U jednoj od najpoznatijih i najznačajnijih srednjovekovnih srpskih crkava, koja je svedočila burnim istorijskim događajima kroz vekove, ali u kojoj se istorija i ispisivala, i danas se čuju reči molitve. Crkva Bogorodice Ljeviške na Kosovu i Metohiji, u nekadašnjoj nemanjićkoj prestonici, “carskom gradu Prizrenu” kako su ga nazivali putopisci, živi i danas i ističe se svojom lepotom, iako pocrnela od čađi i dima. Unesko ju je uvrstio na Listu svetske baštine, a onda i na listu ugroženih spomenika. Obnova unutrašnjosti crkve nakon nemilih napada i dalje traje, a duhovni život u njoj danas obnavlja i čuva mladi sveštenik, starešina crkve jerej Vladan Vukomanović. Zanimalo nas je kako jedan mladi čovek, koji je tek stupio u svešteničku službu i tek osnovao svoju porodicu, gleda na ovu svetinju i kako se nosi s odgovornošću pred ovako bogatom tradicijom. Do 1999. godine u Prizrenu je živelo oko 12.000 Srba. Danas ih je u gradu ostalo svega desetak.

Kako ste primili vest da dolazite na službu u Prizren?

Potreba crkve nas je dovela iz malog grada Tutina u Raškoj oblasti, gde sam na službi proveo dve godine. Rukopoloženjem u sveštenički čin stavljamo se na raspolaganje volji episkopa koji rasuđuje gde ćemo i u kom trenutku najbolje doprineti izgradnji tela Crkve. Za mene i za moju suprugu to je bio veliki izazov. Biti na svetom Kosovu. Biti na svetinjama koje su stradale pa vaskrsle. Biti među narodom koji nosi tešku sudbinu. U našim dušama javljala se tiha radost jer sećali smo se reči svetih otaca da je krv stradalih hrišćana seme za nove hrišćane. To je način da se i mi više utvrdimo na našem hrišćanskom putu i životu.

Carski grad

Šta vama kao mladom čoveku znači to što ste starešina Bogorodice Ljeviške?

Kao starešina crkve Bogorodice Ljeviške, svetinje od izuzetnog značaja za naš kulturni i nacionalni identitet, svojim prisustvom ovde učestvujemo u tom duhovnom i istorijskom kontinuitetu. Bogorodica Ljeviška je mesto gde je svaki kamen u njoj priča za sebe, u njene zidine su utkane molitve i podvizi naših svetih predaka koji su ostavili kosti u ovoj blagoslovenoj metohijskoj zemlji. Ovo je poseban motiv koji svešteniku daje snagu i nadahnuće da istraje na putu svojih predaka.

Došli ste u mesto odakle su skoro svi pravoslavni Srbi otišli. Kako izgleda vaš život u Prizrenu? Kako žive Srbi u Prizrenu?

Prizren je grad u kome se prepliću razne kulture i nacije, tako da život u ovom gradu, bez obzira na sve teškoće, ide svojim tokom. Uzevši u obzir dva presudna događaja, rat 1999. i martovski pogrom 2004. godine, menja se lice carskog grada. U ovim apokaliptičnim događajima po srpsku crkvu i njen narod, pravoslavne svetinje bivaju oskrnavljene i srušene, srpski narod pod presijom napušta svoje domove. Obnovom porušenih i spaljenih crkava, kao i prizrenske bogoslovije, crkveni život se ponovo vaspostavalja. Obnova istorijskih svetinja biva povod da se malobrojni Srbi vrate svojim napuštenim ognjištima. Oni su smogli snage, iako proterani iz svojih domova, da se ovde vrate i da u teškim uslovima nastave svoj život. Budući da je crkva Bogorodice Ljeviške građena kao katedralni hram, ona je bila duhovno sedište prizrenskih episkopa, epicentar hrišćanskog života na ovoj dijacezi eparhije raško-prizrenske bio je upravo ovde. Iako u nekim drugačijim uslovima. Nakon egzodusa Srba, kompletna administracija je premeštena u manastir u Gračanici, ali je ovde obnovom svetinja obnovljen i episkopski dvor, tako da je vladika ovde nedeljno. Sve to govori o jednom intenzivnom životu ovde. Obnovljena Bogoslovija Svetih Kirila i Metodija, zadužbina Sime Igumanova Prizrenca, već punih jedanaest godina je aktivna. Imamo 50-ak đaka, sada već nekoliko generacija koje su odškolovane, već ta prva generacija sada su svršeni studenti Teološkog fakulteta. Bogoslovija, koja se iz pepela podigla, našla je tako svoje opravdanje i svoj smisao. Dva naša potonja blaženopočivša patrijarha su recimo svršili ovu bogosloviju. Patrijarh Irinej bio je ovde i profesor i rektor u jednom vremenskom periodu, dok je patrijarh Pavle bio i episkop na katedri Prizrenskih episkopa i sa te katedre je upravo izabran za poglavara naše pravoslavne pomesne crkve.

