Mitovi i legende o civilizacijama, prijelomnim događajima i izuzetnim ljudima stari su vjerojatno koliko i burna čovjekova epopeja na Zemlji. Prisutni su među mnogim narodima u svijetu, a na Balkanu, gdje je oduvijek bilo “previše historije”, oni često djeluju uvjerljivije od same stvarnosti. O mitovima, njihovom značaju i interpretacijama razgovaramo sa stručnjakom za ovo područje, antropologom Milanom Tomaševićem s Etnografskog instituta u Beogradu.

Čini se da su srpski mitovi, poput boja na Kosovu ili albanske golgote srpske vojske u Prvom svjetskom ratu i drugih, iznimno važni u kulturi sjećanja mnogih ljudi u Srbiji. Zašto mitovi za Srbe imaju toliki značaj?

Mitovi za Srbe nisu važniji nego za druge narode. Sve nacije baštine sopstvenu mitologiju neupitnih žrtvi i svetih pobeda. Kako Francuzi, Amerikanci i Rusi, tako i Srbi, koji su u njih upisali najvažnije predstave o svom poreklu, karakteru, značaju, ali i budućnosti. Boj na Kosovu, bitke Prvog svetskog rata i solunski front, pa i neprikosnovene žrtve iz Drugog svetskog rata, deo su fonda ideja kojima se srpski narod “rado” vraća, zato što ih podsećaju na najviše etičke i moralne razine, na simbolički kapital žrtava koje povlače granice između “Nas” i “Drugih”. Sa druge strane, istorijske epizode koje o nama svedoče kao o “Drugima”, kao o svemu suprotnom od onoga što želimo da mislimo o sebi, guraju se u podsvest kulturnog sećanja, zabašuruju se i ne priznaju. Kao što je slučaj i sa svim drugim narodima, svaka istorijska epizoda može biti sagledana iz više perspektiva, pa su i srpski mitovi uvek predmet ideološke rašomonijade i plen su ideoloških komesara različitih provenijencija.

Mitologija nije istorija

Kakvu ulogu imaju mitovi za Srbe danas?

Danas mitovi za Srbe imaju čudnu ulogu. Čini se kako se srpsko društvo nije dogovorilo da li živi u odjeku ratnih sukoba, tranzicione devastacije kulturnih vrednosti ili na talasu prilika za uspostavljanje novog pogleda na svet, građenom na integracijama u kasno kapitalističku Evropu. Srpsko društvo više liči na neku vrstu matriksa, kao na neko neuronsko priviđenje, koje brikolira, rasparčava se, pa iznova spaja kulturna sećanja, mitologizovanu istoriju, košmarne fantazme i futurološka snoviđenja. U tom kontekstu, možda bi okretanje upravo mitovima, kao izvoru tema za autentičan dijalog, zaista bilo blagotvorno. Nažalost, Srbija je danas toliko polarizovana da mi zapravo svedočimo nepometene monologe društvenih aktera. Kao da smo zaboravili minimum činilaca koji nas čine sunarodnicima. Možda su mitovi, ma koliko različito gledali na njih, tema koja u sebi sadrži klicu slaganja ili polaznu tačku za dijalog. Bojim se da je bez takvog poduhvata svako društvo, pa i srpsko, osuđeno na dalju atomizaciju do potpunog rastakanja.

U tom smislu, današnji kritičari srpskih mitova kažu da se “nije baš tako dogodilo kao što govori neki mit”, a privrženici mitova kažu da je od istine ili njenih detalja važnije vjerovanje u duh nekog mita. Što biste vi rekli?

Ne zna se ko je pogubniji po neko društvo, oportuni mitagozi ili ostrašćeni društveni kritičari. Mitologija nije istorija, pa da bude bliska istini, kao što nije ni filozofija, pa da u sebi sadrži upute za bolji život. Najviše što bih mogao da kažem jeste da sam uveren da mitovi u sebi sadrže elemente jednog kaleidoskopa smisla koji svako od nas, isključivo kao pojedinac, treba da sklapa i rasklapa u različitim periodima života. U mitu ima istine taman onoliko koliko je pojedinac spreman da preuzme odgovornost u suočavanju sa svetom oko sebe. Pojedinci i grupe shvataju moć mita, pa ga zbog toga i zloupotrebljavaju. Zato decu treba učiti kritičkom mišljenju, istovremeno dok im se predstavlja nematerijalno kulturno nasleđe pohranjeno u mitovima.

Koliko su mitovi zapravo važni za ljude, kao u osnovi afektivnih, a ne samo racionalnih bića?

Mnogo pre no što se upoznamo sa naukom, sreli smo se sa grčkim i srpskim mitovima, sa bajkama braće Grim ili Diznijevim crtanim filmovima koji u sebi sadrže najsloženije elaboracije emocija i predodžbi. Sve to svedoči da se mitovi kaleme na emocije ljudi, da su stvoreni sa računicom da će u nama buditi moćne slike. Svet poimamo kroz strukturu mitova, kroz raspored njegovih aktera i njihovih uloga. Ideje o “boljima nama” često gradimo gledajući heroje iz prošlosti. Osećanja koja imamo prema nekim vrednostima, ma kako ih usvajali, pojačavamo tumačeći dela i postupke junaka koji nam se dopadaju. Mitovi su tako važni kao čuvari koncepcija, slika o nama kakvi bismo mogli da budemo.

Kako ćemo razlikovati “dobre” od “loših” mitova?

Mit sam po sebi ne može biti loš, inače ne bi bio to što jeste. Loše je naše shvatanje mita ili njegova zloupotreba u agitovanju za problematične ciljeve ili politike. Uvek moramo posmatrati ko i zašto pripoveda mit, kakav je to ritual uz koji se on nalazi i zašto se upotrebljava. Kada to shvatimo, postaje nam jasan kontekst, a kada imamo pregled situacije, postaje nam jasan i karakter onih koji se dotiču mitskih narativa i koji se pozivaju na “svete ideje” i znanja koje oni konotiraju. Čini mi se da su dobre interpretacije, ako ne već sami mitovi, one koje nas podsećaju na nešto, ali nas ne opterećuju, ne ukopavaju pred nekim odlukama koje treba doneti. Uz takvu ocenu, postaje jasno koliko je veliki problem određenje uloge mita u društvu, pošto nikada ne može biti saglasnosti oko toga koji ciljevi su plemeniti, a koji ne. Najčešće, ono što je dobro za većinu ne mora biti najbolje za manjinu i obrnuto.

Možete li u kontekstu važnosti mita komentirati ocjenu da “Srbi slave svoje poraze”, koja se često spominje?

Ništa ne ujedinjuje ljude kao patnja. Mitovi ne slave poraze ili pobede, već vrednosti i orijentacije, nadu da poraz predstavlja polazak u novu borbu i neku buduću pobedu. Zato su mitovi i opasni. Često razni demagozi jako lako potežu za istorijskim pobedama koje pretvaraju u poraze, ali i obrnuto, kako bi opravdavali buduća nepočinstva i gradili prostor za ostvarivanja sopstvenih interesa ili kolektivnih iluzija, koje plasiraju kao “nacionalne” ili zajedničke. Mislim da tvrdnja kako Srbi slave svoje poraze svedoči o dubokom nepoznavanju i nerazumevanju kolektivnih identiteta, a naročito o nepoznavanju razlike između pobede i poraza, možda čak i o nesposobnosti da se razluči dobro od zla.

Često se govori o “srpskoj mitomaniji”. Što bi to bilo?

Mnogo je papira potrošeno na dekonstrukciju “srpske mitomanije”, a društvo u kome živimo zbog toga nije ništa zrelije ili pravednije. Teleološke projekcije vezane za narode posledica su snažnog delovanja verskih institucija i naše percepcije vremena i u tome nema nikakve misterije. Mitovi su samo vinjete i ukrasi u takvoj konstelaciji. Maštamo o progresu, a bojimo se evolucije. Hrlimo u raj, a ne umire nam se. U suštini, mitovi mire takvu vrstu paradoksa, nadilaze dihotomije i pomažu nam da se “samoobmanemo”. Mitovi proizilaze iz istorijskog iskustva i daju mu smisao koji odgovara zajednici koja ga stvara i neguje. Pružaju nesumnjivo oreol svetosti realnim procesima kroz koje društva prolaze. Pravilna ocena toga da li Srbi slave svoje poraze trebalo bi da bude uslovljena razumevanjem njihovih pobeda i poraza. Međutim, u društvu koje je toliko ideološki podeljeno kao što je srpsko, jako je teško dopreti do činjenica i korektnih ocena. Čini se jasnim da u Srbiji uvek ima nekih “pobednika”, onih koji slave poraze kada im je to korisno. U zavisnosti od toga ko ih pripoveda, ali još važnije, od toga ko ih sluša, mitovi mogu biti zamorne priče ili duboko prožimajuća inspiracija. Oni jesu deo jedne filozofije višeg reda, opšte mudrosti čovečanstva koja može nadahnjivati generacije koje dolaze.

Pravilna ocena toga da li Srbi slave svoje poraze trebalo bi da bude uslovljena razumevanjem njihovih pobeda i poraza. Međutim, u društvu koje je toliko ideološki podeljeno kao što je srpsko, jako je teško dopreti do činjenica i korektnih ocena

Savremena kosmologija

Ako su mitovi, kao i religioznost, “predstavljanje neke druge stvarnosti”, da li je moguća korespondencija, naročito u današnje vrijeme, između stvarnosti koju “možemo da opipamo” i one druge, zamišljene?

