Televizijski i filmski redatelj, producent i scenarista, Stanko Crnobrnja, u karijeri dugoj 40 godina, autor je više od 1.500 televizijskih emisija i serija, za koje je i u zemlji i u inostranstvu više puta dobivao vrijedne i respektabilne nagrade. Crnobrnja je bio osnivač, idejni tvorac, i prvi dekan Fakulteta vizuelnih umjetnosti u Podgorici, gostujući profesor s područja estetike radija i televizije na respektabilnim svjetskim univerzama, a danas je profesor na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu. Njegova nedavno objavljena knjiga eseja „XXI vek“ u kojoj seriozno i argumentirano raspravlja o kompleksnim društvenim pitanjima izazvala je nemalu pažnju javnosti i kritike, koja je njegovu knjigu nazvala „majstorskom analizom globalnih fenomena“.

Gledamo danas kako postoje velike političke, socijalne, pa i opasne vojne turbulencije unutar Evropske unije. Kako da se sada postavimo prema tom političkom prostoru za koji u vašoj knjizi kažete da je do nedavno bio „na pravoj strani istorije“?

Termin „na pravoj strani istorije“ koristio sam imajući u vidu pobednike u Drugom svetskom ratu. Danas pak vidimo velike transformacije i u Evropi i na Balkanu i taj termin stavio sam u kontekst sa ovim velikim talasom revizionizma kojeg vidimo svuda oko nas, kada su u pitanju pobednici i gubitnici u tom ratu. Ti gubitnici su sada izronili kao neka „crna avangarda“, ali ja ipak ne verujem da će jedna Engleska i Francuska, kao pobednice u ratu, kao i Nemačka koja je bila gubitnica, da službeno proglase fašiste iz Drugog svetskog rata snagama na pravoj strani istorije. Ima danas posvuda jako puno desnih nostalgičara, ali Evropa se u celini do sada nije odrekla te pobede i slave pre 80 godina.

Velika kockarnica

Danas, međutim, ima puno razloga za strah kada je orijentacija Evrope u pitanju.

Da, svedoci smo jednog dugog procesa razgradnje evropskih vrednosti, u korist desnih i konzervativnih uverenja. Ono što moram da kažem jeste da je ta sve lošija situacija posledica jako osnaženog najkrupnijeg kapitala, koji je stvorio jednu klasu za sebe, koja je internacionalistička i hegemonistička i koja je toliko gramzljiva i pohlepna i koja je čitav svet dovela u situaciju jednog predrevolucionarnog stanja i to je ono što mi oko sebe vidimo danas. Negde je to rat među državama, negde su to socijalni nemiri, negde državni udari i smene vlasti… Uzmite, na primer, Veliku Britaniju danas, koja uvodi najstrašnije oblike cenzure, u kojoj ako nešto javno kažete što nije po volji službenog narativa, recimo oko rata u Gazi, riskirate da idete u zatvor. Mi danas svedočimo talasu razgradnje evropske kulture. Evropa je postala izbeglički kamp za mnoge gubitnike današnjeg traumatičnog sveta: za poražene američke liberale nakon Trampove pobede, za ljude koji beže od ratova, za radnike sa Dalekog istoka…

Evropa je postala izbeglički kamp za mnoge gubitnike današnjeg traumatičnog sveta: za poražene američke liberale nakon Trampove pobede, za ljude koji beže od ratova, za radnike sa Dalekog istoka…

Što u tom globalnom potresu može napraviti mala zemlja, „slamka među vihorovima“, kao što su Srbija ili druge zemlje na Balkanu?

Treba baš u tom smislu reći, ne ulazeći u ideološke ili nacionalne probleme, da je Jugoslavija bila prisiljena da se raspadne zato što je bila dovoljno velika i dovoljno nezavisna, da bude opasna u međunarodnoj podeli karata. Sada u ovim malim zemljicama na njenoj razvalini vršlja strani kapital, koji je pokupovao domaće kompanije, resurse i prirodna bogatstva i sa takvim malim državicama možete manipulisati kako hoćete. Ponavljam, sasvim neideološki rečeno, za vreme Tita niste imali ni jednu koncesiju stranog kapitala u Jugoslaviji. Danas, taj evropski kompleks kolonijalizma može još jedino na Balkanu da se iživljava. Kada ste zadnji put čuli za akcije radničkih sindikata bilo gde kod nas? Ona krilatica „razjedini pa vladaj“ savršeno odgovara današnjoj slici Balkana.

U vašoj knjizi govorite o životu „u dva veka“. Kakva je sudbina ljudi na Balkanu u vremenu tranzicije između dva vijeka?

Moguće je da kasnimo za vremenom, ali u nekim stvarima smo možda i ispred svog vremena. Ono što smo mi – govorim o čitavom regionu – preneli iz onog veka u ovaj vek jeste kultura. Sva muzika naše generacije postoji i danas. Domaća pop muzika koja se i sada sluša – Bajaga, „Parni valjak“, „Jabuka“ i drugo – rodila se u naše vreme. Ono što se desilo u te tri zlatne decenije u Jugoslaviji, 60-ih, 70-ih i 80-ih godina, bila je revolucija kulture koja je Jugoslaviju u tom smislu izjednačila sa Evropom, čak je u nekim kulturnim dometima bila ispred tadašnjeg vremena.

Kako je to bilo moguće?

Konceptualna umetnica Marina Abramović je postala svetsko ime, reditelj Đorđe Kadijević je za seriju o Vuku Karadžiću dobio gran pri na evropskom televizijskom festivalu, reditelj Arsenije Jovanović je više puta nagrađivan na festivalu „Pri Italija“, a ja sam, ako smem neskromno da kažem, dobio specijalnu nagradu festivala „Zlatna ruža Montrea“ za inovacije u televizijskom jeziku, za moju TV emisiju „Beograd noću“. Kusturica je za svoje filmove dobio nekoliko zlatnih palmi u Kanu, a Goran Bregović je postao „balkanski Mocart“… I da ne zaboravimo Andrića koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost, i na neki način, na samom početku 60-ih nadahnuo sve ove stvaraoce i mnoge druge uspešne ljude koji su proizašli iz tih nekoliko decenija mira, kreativnosti i slobode. Ono što se, na žalost, dogodilo je da se u toj bajci nismo pripremali za mrak koji će doći.

U vašim tekstovima govorite o današnjem svetu „post istine“. Kako da se orijentiramo u životu ako ne znamo što je istina?

Činjenica je da je sa padom Berlinskog zida i završetkom hladnog rata protiv komunizma, Zapad konačno objavio svetu ko je čitavo to vreme, od kraja Drugog svetskog rata, bio kao što rekosmo „na pravoj strani istorije“. Ali od tada, Amerika i druge zapadne sile toliko su povećale dinamiku globalističkog širenja, odnosno imperijalističku nameru maskiranu u ideji slobodnog tržišta, da je to dovelo do velikih protivrečnosti i napetosti u međunarodnim odnosima u čitavom svetu. Kao što se sećate, Amerika je usred rata u Ukrajini proglasila, ne Rusiju, nego Kinu kao svog glavnog neprijatelja. Briga za ljudska prava posvuda po svetu, koju vi razumno ne možete da osporite, u stvari je samo maska tog imperijalističkog širenja u svaki ugao zemljine kugle. S obzirom na to da je imperijalizam agresivna doktrina, sada se vodi borba na svetskom nivou – za primat, za održavanje ili gubitak takve hegemonije. Svet je postao velika kockarnica, sa ogromnim ulozima i velikim strahom država da mogu sve izgubiti.

Identitetski košmar

Nedavni koncert Marka Perkovića Tompsona u Zagrebu doživljen je lokalno, za jedne kao nacionalistički skandal, a za druge kao muzički iskaz ljubavi prema domovini. U globalnim okvirima, on je shvaćen kao mega spektakl, s nekoliko stotina hiljada posjetilaca, koji trenutno ne može ponoviti ni jedna velika svjetska zvijezda. Vaša profesionalna oblast je komunikologija – što biste vi rekli?

Najveći komunikolog savremenog sveta, Maršal Makluan, kaže da one zajednice koje su na bilo kakvoj granici – fizičkoj, kulturnoj, civilizacijskoj – one upadaju u ogromne krize identiteta. Recimo, Srbija je zemlja koja je u svojoj istoriji, večito na granici: ovamo katolicizam, tamo islam, Istok – Zapad, Rusi i Amerikanci, Evropska unija – Balkan i to je od srpskog identiteta napravilo priličan košmar. Ovaj koncert u Hrvatskoj vidim kao iskaz krize identiteta: ljudi masovno žele da se identifikuju sa nečim, bez obzira na to da li se to nama sviđa ili ne. Tompsonovi slušaoci ili simpatizeri, kojih kao što vidimo ima dosta, žele da se identifikuju sa onim delom njihove prošlosti, onim delom iz Drugog svetskog rata, koji je njima doneo državu, bez obzira na to što je ta država ogrezla u krvi. Mlade generacije u Hrvatskoj koje žele nekakav identitet, to poznavanje istorije i taj kontinuitet – ne mogu da povežu. U svetu u kojem postoji dominantna želja da se u ime krupnog kapitala razbije svaki identitet, dobar ili loš, na primeru Tompsonovog koncerta u Zagrebu smo videli masovnu želju da se on zadrži na način koji nam se nije svideo.

Tompsonovi slušaoci identifikuju se sa onim delom svoje prošlosti, delom iz Drugog svetskog rata, koji je njima doneo državu, bez obzira na to što je ta država ogrezla u krvi

Evropska unija je dugo godina slovila kao mirna luka pomirenja svih raznorodnih identiteta. Kako je danas?

U Evropskoj uniji danas nije ništa bolje: jako mnogo ljudi je protiv evropskih birokrata u Briselu, jer sa njima ne mogu ni na koji način da se identifikuju. Ta stvarna ili imaginarna granica, o kojoj pričamo i u koju spada i Hrvatska i čitav Balkan, rađa u borbi za identitet neverovatne utopijsko-distopijske fenomene, i one dobre i one užasno loše. Tito je hteo da stvori jugoslovenski identitet, shvatajući da borba partikularnih identiteta na Balkanu može da završi samo u krvi. Jugoslovenski identitet nije uspeo, ali danas se na raznim stranama mnogo ljudi oseća Jugoslovenima. Ako mene lično pitate za problem identiteta, onda mogu samo da kažem da sam na istoj adresi živeo u pet različitih država.

Vaši roditelji potiču iz Pakraca odnosno Vrginmosta. U posljednjih 35 godina iz Hrvatske je pod pritiskom rata otišlo oko četiristo hiljada ljudi srpske narodnosti, dok je dobrovoljno Hrvatsku napustilo, od 2013. i ulaska Hrvatske u Evropsku uniju do danas, oko petsto hiljada hrvatskih državljana, barem po pisanju hrvatskih medija. U međuvremenu se u Hrvatsku uselilo nekoliko stotina hiljada stranih radnika i taj broj je u porastu. Kako će izgledati identitetsko pitanje u skoroj budućnosti?

Migracije prate čovečanstvo u čitavoj njegovoj istoriji. One su nekad jako nasilne, nekad dobrovoljne, ali tako funkcioniše svet, hteli mi to ili ne, od borbi među drevnim plemenima do raspada Sovjetskog Saveza i dalje do danas. Setite se da je Nemačka za vreme vladavine Angele Merkel otvorila vrata za više miliona migranata, izbeglica sa Srednjeg istoka, procenjujući da su im te izbeglice korisna radna snaga i da im se to ekonomski isplati. Tako je Nemačka rezonovala i kada je u 60-ima primila stotine hiljada Jugoslovena da rade u nemačkim fabrikama. Danas se međutim u zapadnoj Evropi događaju potresi, demonstracije na raznim stranama i ona stagnira po mnogim kategorijama. Uzmite samo jedan primer da je sa jedne strane u Engleskoj 40 posto dece do 14 godina gladno i da sa druge strane u Evropi danas nemate ni jedan koncern za proizvodnju modernih tehnologija koji bi mogao biti konkurentan sa istim takvim fabrikama na drugim kontinentima. Prosperitet se danas preselio na Istok – u Indiju i u Kinu. Takav svet Istoka ćemo u budućnosti morati pokušati da razumemo.

Na kraju, što će biti s Balkanom u sljedećih deset godina?

Balkan će i dalje ostati prostor jake napetosti, upravo zbog toga što će on i dalje biti predmet mešanja različitih spoljnih interesa. Namera tih pritisaka izvana je jednostavna: držati Balkan u stalnom nemiru. Tako je to još od vremena Austro-Ugarske i pre, tako je i danas. Balkan će i dalje biti nekonsolidovana raskrsnica, jer mu neće biti dato da se konsoliduje. Uz nešto ironije rečeno, mnogobrojnim Tompsonovim fanovima u Zagrebu puno više bi se isplatilo da se povežu sa istim takvim grupacijama u Beogradu, jer nekom veoma moćnom izvana je jako stalo da ta napetost, ta programirana konfuzija na Balkanu i dalje traje. Ono što se mora kazati je da su balkanski narodi propustili istorijsku priliku da posle raspada dve velike imperije, Austro-Ugarske i Otomanskog carstva, stvore jednu koliko toliko koherentnu državu. Takvu državu koja će odolevati pritiscima i koja neće dopustiti da njeni narodi budu zavisni od velikih sila, odnosno da budu inostrano roblje, kao što to oni jesu danas.