Istaknuti vajar Petar Hranuelli svoju umetnost stvara i izlaže na području srednje i južne Evrope. Posebno je aktivan na prostoru Balkana, pa tako svoj rad, posvećenost, životnu filozofiju nesebično deli i ostavlja na mestima na kojima iza njegovih skulpura ostaje trag i put, od bračke, prilepske, ličke, aranđelovačke, medvedičke, pa do sićevačke kamene prašine. Za P-portal Petar Hranuelli govori o suštini, iskrenosti, posvećenosti, promeni, balansu, o lepom.

Posmatrajući mesta na kojima se krećete, stvarate, izlažete, vedrinu i pozitivnost koju nosite u sebi, ljude sa kojima se družite,… stiče se utisak da se svuda osećate kao kod svoje kuće, da za Vas ne postoje granice ovih naših malih republika?

Dobro ste to primetili, ja se zaista svuda osećam kao kod kuće. Granice postoje ili ne postoje samo u našim glavama, odavno sam to shvatio. Slični ljudi se uvek nađu, slični umovi misle slično. Umetnost je u potpunoj suprotnosti sa granicama i ograničenjima.

Često govorite da volite to što radite i da se u tom radu igrate, pa tako i stvarate. Koliko onog nesvesnog u sebi ste na ovaj način osvestili? I kakav je osećaj makar i na kratko osvestiti nešto što nosimo u sebi?

Verovatno više nego što sam i sam svestan. Za mene umetnost stvarno jeste igra, nekad i poigravanje, stalno kopanje i traganje. Kao što se koristim arhetipskim motivima, tako i tragam za onim arhetipskim u sebi. Mora da postoji ta iskrenost prema sebi, želja i hrabrost da se suočiš sa sobom čak i ako ti se nekada ne dopada ono što pronalaziš. Svi smo mi celog života na tom putu upoznavanja sebe, osvetljavanja pojedinih delova svog bića, čime god da se bavimo. U tom procesu je jako važno biti pošten prema sebi. U umetnosti se to vidi i u samom radu, taj iskreni pristup je ono što publika prepozna. Ima umetnika koji su tehnički vrlo dobri, odlični, ali ako u radu nema iskrenosti, to se jednostavno vidi.

Za dijalog sa sobom

Kamen, žena, vetar, priroda, ljubav, rad. Sve trajno i neprolazno, je l’ to sve što čoveku treba?

Svi smo različiti, svakome treba nešto drugo. Ono što je dobro za drugoga, ne znači da će biti dobro za mene, i obrnuto. Ne volim da delim savete, ne volim da pričam ljudima šta treba da rade, kako treba da žive. Nema univerzalnog recepta, bilo bi lako da ga ima, ne bi bilo toliko nesrećnih i nezadovoljnih. I opet se vraćamo na tu iskrenost o kojoj sam govorio. Još je na proročištu u Delfima stajao natpis „Upoznaj samog sebe“. Eto, to je ustvari „recept“, upusti se u dijalog sa sobom, nađi vremena za sebe, istraži ko si, živi u skladu sa tim pod uslovom da ne ugrožavaš druge. Zvuči jednostavno, ali najteže je doći do jednostavnog.

Iza kojih vrednosti stojite? Šta je za Vas u životu i radu neupitno?

Verujem da postoje univerzalne vrednosti i da treba živeti u skladu sa njima. Bez obzira na to što živimo u vremenima kada su neke vrednosti doživele krah, duboko verujem da je to prolazno stanje u kojem se kao društvo nalazimo. Znam da zvuči kao opšte mesto, ali verujem da su lepota, dobrota, uzajamno poštovanje, iskrenost, ljubav, hrabrost, čast, prijateljstvo, mir – vrednosti kojima treba da težimo u odnosu prema nama samima i u odnosima sa drugima.

Koji umetnici i autori su Vam bili uzori, čiji rad i delo cenite?

Najveća inspiracija su mi Henri Mur i Pikaso, neki moji radovi su omaž njima dvojici, često im se vraćam. Izuzetno cenim dela Dušana Džamonje, Vojina Bakića, Olge Jevrić, Miodraga Živkovića, Radete Stankovića…

U jednom intervjuu spomenuli ste da je umetnicima danas teško jer, osim što se bave produkcijom radova, oni moraju biti i menadžeri, trgovci, poznavaoci makar osnovnih stvari u marketingu… A opet, kraj XX i početak XXI veka doneli su neke nove alate i mogućnosti za promociju umetnosti. Vi ste aktivni na društvenim mrežama, Vaš sajt je ažuran i uredno vođen, imate dobar odnos sa medijima, dakle, trudite se da koristite savremene digitalne alate i nova sredstva komunikacija. Pored ovih, koje nove veštine umetnik ovog vremena bi trebalo da ima?

Gotovo sve ste naveli. Nažalost, nema profesionalnih menadžera u našem poslu, na našim prostorima. Idealno bi bilo kada bi se umetnici bavili samo svojom umetnošću, ne razmišljajući o prezentaciji i plasmanu. Ali kada već nije tako, treba iskoristiti sve mogućnosti koje nam je doneo tehnološki razvoj. Jesam vrlo disciplinovan povodom toga, ustajem vrlo rano, uz kafu napravim plan, ažuriram sajt, pripremim objave za društvene mreže, pošaljem obaveštenja ako treba, tek onda silazim u atelje. Pošto sam sa Brača, naučio sam da praktikujem i cenim fjaku. A posle fjake uvek nađem vremena da posetim izložbe kolega, da se družim sa ljubiteljima svoje umetnosti, da odgovorim na upite iz medija. Mora tako, ne može drugačije. Umetnik mora živeti u skladu sa vremenom u kojem živi, bez obzira na teme i motive kojima se bavi. Za sve to je potrebno puno energije, srećom, meni energija ne nedostaje.

Šta čeka skulpturu u decenijama koje dolaze? Šta mislite o NFT-u (vid kriptovalute koja omogućava da se razna umetnička dela na različitim medijima i sajtovima „tokenišu“ i prodaju putem mehanizama digitalne trgovine)?

Nemam puno iskustva sa time, ali opet, kao što sam rekao, umetnik mora da uzme u obzir kontekst u kojem stvara. Ako su kriptovalute zaista budućnost, kako mnogi tvrde, ne vidim zašto se umetničkim delima ne bi trgovalo i na taj način. Treba uvek biti otvoren za nove stvari, učiti i od starijih, ali i od mlađih od sebe.

Jugoslovenskoj arhitekturi se svet danas klanja

Spomenička arhitektura Jugoslavije poslednjih godina privlači pažnju uglavnom svetske javnosti. Kako gledate na tu veliku zaostavštinu? Na koji način se mi odnosimo prema njoj?

Gledam s ponosom i velikim poštovanjem. Činjenica je da je međunarodna javnost pokazivala veće zanimanje od nas samih, takođe je činjenica da se najozbiljnija izložba spomeničke arhitekture SFRJ-a nije desila kod nas, već u velikoj MoMa-i. Mislim da je potrebna malo veća vremenska distanca da bismo mi sami mogli objektivno rasuđivati o tom vrlo značajnom periodu za jugoslovensku arhitekturu i umetnost. Zato i ne čudi da su oni koji su na to gledali sa strane pre nas istakli značaj onoga što se dešavalo u posleratnoj Jugoslaviji. Mišljenja sam da je nedovoljno istražen opus modernističke arhitekture koja je zaista predstavljala ogroman iskorak i napredno razmišljanje u odnosu na sve što se radilo pre toga. Opet se stvari moraju staviti u kontekst koji je i doveo do hibridnih rešenja kakva pre toga nisu bila poznata u svetskoj arhitekturi. Trebalo je kroz gradnju afirmisati različite kulture u multikulturalnoj državi i odgovoriti na zahteve za ubrzanom modernizacijom i privrednim razvojem. Jugoslovenske arhitekte toga vremena ponudile su rešenja kojima se svet danas klanja. Verujem da će i kod nas generacije koje dolaze u budućnosti sa posebnom pažnjom gledati na to značajno razdoblje i da značajni osvrti na ovu oblast tek predstoje.

Čini se da vas ne dotiču mnogo političke situacije, da ste uvek skoncentrisani na umetnost, rad i stvaranje i da to potvrđuje da umetnost ne poznaje granice, već spaja i povezuje.

Dotiču me, ali ne dozvoljavam da utiču na mene. Svestan sam da je danas gotovo sve politički obojeno i sa nekom pozadinom, ali mi ne bi bilo dobro kada bih se prepustio preteranom razmišljanju o tome. Dosta putujem i pričam sa ljudima, iako nekad deluje da smo različiti, zapravo se svi nosimo sa sličnim poteškoćama danas. Čak i u tom smislu ne postoje granice, forme su različite, ali je suština ista. Otuda ta moja okrenutost ka umetnosti i lepom.

U Srbiji, pa i u regionu, poslednjih mesec dana se dosta govori o zdravlju umetnika, pa ću vas zamoliti da samo dopunite rečenicu onako kako vi mislite: ______ in corpore sano.

Mens sana in corpore sano. Verujem da je u zdravom telu zdrav duh, kada neko vreme nisam fizički aktivan, stvarno mi nije dobro i jedino što može da mi pomogne je rad. Srpska predstavnica za Pesmu Evrovizije ukazuje na razne anomalije savremenog društva, pa i na tu zaokupljenost pojavnim nauštrb zapostavljenog duha, ali u mom slučaju ključ je u balansu između duha i tela i stalnoj brizi o oboje.

Na čemu trenutno radite i gde i kada možemo videti vaša gostovanja, izložbe?

Trenutno se pripremam za samostalnu izložbu u Muzeju Hercegovine u Trebinju. Otvaranje je zakazano za 1. jun 2022. godine. Publici ću se predstaviti crtežima i skulpturama realizovanim od 2018. godine do danas. Radujem se povratku u Trebinje i druženju sa tamošnjom publikom. I vas pozivam da posetite izložbu, dobro došli!

Petar Hranuelli je rođen u Supetru, a do 1994. godine živi u Postirama na ostrvu Braču. Izlagao je do sada na 62 samostalne i 118 grupnih izložbi. Dobitnik je nekoliko nagrada i priznanja. Mnoga dela mu se nalaze u stalnim postavkama muzeja, galerija, kao i u privatnim kolekcijama u brojnim zemljama (Hrvatska, Slovenija, Nemačka, Holandija, Italija, Austrija, Srbija, Turska, Engleska, Crna Gora, Španija, Kalifornija, Čile, Švajcarska,…). Hranuellijev opus materijalom i vitalnošću vezan je uz ishodište, ostrvo Brač. Kamene skulpture formi apstrahiranih iz figurativnog prikazuju najčešće žene (Venere) i ljudsku figuru uopšteno, redovno u dijalogu s tradicijom. Vitalnost i bujnost isklesana u kamenu, a nekad i u drugim materijalima poput stakla, bilo da se radi o skulpturama manjeg formata ili javnoga karaktera, odlike su Hranuellijevog stvaralaštva.

 

Ovaj tekst možete poslušati ovdje: