Život na rubu gladi i siromaštva nije nimalo usamljen slučaj u Vukovaru i okolini. Samo se o tome ne govori mnogo, takvi slučajevi su najčešće nepoznati i nevidljivi široj javnosti. Radi se o našim sugrađanima, koji žive u našoj neposrednoj blizini, ali retko kad imamo uvid u teške uslove života s kojima se suočavaju. Tek mali krug ljudi (rođaci, prijatelji ili socijalni radnici) su upućeni u probleme s kojima se svakodnevno susreću. Mnogi od ovih ljudi žive u potpunoj izolaciji, odbačeni i napušteni od porodice i društva. Među njima je i naša sagovornica koja pokazuje neverovatnu životnu snagu i spremnost da se u životu bori, makar i bez igde ikoga.

71-godišnja J.S. živi sama u Vukovaru i ne želi otkriti svoj identitet. Boji se problema koje bi mogla imati sa okolinom kada se razgovor objavi u medijima. Prima porodičnu penziju u iznosu od 600 kuna, a nakon što plati režijske troškove ostane joj 65 lipa. Sve redovno plaća i nema kredita, ovrha i dugova. Tvrdi da gladna nije. U pučku kuhinju ne odlazi jer smatra da ima onih kojima je ta hrana potrebnija. Nikada od Grada Vukovara nije zatražila nikakvu novčanu ili materijalnu pomoć. Posećuje samo socijalnu samoposlugu jednom mesečno. Bori se da preživi sama, kako zna i ume. Za sada uspeva u tome.

J.S. je pet godina svakoga dana sakupljala prazne boce po kontejnerima i dobijala povratnu naknadu za to. Bilo je dana kada nije pronalazila nijednu bocu. Danas to više ne radi, iz straha. Kaže da se mnogo ljudi bavi skupljanjem boca i da svako ima neki svoj teren, pa je dolazilo do međusobnih svađa i sukoba. Da bi izbegla te neugodne situacije, J.S. je počela da služi 89-godišnju staricu, nabavlja joj lekove i obavlja kućanske poslove. Takođe, pronašla je i jednu familiju kojoj po potrebi obrađuje baštu. Od tih poslova mesečno zaradi oko 400 kuna. Zadovoljna je i ne traži više. Ne žalosti se i nikoga ne krivi za svoju sudbinu. Živi vrlo skromno i jednostavno. Iako se napatila i razočarala, ima volju za životom. Vedrog je duha, večiti optimista i, kako kaže, ne pada u depresiju. U razgovoru za Privrednikov portal ispričala je kako joj je od dobrostojećeg domaćinstva sa sigurnim izvorima prihoda odjednom ostala samo prazna kuća sa porušenim krovom, bez igde ičega.

– Rođena sam i odrasla u mestu Lug u Baranji. Završila sam osnovnu školu. Dalje se nisam školovala jer nije bilo životnih uslova za to. Bilo nas je osmoro dece. Moji roditelji su se bavili poljoprivredom pa sam se i ja uključila u te poslove. Radila sam sezonski nekoliko meseci. Udala sam se mlada sa 19 godina i preselila se u Vukovar. Zajedno sa suprugom sam sagradila kuću u kojoj danas živim. Uselili smo se 1968. godine. Dece nismo imali. Bavila sam se domaćinstvom i vodila brigu o stoci. Držali smo svinje, krave, bikove i koze. Suprug je radio i materijalno smo bili obezbeđeni. Kada je započeo rat u Vukovaru sve se raspalo i ja sam se vratila u Baranju. Tek nakon završetka mirne reintegracije došla sam ponovo u Vukovar. Kuća veličine 52 kvadrata je bila u lošem stanju, oštećena, krov je probila granata. Od nameštaja nismo zatekli ništa. Dobili smo pomoć države za obnovu krova u vrednosti od 5500 kuna i nešto nameštaja: šporet, stolice, stol, krevet i ormar. U izbeglištvu sam od 1991. do 1998. godine išla u nadnicu i od tog novca sam kupila polovni nameštaj koji sam donela sa sobom i tako smo opremili kuću – priseća se J.S.

Smisao života pronalazi u radu

Naša sagovornica nije imala finansijskih poteškoća za vreme bračnog života. Suprug, po struci varioc, radio je 23 godine u Vuteksu i otišao je u starosnu penziju koja je iznosila 1930 kuna. Prema rečima J.S., penzija je iznosila 830, a zaštitni dodatak 1100 kuna. Apsurdno je to da je dodatak na penziju bio veći od same penzije… Ali bez obzira na to, egzistencija im nije bila ugrožena i nisu u ničemu oskudevali. Međutim, suprug je iznenada obolio od raka prostate i 2014. godine umro. J.S. je tada otišla u suprugovu penziju jer nije imala uslova za svoju. Na sezonskim radovima u poljoprivredi sakupila je tek dve godine staža.

– Bilo mi je vrlo teško dok je suprug bolovao. Mesečno sam za lekove izdvajala 1200 kuna. Njemu su postepeno otkazivali bubrezi, bio je slabo pokretan i nije se mogao brinuti za sebe. Ja sam preuzela kompletnu brigu o njemu od kuvanja do lične higijene. Nikada nisam tražila Doplatak za njegu i pomoć od Centra za socijalnu skrb jer sam smatrala da je moja dužnost da ga poslužim – kaže J.S.

I sama je preživela nekoliko teških operacija, izašla je iz bolnice teška svega 39 kg. Oporavila se i uporno tvrdi da je sada zdrava. Na posebnom je režimu prehrane. Priznaje da je slaba na slatkiše, pa zato sebi često spravlja slatka peciva i kolače. Lekove ne troši, a održava je isključivo rad.

– Više ne smem raditi teške fizičke poslove, ali radim sve poslove u domaćinstvu i u bašti. Aršovim, kopam, sadim, špricam i čupam travu. Imam i mali voćnjak, a od svega onoga što uzgojim u bašti pravim zimnicu. Sama krečim i gletujem kuću, u slobodno vreme heklam, vezem i štrikam za socijalnu samoposlugu – tvrdi J.S.

Odlazeći u socijalnu samoposlugu stekla je nove prijatelje: Irenu, Tamaru i Jasnu – tri izvršne direktorice na koje se može osloniti u svako doba. Često je posećuju, a ona sama za njih kaže da su joj druga familija. Prošle zime je od socijalne samoposluge dobila 3 metara drva koja su joj dobro došla da prezimi. Vrlo je štedljiva, brine o svakoj lipi. Da uštedi na struji odeću pere ručno, bojler uključuje samo po potrebi, zamrzivač i usisivač ne koristi. Umesto toga ima mali frižider, a kuću održava metlom i krpom. Greje se na drva i zagreva samo jednu prostoriju u kojoj provodi najviše vremena. Baštu zaliva kišnicom kako bi uštedela na vodi. Kuća u kojoj živi nema spoljašnju izolaciju. Stolarija je stara koliko i sama kuća. To je i ujedno i sva imovina koju poseduje.

Do siromaštva ju je dovela smrt supruga, bolest, ali i splet životnih okolnosti. U borbi za golu egzistenciju ova hrabra i razborita žena može biti primer drugima. Dokaz da poštenog i čestitog čoveka poštuju i oni koji to nisu.

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta “Uzroci siromaštva u Vukovaru” koji je podržalo Ministarstvo kulture temeljem Programa ugovaranja novinarskih radova u neprofitnim medijima.