Vidite li budućnost svog deteta u Prizrenu?

Želja nam je da što duže ostanemo u ovom gradu, glavna prepreka tome je nedostatak socijalnog života. Sve dok se ne steknu uslovi da dete krene u vrtić ili školu bićemo ovde. Meni ovde zaista ne nedostaje ništa, niti mojoj supruzi, ali kada dete poraste, preći ćemo u neku sredinu gde postoje uslovi za adekvatan socijalni razvoj.

Bogorodica Ljeviška se od 2006. godine nalazi na Uneskovoj Listi svetske baštine.

Zbog značaja arhitekture i freskopisa crkva je upisana na Listu svetske kulturne baštine Uneska. Bogorodica Ljeviška je zadužbina svetog kralja Milutina, posvećena je Uspeniju Presvete Bogorodice. Sagrađena je na temeljima postojeće vizantijske bazilike iz 10. ili 11. veka. Najstarije očuvane freske u crkvi potiču iz treće decenije trinaestog veka. Veliki deo freskopisa u Bogorodici Ljeviški je, nažalost, tokom turskog perioda, pretvaranjem crkve u džamiju, značajno oštećen. Nakon oslobođenja 1912. godine, Bogorodica Ljeviška ponovo je postala crkva. Što se tiče novije istorije, crkva je u velikoj meri oskrnavljena i oštećena od strane albanskih ekstremista 2004. godine. Freskopis je oštećen od dima upaljenih guma, poskidan je olovni krov i zvona su se porušila. Deo najznačajnije freske, freske Bogorodice Ljeviške, u martovskom pogromu je bio izlupan čekićem. Zahvaljujući francuskim konzervatorima, ona je danas obnovljena. Radi se o specifičnoj fresci koja po stilu odudara od ostalih, ona je iz perioda pre kralja Milutina. Verovalo se da je čudotvorna. Njen naziv na grčkom je Eleusa, što će reći – milostiva. Prikazana je tako da na svom krilu drži Isusa Hrista i jednu košaricu iz koje Hrist vadi plodove i hrani gladne. Naziv samog lika Isusa Hrista na fresci jeste Krmitelj, dakle onaj koji krmari, koji upravlja našim životima koji su vitlani burom u ovom svetu.

Dokle se stiglo sa ostatkom obnove?

Obnova je u toku, postavljen je krov, kao i zvona na zvoniku. U zapadnom delu broda crkve freskopis je očišćen uz finansijsku pomoć Evropskog saveta i naših institucija. Potrebno je regulisati osvetljenje u crkvi, čišćenje freskopisa u preostalim delovima hrama kao i izvođenje konzervatorskih radova u cilju sprečavanja vlage.

Koliko su česte posete crkvi i ko vas posećuje?

Posećuju nas tokom cele godine, najviše dolaze iz raznih delova Srbije, iz dijaspore. Tokom poslednje dve godine pandemija je učinila svoje, ali uprkos postojećim merama, i dalje postoji interesovanje za svetinje u Prizrenu. Svaki dolazak vernika i manjih ili većih grupa nama ovde daje posebnu snagu da opstanemo, to nam je svojevrsna podrška i znak da nismo zaboravljeni od svoje braće i sestara.

Kakve su reakcije ljudi kad dođu?

Mislim da u nekom potpunom smislu čovek teško može da shvati vrednost ovih svetinja i svu tu našu borbu i nastojanje da ostanemo u ovim svetinjama i na ovim prostorima. Tek kada dođu ovde, ljudi budu iznenađeni lepotom, stilom tih svetinja, njihovom velelepnošću. Budu oduševljeni lepotom crkve, ali s druge strane zaprepašteni njenim sadašnjim stanjem, freske su uništene, unutrašnjost je još uvek sva u gareži. Nedavno su dolazili posetioci iz Nemačke i najviše ih je začudila činjenica da je crkva stradala naočigled nemačkog KFOR-a koji je tada bio u Prizrenu i koji je bio zadužen da zaštiti te svetinje.

Vapaj za mirom

Kakva je danas situacija?

Ispred crkve Bogorodice Ljeviške, kao i ispred crkve Svetoga Đorđa i Bogoslovije, nalazi se policija. Svetinje su ograđene visokim zidovima, bodljikavom žicom, ispred kojih su naoružani policajci. U drugim delovima Kosmeta postoje veliki problemi, tamo gde su neki Albanci neprijateljski nastrojeni, u Deviču recimo, okolini Dečana. Ovde su Albanci dosta prijateljski nastrojeni. Do 1999. godine u Prizrenu je živelo oko 12 hiljada Srba, Prizren je grad u kojem se prepliću različite religije i nacije, ima Turaka, Albanaca, Goranaca, oduvek su se tu govorila tri jezika: srpski, albanski i turski. Što se tiče Albanaca u Prizrenu, oni znaju i srpski jezik, osobito stariji, i nije im problem da nam se obrate na srpskom jeziku, da nas na ulici i pozdrave.

Kako žive pravoslavni manastiri danas na Kosovu i Metohiji?

Kao i crkva u Prizrenu, oni su 24 sata pod smotrom kosovske policije ili KFOR-a. To je spoljašnja strana, a duhovni život sa bogosluženjima se u njima vodi nesmetano. Na Uneskovoj listi su, pored Crkve Bogorodice Ljeviške, još i Pećka patrijaršija, kao i manastir Visoki Dečani i manastir Gračanica koji je, možemo reći, sestrinska crkva sa Bogorodicom Ljeviškom jer imaju zajedničkog ktitora, obe ih je podigao sveti kralj Milutin. Ova dva manastira imaju veći broj monaha, oni su i najposećeniji, s tim da Visoke Dečane i dalje čuva KFOR. Oni se nalaze u vrlo neprijateljskoj sredini gde su monasi i bratstvo konstantno izloženi napadima i provokacijama od strane pojedinih lokalnih Albanaca. Nažalost, primetne su i ambicije kosovskih institucija da se mnoge svetinje proglase za nekakvo nacionalno dobro Kosova.

Kako će se ove godine dočekati Božić na Kosovu i Metohiji?

Prilagođavajući se situaciji u kojoj se nalazimo. Božić će kao i svake godine biti liturgijski obeležen i proslavljen u hramovima i crkvama, gde se svi sabiramo oko mladenca Hrista, čije je rođenje najavljivano od strane starozavetnih proroka hiljadama godina. Predvečni Bog se rađa u štali i svojim smirenjem i krotkošću govori današnjem obremenjenom čoveku šta su istinske vrednosti, jer čovek je danas bombardovan sa svih strana pogrešnim idealima, a Gospod nas svakodnevno podseća na naše istinsko naznačenje. Današnji čovek vapi za mirom koji se jedino nalazi u bogočoveku Hristu. I teškoće sadašnjeg veka mogu se prevazići jedino sa Hristom koji nam kroz Sveto Jevanđelje govori – Uzmite jaram moj na sebe i naučite se jer sam ja krotak i smiren srcem. Ono što motiviše ljude koji su ovde opstali da i dalje istraju u svojoj borbi i tom nekom svedočenju jeste pripadnost Crkvi. Svi su oni ovde jako vezani za Crkvu, svi su prisutni na prazničnim i nedeljnim liturgijama.