Kada smo pre tačno šest godina, u aprilu 2016. pisali o Milanu Oljači iz Vukovara, u okviru istraživanja o uzrocima siromaštva u Vukovaru, tekst je naišao na brojne reakcije čitalaca. Redakciji se javila i jedna starija, dobrostojeća Zagrepčanka i u znak solidarnosti odlučila donirati novac Milanu i njegovoj bolesnoj supruzi Ivani Oljači.

Zanimalo nas je kako i od čega živi bračni par Oljača šest godina nakon objave teksta, šta se sve za to vreme promenilo u njihovim životima i koliko im je poklonjeni novac olakšao svakodnevni život.

Da se prisetimo, Milan Oljača je samouki slikar, rođen 1952. godine u Podravskoj Slatini, odrastao u višečlanoj porodici u siromaštvu, u životnim uslovima u kojima nije bilo mogućnosti za napredovanje. Uspeo je završiti osnovnu školu, u kojoj je pokazao talenat za slikanje, pa će zbog toga izučiti soboslikarski zanat. Tokom života radio je pretežno teške fizičke poslove, od kojih mu je kasnije narušeno zdravlje. Svoj radni vek započeo je na ciglani u proizvodnji cigle, nastavio premeravanjem grada u geodetskom zavodu i fizikalisanjem u Kamenskom. Radio je potom moleraj, a završio je u tvornici duvana na utovaru i istovaru. Vihor rata odveo ga je u izbeglištvo u susednu Bosnu u kojoj je proveo punih 17 godina. Promenio je devet tuđih kuća tokom rata, radio sve i svašta, na crno i neprijavljen, sve kako bi preživeo. Zbog toga nije uspeo sakupiti dovoljan broj godina staža da bi ostvario pravo na penziju, a isto to pravo nije uspela ostvariti ni njegova supruga Ivana.

Toplina je ušla u kuću

Oljače i dalje žive na istoj adresi, u istoj onoj kući u kojoj smo razgovarali prvi put. Ali, sada je ta kuća sređenija i toplija. Napravili su novu verandu i izbetonirali dvorište.

– Zimi nam je sneg zatrpavao ulazna vrata od kuće i uvek je zbog toga bilo hladno unutra, pa smo taj ulaz zagradili verandom koju smo uradili od drveta i izolir ploče. Morali smo postaviti i nove roletne na prozore, jer nam je one stare polupao led. Ugradili smo i komarnike koje pre nismo imali. Troškove oko majstora i materijala pokrili su nam rođaci, jer mi takvu investiciju ni u snu ne bismo mogli izfinansirati – započinje razgovor Milan Oljača.

Iako je i prilikom naše prve posete nameštaj u kući Oljača bio polovan, a kućanski aparati dotrajali, Milan se ni sada, kao ni onda, nije žalio.

– Sve od nameštaja što imamo još nas može poslužiti. Promenili smo bojler za vodu u kupatilu, a ostali aparati funkcionišu. Televizor i dalje nemamo, jer smo se vremenom odvikli od njega – nastavlja Oljača.

Od doniranog novca koji su dobili iz Zagreba kupili su novi šporet na drva, koji im je tada bio najpotrebniji.

– Ovaj šporet nam je uštedio čak četiri metra drva. Pre toga smo imali jedan manji, koji je još bio u dobrom stanju, ali smo tada za jednu grejnu sezonu trošili 12 metara drva i mogli smo ugrejati samo jednu prostoriju u kući – kuhinju. Sada sa novim i većim šporetom, dok držimo otvorena vrata od kuhinje, grejemo i sve ostale prostorije u kući: dve sobe, hodnik i kupatilo i trošimo osam metara drva. Kuća nam je sada toplija, a toplo nam je i oko srca. Kad god naložimo vatru, prisetimo se i žene koja nam je poklonila novac za njegovu kupnju – kaže Oljača.

Život sa nula kuna prihoda

Kada smo u aprilu 2016. godine upoznali Milana Oljaču, nije imao nikakvih novčanih prihoda. Pomagala mu je sestra iz Australije. Još je bio koliko-toliko zdrav, pa je tražio posao preko biroa i privatno. Danas je u takvom zdravstvenom stanju da više ne može raditi nikakav posao, posebno ne fizički težak na koji se navikao. U međuvremenu je ostvario pravo na zajamčenu minimalnu naknadu od 960 kuna mesečno. Od tog iznosa žive i on i supruga. Nekada je 400 kuna izdvajao za mesečne režije, a danas 400 kuna mesečno daje za lekove.

–Pre dve godine sam imao dva srčana udara i za dlaku sam ostao živ. Imam ugrađen stent, a pored toga bubrezi mi otkazuju, bolujem od dijabetesa, imam visok krvni pritisak, slabo sam pokretan i trenutno trošim desetak vrsta lekova. Ali, još uvek mogu sam sebe da poslužim, da odem do trgovine, doktora… Nešto malo da uradim po kući, polako i da se ne umaram. Moram se čuvati – govori Milan.

75-godišnja supruga Ivana je takođe slabo pokretna, hoda pomoću štake i pati od osteoporoze. Nakon što je pre nekoliko godina preživela dva moždana udara, dobila je epilepsiju.