Mitovi i religije se oslanjaju na tradiciju, na baštinu koju neretko ne razumemo dobro. Oni bi danas trebalo da nas podsete da smo deo jednog dugačkog lanca koji treba da se nastavi, na odgovornost koju imamo prema generacijama koje tek treba da dođu. Nasleđe, tradicija ili kultura, kao zalog odgovornosti prema budućnosti, prema zdravom društvu, jesu temelji stvarnosti koja nas sve nadilazi. U tom smislu možemo da govorimo o korespondenciji “dve stvarnosti”: one u kojoj besomučno arčimo prirodne i ljudske resurse zarad sebične dobrobiti, nasuprot jednog opštecivilizacijskog etosa koji nas podseća da smo samo ljudi koji uz druge osobe dobijaju sopstvenu vrednost. Mitovi i religije imaju kapacitet da probude osećanja pripadnosti čovečanstvu. Međutim, uporno se potvrđuje činjenica da ne učimo iz grešaka prošlosti. Svaka generacija mora sama da probije glavom kroz zid, bez obzira na iskustva svojih prethodnika. U tom smislu, nema korespondencije ove dve stvarnosti. Krećemo se paralelnim kolosecima u suprotnim pravcima.

Ako se nekadašnji mitovi u današnje doba često promatraju kao staromodni i prevladani, kako izgledaju mitovi modernog čovjeka?

Ne bih rekao da su mitovi prevaziđeni. Svaku novu generaciju sačekuju isti domeni stvarnosti o kojima treba naučiti dovoljno, koje treba savladati kako bi pojedinci našli sopstveno mesto u društvu. Sa druge strane, pojavljuju se novi narativi. Oni se oslanjaju na stare mitološke elemente, koriste iste strukture njihovih učesnika. Autori koriste dobro poznate šeme i načine kako bi saopštili neka nova saznanja, nove uvide. Dovoljno je podsetiti na serijale “Ratovi zvezda”, “Gospodar prstenova” ili “Matriks”, pa shvatiti koliko su mitske strukture moćne i još uvek prisutne u savremenoj kulturi. Novi mitovi se oslanjaju na stare i njihova uloga zavisi od upotrebe i interpretacija za koje se društvo ili zajednica zalažu. Kakav god da bude sadržaj mitova budućnosti, imaće slične elemente kao i oni iz prošlosti.

Dovoljno je podsetiti na serijale “Ratovi zvezda”, “Gospodar prstenova” ili “Matriks”, pa shvatiti koliko su mitske strukture moćne i još uvek prisutne u savremenoj kulturi

Bavili ste se istraživanjima suvremenih kozmoloških teorija. Što vam one govore?

Moja istraživanja savremenih kosmoloških teorija, recimo načina na koji veliki popularizatori nauke predstavljaju teoriju velikog praska i uslova za kasniju pojavu života, ljudi i civilizacija, govore mi da se one oslanjaju na delotvornu šemu koja stoji u osnovi folklornih narativa. Savremena kosmologija opisuje epopeju koju svemir prolazi u avanturi stvaranja bića uz pomoć koga će moći da se “samopromatra”, to jest čoveka koji je kadar da pronikne u njegove misterije. Kada se tako sagleda popularizacija nauke, može se zaključiti da sve velike priče liče jedna na drugu i imaju slične elemente strukture, zato što predstavljaju proizvod stvaranja u kulturi, deo su nasleđa ljudi koji hiljadama godina pripovedanju pristupaju na sličan način.

Da li možete zamisliti buduće doba u kojem će se, bez mitova, vjerovati u dokazivost svega i kako će takvo doba izgledati?

Takvo doba nikada neće nastupiti. Čovek ima potrebu za osećanjem smisla i svrhe i zauvek će svet doživljavati koliko na racionalan, toliko i na emotivan način. Svet u kome bi sve bilo dokazano bio bi pravo prokletstvo za čovečanstvo. Teško je zamisliti, ako ne već nemoguće, zaustavljanje promena kroz koje prolazi čovek, ali nauka svojim pomakom ne razrešava svet nepoznanica, već samo otkriva nova polja na kojima se nikada prethodno nije obrela. U tom kontekstu, mitovi će uvek biti deo čovekove potrage za znanjem. Oni ne zavise naročito mnogo od naučnih istina, pa dokazivanje određenih fakata ne remeti njihovu poziciju u kulturi. Mitovi zavise od zahteva ljudi i društvenih grupa. Ukoliko se oni budu menjali, promeniće se i mitovi.