Rođena u porodici u kojoj vera nije imala značajnu ulogu, nije mogla ni da nasluti da će jednog dana biti među najaktivnijim članicama Kola srpskih sestara u Kanadi. Danas, nakon više od četrdeset godina humanitarnog rada iza nje stoje brojne akcije pomoći, prikupljena sredstva za obnovu svetinja i svedočanstvo o snazi ličnog preobražaja.

„Rođena sam u porodici u kojoj sveštenik nije bio dobrodošao“, započinje svoju priču Mirjana Prostran, Dalmatinka sa kanadskom adresom. „Baka me je krstila bez znanja roditelja u crkvi Svetog Georgija u Smokoviću. Od dana krštenja u crkvu više nisam ušla. Kod kuće nismo učeni veri, slava bi se obeležila poput običaja, ali bez sveštenika. Zbog svega toga, kada sam otišla u Kanadu, našla sam se u šoku, jer tamo za nas nema života bez crkve. Tada sam imala dvadeset godina. Otac Žarko Mitrović naučio me je početnim koracima u veri. U borbi za veru pomogao mi je i susret sa ocem Bogdanom Zjalićem u Okvilu koji me je u tome jako hrabrio. Posvetila sam se učenju o našoj veri i istoriji, pročitala sam zaista mnogo literature i to mi je pomoglo da shvatim da u onome što sam do tada mislila nema puno istine. Nakon toga je krenuo moj duhovni rast, postala sam članica Kola srpskih sestara i u tom trenutku bila sam najmlađa među njima“, priča Mirjana.

Kada se sredinom 80-ih pridružila okvilskom ogranku Kola srpskih sestara, Mirjana je očuvanje vere, tradicije i nacionalnog identiteta doživela kao ličnu misiju.

„U jednom trenutku bila sam i predsednica Kola, ali sam od te funkcije odustala kada je moj suprug Dragan postao predsednik crkvenoškolske opštine. Naravno, to nije umanjilo moju volju za angažmanom, pa sam uz pomoć i podršku sestara učestvovala u velikom broju humanitarnih događaja koji su imali ozbiljan značaj, kako za našu zajednicu u Kanadi, tako i za obnovu svetinja u našim zavičajima. Jedan od većih projekata bila je izgradnja crkvene hale u Okvilu koja je svečano otvorena i osveštana 2003. godine, a sagrađena je gotovo u potpunosti zahvaljujući angažmanu Kola i članova naše crkvene zajednice. Uspeli smo da skupimo 75.000 dolara za izgradnju“, ponosno ističe Mirjana.

Govoreći o radu Kola ona posebno naglašava doprinos aktuelne predsednice Mirjane Janković sa kojom je pokrenula i akciju pomoći za uređenje parohijskog doma u Zadru.

„Nas dve funkcionišemo, ne kao tim, već kao jedna osoba. Kada smo pokrenule ovaj projekat naše su se mlade sestre takođe rado uključile, takmičile su se ko će više da doprinese i pomogne. Pred Vaskršnji post kontaktirala sam nadležnog sveštenika u Zadru oca Damjana i vrlo brzo smo se sve dogovorili. Tako smo, uz podršku našeg paroha, oca Radovana, u pet nedelja sakupili preko 12.000 dolara, a koverte sa novcem pristizale su i na sam Vaskrs“, objašnjava Mirjana.

Pored rada u Kolu srpskih sestara i angažmana u zajednici, Mirjana je uspela da se ostvari i kao preduzetnica. Jedno vreme bila je vlasnica šarmantne poslastičarnice. Ipak, i u tom životnom poglavlju, kako kaže, vera je bila ta koja je usmeravala na pravi put i davala joj snagu za svakodnevne izazove.

„To je bio jedan predivan deo mog života, tada su mi i deca odrasla i naučila da nema uspeha bez ozbiljnog rada, a tu sam upoznala i ljude koje mi je sam Bog poslao. Moja radnja je bila mesto radosnih susreta i prijateljstava. Tu sam upoznala troje starijih Piroćanaca u kojima sam pronašla prave prijatelje. Vremenom smo postali zaista bliski i često bih znala da im se nađem pri ruci što su oni izuzetno cenili. Zbog toga su uvek imali želju da mi na neki način pokažu zahvalnost, a to sam shvatila tek posle njihove smrti. Po pozivu advokata jedne od njih saznala sam da su mi ostavili jedan divni pirotski ćilim. Naime, majka jedne od njih bila je tkalja koja je radila za kralja Aleksandra. Kada sam prvi put videla taj ćilim, znala sam da je poseban i dala sam obećanje da ću ga, kada prvi put budem išla u Srbiju, vratiti kući posle skoro 120 godina“, priča Mirjana. Ćilim je tako odnet u Muzej Ponišavlja gde je potvrđena njegova autentičnost i izuzetnost jer ima šaru „duborez“ koja je veoma retka.

Kako se u svim životnim odlukama oslanjala na Božiju pomoć i veru kao svetionik na svom putu, Mirjana i njen suprug koristili su svaki slobodan momenat kako bi obilazili naše svetinje širom sveta.

„Imala sam sreću da posetim mnoge naše crkve i manastire, pa sam tako bila i u Los Anđelesu kada je Sveti Sevastijan Dabović proglašen za svetitelja, gde su takođe bili patrijarh Irinej i mitropolit Amfilohije. Blaženopočivši patrijarh dolazio je u Kanadu puno puta, pa sam imala priliku da ga upoznam i primim njegov blagoslov, a posebna mi je želja bila da upoznam mitropolita Amfilohija. Uprkos svoj gužvi i protokolu ta mi se želja ispunila, dobila sam blagoslov od mitropolita i jednu fotografiju sa njima dvojicom koja mi je ostala draga uspomena za celi život“, priseća se Mirjana.

Iako je životni put odveo hiljadama kilometara daleko od rodnog Smokovića, Mirjana Prostran nikada nije prekinula vezu sa svojim korenima. Kroz crkveni i humanitarni rad i nesebičnu pomoć zajednici gradila je mostove između Kanade i svoga zavičaja, ostavljajući trag koji će nadživeti pojedinačne akcije i donacije. U tom obilju postignuća ističe kao najvažnije ljubav prema veri i srpskom narodu koju je uprkos životu u tuđini uspela da usadi svojoj deci.