– Epileptične napade imam bar dva puta mesečno, a prilikom jednog sam pala u kuhinji na pod i udarila glavom o pločice. Srce mi je oslabilo, a posle moždanog sam izgubila i apetit. Pa zbog toga uzimam samo hranu za posebne medicinske potrebe. Nisam u stanju brinuti o ličnoj higijeni, pa mi dva puta nedeljno u posetu dolazi patronažna sestra, koja me okupa i presvuče. I ja dnevno trošim nekoliko vrsta lekova, a najveći problem mi je andol protiv zgrušavanja krvi koji koristim zbog slabe cirkulacije. Nemam novca da ga kupim, pa povremeno posudim od supruga, ali tada on preskoči svoju dozu da bi bilo za mene – priča Ivana i dodaje da im je zdravlje najpotrebnije i da nisu željni ničega.

– Navikli smo se na patnje, a posle godina izbeglištva, srećna sam što smo konačno u svome.

Kuću iz obnove u kojoj Oljače danas žive kupila je Milanova sestra iz Australije, kako bi Milan i Ivana konačno dobili svoj krov nad glavom. Kuća je tada imala samo zidove i stolariju, nije bilo pločica i nameštaja, kao ni priključka za kanalizaciju i plin.

– Sestra mi je pomogla da kuću sredimo i uselimo se. Kada smo u njoj počeli novi život, prve dve godine smo živeli na kiselom kupusu i amper čorbi – rekao je Milan za P-portal pre šest godina.

Slikarstvo – prozor u lepši svet

Milan i dalje slika, kako kaže, svaki drugi dan, kada ne posećuje doktora i nema drugih obaveza. Da bi naslikao jednu sliku treba mu dva do tri dana, a za neke slike i do desetak dana u zavisnosti od motivacije i raspoloženja. Slikanje mu pomaže da se bar na trenutak odmakne od surove svakodnevnice. Slika pejzaže prirode, konje, Dunav, čamce, stare vukovarske zgrade… Od nedavno slika ikone svetaca i pravoslavne hramove. Nekada je slikao za svoju dušu i većinu slika poklanjao. Danas je mudriji, pa slike prodaje.

– Izlazim u susret željama ljudi. Radim po narudžbi. Repromaterijali za slike – slikarske table, lajsne za ram, boje, četkice, drvofiks lepilo… sve je poskupelo – žali se Milan.

Često slika za socijalnu samoposlugu čiji je i dalje korisnik, a slike donira u znak zahvalnosti za pakete koje dobije svakog meseca od njih i bez čije pomoći kako tvrdi, ne bi mogao preživeti.

– Jednom mesečno dobijemo paket sa hranom u kojem se nalaze: riža, brašno, testenina, konzerve, ulje, šećer i mlečni proizvodi. Svakog drugog meseca dobijemo i higijenski paket u kojem obavezno bude toalet papir i prašak za veš. Preko socijalne samoposluge smo ostvarili pravo i na pomoć u kući. Imali smo jednu ženu koja nas je dva puta nedeljno obilazila i čistila nam kuću – dodaje Milan.

Od hrane Oljače kupuju hleb, mleko, kavu, palentu i neke jeftinije namirnice, dok meso kupuju samo na sniženju, a voće gotovo nikada.

Milan je i ove godine posadio nešto povrća u bašti – salatu, luk, mrkvu, krompir i paradajz jer prostora za više nema. Tako se snalazi da preživi i opstane.

Kao korisnik zajamčene minimalne naknade, Milan je ostvario pravo na pomoć za stanovanje od Grada Vukovara, ali to nije dovoljno da mu omogući lagodan i miran život.

– Računi za smeće i vodu pokriveni su do 50 kuna. Sve preko toga potrošeno plaćam sam. Takođe, plaćam u punom iznosu komunalnu naknadu i uslugu dimničara. Televizor, telefon i plin sam odavno odjavio, a račune za struju plaćam bonom koji dobijem od Centra za socijalnu skrb kroz naknadu za ugroženog kupca energenata. Imam pravo i na besplatan ogrev u iznosu do 1050 kuna, a meni je potrebno 4000 kuna da bih pokrio troškove ogreva za jednu grejnu sezonu – zaključuje Milan.

Zbog svih brzorastućih životnih troškova i dalje ga pomaže sestra iz Australije, koja je sada u penziji, pa su i njeni prihodi manji nego pre. Nešto Milan zaradi od prodaje svojih slika, ali sve u svemu život mu je i dalje težak i bolan. Daleko od bezbrižnosti, jer u proteklih šest godina postao je stariji, bolesniji i nemoćniji. Težak i samom sebi. Samo skromnost i uravnoteženost u potrošnji ga održavaju na površini.

Može li naša država, županija ili grad učiniti više za ovakve ljude, koji kao Milan Oljača žive sami, bez potomstva kao oslonca, na rubnim delovima grada, bez mogućnosti na ostvarenje uslova za dobijanje kakve-takve penzije? Imaju li i takvi ljudi pravo na dostojanstvenu starost ili su doživotno osuđeni na mrvice iz humanitarne pomoći?

 

Ovaj tekst možete poslušati ovdje: