Mihovil Tomandl (Brčko, 1894 – Pančevo, 1963) bio je istoričar, doktor prava i advokat, novinar. Dvadesetih godina bio je urednik Narodne sloge, možda jedinih nepristrasnih novina u Kralјevini SHS. Uporedo, vodio je Francuski klub u Pančevu. Ostavio je jedina pisana svedočanstva o stradanjima Srba u logoru Arad za vreme Prvog svetskog rata, a posle Drugog svetskog rata svedočio je o stradanju kulturnih dobara u Pančevu.

Slučaj je hteo da najlepše stranice istorije Pančeva ispiše jedan došlјak u taj grad, po majci Hrvat, po ocu Čeh. Kao da se malo čudo dogodilo onoga dana 1912. kada je Mihovil Tomandl prvi put kročio kraj ušća Tamiša u Dunav. Iako tek maturant, ušao je u krug uglednih lјudi i stekao prijatelјe za ceo život. Svi su ga znali i upamtili kao omilјenog predavača i člana kulturnih društava, vrsnog novinara, plodnog istoričara, izuzetnog putopisca i, iznad svega, časnog čoveka. Prijatnog lica i naravi, bio je čovek bujnih talenata, obrazovan, rečit, gospodstven. Tomandlova privatna prepiska govori o njemu i kao čoveku koji je diskretno i prefinjeno izražavao osećanja. Nalik usamlјenom i dostojanstvenom drvetu koje daje obilјe plodova, Mihovil je bio oličenje vrlina, vere u idealno i posvećenosti. Ostavio je impresivan opus, ali je, nelogično i nepravedno, ostao nedovolјno poznat u istorijskoj nauci. Bio je skroman i vredan, lišen potrebe za materijalnim. Izrazito pravičan i smeo, Mihovil Tomandl nikada nije imao nedoumicu oko stava prema sadašnjosti. Poklanjao se pred pojavama dostojnim divlјenja, ali i obračunavao sa onima koje su za osudu. Kao da se, pišući njegovu biografiju, poistovetio sa dr Svetislavom Kasapinovićem (1839-1922), koga su savremenici nazivali „doktor svih vrlina“. Istoričar i njegov junak postali su isto, svaki u svom vremenu.

Mihovilov otac Josip rodio se 1855. u Titelu, bio je sin graničarskog regimentskog ranarnika i službenik Dunavskog parobrodskog društva. Majka Katarina rođena je 1870. u Novom Sadu kao kći brodarskog kormilara Pletenca, poreklom iz Rijeke. Tomandl je učio Realnu gimnaziju u Zemunu, u kojoj je i maturirao, ali je sedmi razred završio u Zagrebu. Prvi buran događaj te godine bio je generalni đački štrajk koji je izbio u proleće 1912. zbog ukidanja Hrvatske nautičke škole u Bakru. Da bi Vladu u Pešti primorali da povuče ovu odluku, zagrebački gimnazijalci organizovali su generalni štrajk, a glavni sekretar akcionog odbora bio je Mihovil Tomandl.

Ovaj štrajk je potpuno uspeo. Velike povorke đaka i studenata, kojima su se pridružili ostali građani, prolazile su kroz ulice Zagreba pevajući rodolјubive pesme i kličući slobodnoj Hrvatskoj, narodnom jedinstvu Srba i Hrvata, a čuli su se i oštri pokliči protiv tadanjeg zloglasnog Cuvajevog režima i mađarskog šovinizma. Pošto đaci, ni posle opomena i pretnji koje im je uputila vlada, nisu nekoliko dana odlazili u škole i pošto su ostali uporni u svom zahtevu, vlada je donela odluku kojom je raspustila sve škole na neodređeno vreme. Tek posle više od mesec dana ona je javno pozvala đake da se vrate u škole i povukla odluku o ukidanju Hrvatske nautičke škole u Bakru.

Mihovil Tomandl je napisao da je politički život u Hrvatskoj bio potpuno paralisan od dana kad je za bana postavlјen Slavko Cuvaj, koji je imao zadatak da slomi otpor hrvatsko-srpske koalicije kao tada najjače političke stranke. Već posle osmodnevnog banovanja on je raspustio Hrvatski sabor i uveo strogu cenzuru štampe. Gnev građana postajao je iz dana u dan sve veći i dostigao je vrhunac kada je Cuvaj postavlјen za kralјevskog komesara. Cuvajevi nezakoniti postupci izazvali su demonstracije po zagrebačkim ulicama u kojima je učestvovalo nekoliko hilјada lјudi. Jedne večeri, đaci-demonstranti su skinuli veliku livenu ploču koja je označavala trg bivšeg bana Kuena Hedervarija i odneli je do Kačićevog spomenika, gde ju je Tomandl, uz prigodan govor, tresnuo o podnožje spomenika, tako jako da se razbila u paramparčad. Zatim su porazbijali prozore na zgradi mađarske železničke direkcije i nastavili da demonstriraju po Ilici sve dok ih policija nije rasterala. Kada je 8. juna 1912. student Luka Jukić pokušao atentat na Cuvaja, Tomandl je s društvom bio na izletu na Slјemenu i to mu je dalo alibi da nije umešan u zaveru.

Kao gimnazista Mihovil je išao na nekoliko dugih i nezaboravnih putovanja pešice, svakog letnjeg raspusta. Obišao je Sloveniju, Istru, Dalmaciju, Tirol, Švajcarsku, Bavarsku. Najveće putovanje bilo je od Venecije do Pariza, a posle mature pešačio je do Češke.

Studirao je prava u Beču, u kome je tada bilo mnogo južnoslovenskih studenata, učlanjenih u akademska društva, Hrvati u „Zvonimiru”, Srbi u „Zori” i „Radu”, a Slovenci u „Savi”. Mihovil Tomandl je bio prvi sekretar „Zvonimira”, a učestvovao je i u mnogim studentskim protestima.

Po povratku iz Prvog svetskog rata, Tomandl je učestvovao u programu na Svečanoj akademiji 5. juna 1919. Toga dana u Pančevo, iz koga je krenuo u svet, doputovao je dr Mihajlo Pupin. Došao je pravo sa Versajske mirovne konferencije i doneo vesti o budućoj podeli Banata između Kralјevine SHS i Kralјevine Rumunije. Svečanost je otvorena intoniranjem srpske i američke himne. Tomandl je održao predavanje „Vilson i Savez Naroda“, a zatim je Pupin govorio o retkom primeru, kakav je američki, da se jedna zemlјa bori za tuđu slobodu, upoređujući ga s borbom Srbije za oslobođenje Slovena.

Mihovil Tomandl promovisan je za doktora pravnih nauka na Sveučilištu u Zagrebu 31. jula 1923. godine. U Zagrebu se u to vreme susretao s Milanom Ćurčinom, Branimirom Livadićem, Krešom Kovačićem, Ljubom Viznerom, Dankom Anđelinovićem i Adelom Milčinović. Tada je upoznao i slikare Pjera Križanića, Stojana Aralicu i Milenka Đurića. U Beogradu je krug poznanstva s književnicima i umetnicima bio veći, a susreti češći, u raznim prilikama. Održao je mnoga javna predavanja, od kojih je sam naročito isticao ciklus o Danteovoj „Božanstvenoj komediji“, Miltonovom „Izgublјenom raju“, o Geteu i Francuzima, o Volteru, Stendalu, Rabindranatu Tagori.

Najvažnije knjige Mihovila Tomandla su biografije Svetislava Kasapinovića, Konstantina Pejčića i Vladimir Jovanovića, dvotomno delo „Srpsko pozorište u Vojvodini“, zatim „Istorija Pančeva“ i „Spomenica Pančevačkog srpskog crkvenog pevačkog društva”.