„Ne mogu da vidim ulicu kao što je Skadarska/ Ne mogu da čujem muziku kao što je mađarska/ Ne mogu da shvatim obalu kao što je jadranska/ Tamo nema više nikoga kao što smo ti i ja/“. Za stihove beogradskog pjesnika Radomana Kanjevca, koji su ušli i u knjige antologija srpske suvremene poezije, profesor književnosti Aleksandar Jerkov kaže da su „gotovo lagani, neprimetni, ćarlijaju kao dah vetra, u kojima slike, čak i kad sežu za nekom tamnom, dalekom pozadinom, uvek deluju pitomo i blisko“. Osam zbirki pjesama Radomana Kanjevca, („Kao ruka niz vrat kontrabasa“, „Kraj poezije“, „Otvoreno pismo“, „Reči za pevanje“ i druge) hvaljene su i od čitalaca i od kritike, prevođene su na više svjetskih jezika i višestruko nagrađivane, ali osim lakoće u njima, u toj poeziji ima „i sposobnosti da u isti mah bude i odvažno iskrena i otmeno suzdržana, i zajedljivo ironična i lekovito blaga“, pisao je o ovom pjesniku književni teoretičar Zoran Paunović. „Velike smo zapalili vatre/ Naš je plamen uvek bio prvi/ Oko vatre razapeli šatre, Da pijemo rakije i krvi/“, stihovi su Kanjevčeve pjesme „Balkan“, u vrijeme 90-ih kada se nad Balkanom zaista nadvio crni mrak. Kanjevac je bio glavni i odgovorni urednik studentskog radio programa Indeks 202, družio se godinama s rok grupom Galija za koju je pisao stihove pjesama i napisao je knjigu „Čovek u senci“ ili svojevrsne „znakove pored puta za rokenrol generaciju“. Od 2015. do 2023. godine Kanjevac je bio glavni i odgovorni urednik Radio Beograda 2. Nova knjiga eseja „Prodavnica magle“ Radomana Kanjevca objavljena je nedavno u izdanju Službenog glasnika.

U vašoj knjizi eseja pišete kako pjesnik ne komunicira sa svojim čitaocima nego s Bogom. Kako izgleda duhovni pejzaž jednog pjesnika? Za koga on u stvari piše?

Pesnik, pre svega, piše za sebe, zbog onog zadovoljstva koje čovek ima kad izrazi ono što oseća. Pravi pesnici su oni koji pišu iz unutrašnje radosti, ostalima poezija služi kao neka vrsta terapije. Ta terapija ponekad može da bude lekovita, ali ne garantuje vrhunske rezultate. Poezija se ne piše za savremenike; pesnik, u nekom uzvišenom smislu, piše za drugi život, za onaj svet. Pesma nije dobra ako nikome ništa ne bi značila onda kad pesnika više ne bude.

Pesnik i monah

Vaša knjiga predstavlja između ostalog i filozofski refleks stvarnih putovanja koje ste u životu poduzimali. Odakle ste zapravo krenuli i gdje ste htjeli da stignete?

Lako je odgovoriti odakle sam krenuo, teže je reći gde sam hteo da stignem. Ja sam rođen u Sjenici, u mestu koje je podjednako udaljeno od Sopoćana, Studenice i Mileševe, tri najmarkantnije zadužbine Nemanjića. Ponekad u šali kažem da sam rođen tamo gde je rođena Srbija. Nekad sam mislio da nije važno gde je čovek rođen ako zna gde bi hteo da stigne, a danas mislim da bi čovek, na koju god stranu da ide, trebalo da zna odakle je krenuo. Teže mi je da odgovorim na drugi deo vašeg pitanja jer ne spadam u ljude koji sebi stalno postavljaju neke ciljeve. Ciljevi i nisu najvažniji, važan je put kojim idemo ka cilju. Na tom putu pokušavao sam, pre svega, da ne izneverim svoju prirodu, da ne pravim mnogo kompromisa, da nekim stihom nekome ulepšam dan ili učinim život malo podnošljivijim. Kad je reč o stvarnom putovanju, možda je putovanje, kako kažu psiholozi, neka vrsta bežanja od stvarnosti, možda čovek zaista putuje kad hoće da pobegne od sebe. Možda, međutim, stvar stoji sasvim suprotno, možda čovek putuje da bi pronašao sebe. Nigde nismo bliži sopstvenoj prirodi nego na putovanjima. Ako hoćemo nekoga da upoznamo, najbolje je da sa njim negde otputujemo.

Zašto ste na jednom mjestu u knjizi napisali da možda najviše od svega „treba putovati u prošlost“?

Zato što se u prošlosti ne nalaze samo naši doživljaji nego i naša mašta. Ono čega se mi sećamo ponekad se razlikuje od onoga što se zaista dogodilo. Čovek ima divnu osobinu da iz prošlosti pamti, pre svega, lepe stvari, tako da je naša prošlost najčešće lepša od stvarnosti. Dobar deo istorije filma ili književnosti zapravo je putovanje u prošlost.

U mladosti ste pripadali kulturi rokenrola. Što je za vas danas najvrijednije od iskustva iz tog doba i da li ste na primjer poznavali Džonija Štulića?

Moje iskustvo sa rokenrolom je dvostruko. Sa jedne strane bio sam učesnik, a sa druge strane sam bio slušalac, poštovalac koji je voleo tu muziku. Najvrednija iz tog iskustva mi je lepota zajedničkog rada na pesmama i osećaj zajedništva i slobode na velikim koncertima. Rokenrol je za moju generaciju bio više od muzike i više od poezije, ritam i zvuk naše mladosti. Poznavao sam, naravno, skoro sve najvažnije ličnosti jugoslovenskog rokenrola. Među njima je i Džoni Štulić, tako osoben kakvog ga je Bog dao, uvek je imao posebno mesto. Onako kako je Bob Dilan u svetu uticao na neke starije generacije, Džoni Štulić je bio pesnik koji je možda više od bilo koga drugog uticao na ljude iz moje generacije. On je, kao i Dilan, bio tako intelektualan, a u isto vreme tako blizak narodu.

Napisali ste u knjizi da kada ste bili u manastirima na Svetoj gori, u Hilandaru, osjećali ste kao da vas „neka sila privlači“ tom mjestu. Pisac Andre Malro je rekao, kao ateista, da će 21. vijek biti duhovan ili ga neće biti. Što biste vi rekli?

Ako bismo bili pesimisti, rekli bismo da ga neće biti, ali bi se optimista verovatno lako složio sa Malroom. Svet se mnogo promenio od njegovog vremena; bilo je to kada je Pariz još bio neka vrsta centra sveta, a danas vidimo i osećamo da svet više nema centra, svima je sve dostupno i svi su podjednako nevažni.

Pesnik i monah su dve strane iste posvećenosti, istog samopregora i odricanja. I jedan i drugi se, u ime vere ili poezije, odriču svetovnih zadovoljstava i ovozemaljskih, banalnih stvari

Što je važno na Svetoj gori?

Mene je ka tom poluostrvu najpre privlačila radoznalost i bliskost koju osećam prema tim ljudima koji su našli smisao života u odricanju od svega što se u današnjem, banalizovanom svetu čini tako značajnim. Tamo zaista imate osećaj da je duhovnost važnija od svega, da je važnije biti nego imati. Mislim da se svaki pesnik na Svetoj gori oseća pomalo posebno, jer postoji neka prirodna bliskost između pesnika i monaha. Kao što sam i napisao u mojoj knjizi, pesnik i monah su dve strane iste posvećenosti, istog samopregora i odricanja. I jedan i drugi se, u ime vere ili poezije, odriču svetovnih zadovoljstava i ovozemaljskih, banalnih stvari. Postoji, međutim, i jedna velika razlika: monah ima ono što pesniku često nedostaje – smirenje.

Od Njegoša do Meštrovića

O Kosovu i Metohiji ste u knjizi napisali žalostan tekst, podstaknut podacima pokojnog patrijarha Pavla o položaju preostalih Srba i stanju njihove imovine. Čini se da se Srbi Kosova istinski ne mogu odreći, čak i kada bi to htjeli, ali na njemu ne mogu da žive i do njega ne mogu da stignu, čak i ako moraju.

Ako dozvolite, nisam ja napisao žalostan tekst nego su bili žalosni ti izveštaji koje je tadašnji episkop, a kasniji patrijarh Pavle, skoro četrdeset godina pisao i slao sa Kosova u Beograd, a najžalosnija je činjenica da te izveštaje, izgleda, niko nije pročitao i shvatio ozbiljno. U toj zemlji, koja se dičila bratstvom i jedinstvom, uvek je bilo važnijih tema od položaja Srba na Kosovu. Kad je ta tema konačno došla na dnevni red, bilo je, nažalost, kasno. Kosovo – to „grdno sudilište“, sa velikim epom u svome središtu, mnogo je više od istorije i geografije. To je tema koja je, u jednom dugom periodu, inspirisala velike umetnike na celom južnoslovenskom prostoru, od Njegoša do Meštrovića. Kad se govori o Kosovu nikakvi racionalni argumenti ne dolaze do izražaja, jer je Srbima kosovski mit važniji od života i oni osećaju potrebu za nebeskim carstvom onako kako neki Francuz oseća potrebu za revolucijom. Kosovskim zavetom se može lako objasniti i Sarajevski atentat i 27. mart 1941. i rat protiv NATO pakta 1999. godine. Kao što je svaka sinagoga okrenuta ka Jerusalimu, a svaki musliman, tokom verske službe, okrenut ka Meki, tako je svaki Srbin okrenut licem ka Kosovu. Dovoljno je pogledati samo nazive tamošnjih toponima, od Prokletija i Gračanice do Obilića i Mitrovice, pa shvatiti da Srbe sa Kosova možete proterati, ali Kosovo iz njihovih duša ne možete nikada. Najlepše srpske narodne pesme dolaze sa Kosova. Sve dok se pevaju te pesme, tokom kojih nečije srce zaigra na neki refren, čini se da tamo nije sve izgubljeno.

Srbe sa Kosova možete proterati, ali Kosovo iz njihovih duša ne možete nikada. Najlepše srpske narodne pesme dolaze sa Kosova

U knjizi ste značajne posvete napisali Ivi Andriću i Novaku Đokoviću. Zašto Srbi ili ljudi sa Balkana imaju tako rasipničko bagatelni odnos prema svojim herojima i prema vrijednostima koje oni predstavljaju?

Andrića i Đokovića, koliko god bili vremenski udaljeni i međusobno različiti, povezuju velika međunarodna priznanja. Ponekad mi se zaista čini kako je potrebno da čovek dobije Nobelovu nagradu, Zlatnu palmu u Kanu ili da osvoji Vimbldon, da bi ovde, na Balkanu, postao opštepriznata veličina. Naš problem je težak: osim opštepriznatih ljudi, svako drugi je na neki način sporan. I u Beogradu, i u Zagrebu. Tek kad umre, kod nas čovek dobije priznanje, jer od njega više ne preti opasnost. Mi priznajemo i pamtimo samo najbolje. Nas Srba ima sedam, osam miliona, a mislimo da je „normalno“ da imamo najboljeg tenisera na svetu, najboljeg košarkaša na svetu i naučnika po kome se zove najveća fabrika električnih automobila na svetu. To možda i nije tako loše, jer bez velikih ciljeva ne bi bilo ni velikih rezultata.

Što vama znače kategorije ljudske izuzetnosti?

Ivo Andrić, koji je napisao toliko stranica o mostovima, uvek je bio neka vrsta mosta među našim narodima, a kod Đokovića su me više od sportskih rezultata fascinirali njegovi ljudski kvaliteti, da u svakoj prilici bude na visini zadatka, da nikad ne kaže ništa loše ni o jednom svom suparniku, da prizna protivniku poen na sopstvenu štetu, da bude najbolji onda kad je najteže. To su neki razlozi zbog kojih se Novak Đoković, u današnjem vremenu, doima poput nekog retkog antičkog junaka, koji i dalje veruje u pravdu, poštenje i čast.

Vaša knjiga je neka vrsta dubokog metafizičkog doživljaja života, a vi ste joj ipak dali naslov „Prodavnica magle“. Što ostaje od života kada nam on procuri kroz prste?

Nisam imao takvu nameru, ali nekako je ispalo da sam u ovu knjigu smestio čitav život. Ona počinje nekim mojim sećanjima na detinjstvo, na majku, na zavičaj i završava jednim kratkim zapisom na temu šta ostane iza čoveka na kraju, kad mu život, kao što kažete, procuri kroz prste.  Život prođe mnogo brže nego što mislimo kada smo mladi i verujemo da ćemo za sve imati vremena. Tek na kraju shvatimo šta smo sve propustili. Meni se čini da je smisao života da iza čoveka nešto ostane. Iza nekoga ostane dobra knjiga, slika ili film, iza nekoga uspešna i lepo vaspitana deca, iza nekoga bogatstvo. Ništa neće biti nevažno. Samo onaj ko istinski u takvu ostavštinu veruje, može da kaže da nije živeo uzalud.

Za našu balkansku stvarnost vi ste u knjizi napisali da u njoj vidimo „zapuštenost u kulturnom životu i bes u političkom“. Kako da se vratimo na put elementarno dostojan čovjekovog života?

Trebali bismo da naučimo da razgovaramo. Kod nas je svaki razgovor neka vrsta rata koji ne može da se završi nerešeno, bez pobednika. Potrebno je, osim toga, da naučimo da se ponašamo po pravilima koja važe za civilizovani svet i da shvatimo da smo u tom svetu mi jedni drugima najbliži. Umesto da robujemo našim balkanskim strastima i umesto što nas evropske birokrate u svojim izveštajima navode kao primer političke nestabilnosti, treba da nađemo lepotu u našim različitostima. Ljudi po svetu pišu drame, igraju predstave, snimaju filmove kako bi osetili neko uzbuđenje, a mi to zadovoljstvo „sudara različitosti“ imamo svakoga dana, u stvarnom životu. Dobra stvar je što na Balkanu nikad nije dosadno. To možda i nije loše za početak.