da kažemo bilo šta.

Ipak, treba da imamo na umu da je naše izbegavanje takođe poruka. Iz straha da ne pogrešimo, mi svakako pravimo grešku.

Ne možemo pogrešiti kako god da odreagujemo, ako nam je zaista stalo do te osobe. Ona je doživela nešto veoma teško i šta god da mi pogrešno kažemo nije ni blizu toliko loše da bi ona to uopšte primetila. Ona će možda reagovati ljutito na neki naš postupak, ali zar ćemo zaista biti iznenađeni tom reakcijom bilo koga u toj situaciji?

Ako naši prijatelji žele da budu sami, ako im smeta naše prisustvo – oni će nam to reći. Ne treba mi da ih izbegavamo da ne bismo tako nešto čuli od njih. Nema ničeg lošeg u tome da nam prijatelji u toj situaciji kažu da ih ostavimo na miru.

Ipak, postoje neka ponašanja kojima ćemo im možda malo olakšati svakodnevicu. Recimo, umesto da samo kažemo da smo tu ako im bilo šta zatreba, možemo se potruditi da uradimo neke praktične stvari za njih – pomoći im oko svakodnevnih poslova u kući, otići u prodavnicu, skuvati im ručak i doneti, odvesti decu u školu, platiti im račune i slično.

Ne postoji savršen način reagovanja u toj situaciji, niti postoji način da mi učinimo da njihova bol prestane. Dogodilo im se nešto teško i oni imaju pravo na sve emocije koje osećaju – i tugu, i krivicu, i ljutnju, i ravnodušnost. Sva ta osećanja su normalan deo tugovanja.

Neretko, dešava se da ožalošćeni iskali ljutnju na ljude oko sebe, pa i na svoje prijatelje. Treba da imamo na umu da je ova ljutnja uobičajena reakcija i da nema zaista veze sa nama. U tom trenutku ožalošćeni će verovati da se ljuti sa razlogom na tu osobu, ali to je samo privremeno osećanje koje mu na kratko pomaže. Ljutnju je prosto mnogo lakše osećati nego bol i tugu.

Ako izbegavamo prijatelje jer se plašimo da im ne pojačamo bol, to je sasvim razumljivo, iako ne treba to da radimo (dok nam oni ne kažu da žele da budu sami). Ali ako ih izbegavamo da NAMA ne bi bilo neprijatno, kako bismo mi sami izbegli neprijatnost suočavanja sa nečijim bolom, onda je osećanje krivice sasvim opravdano i iz njega treba nešto da naučimo. Prijatelji nisu tu samo da nam bude prijatno i lepo sa njima i izbegavanje iz ovog razloga teško da će nam neko oprostiti.