„Deca veruju u magiju. Deca se igraju ‘kobajagi’. U njihovoj infuziji je vilinska prašina. Ona se nadaju, drže fige, zamišljaju želje i to ih čini otpornijima od odraslih. Ona se oporavljaju brže i prežive teže situacije. Ona veruju.”

 „Grey’s Anatomy“

Deca su prirodno povezana sa svojom maštom. Kada misle da su u opasnosti, ona zamišljaju čarobnjake i zmajeve koji ih štite ili svog ljubimca vide kao veliko divlje stvorenje koje je tu da ih čuva.

Neka deca su preživela psihološki neoštećena odrastajući bez ijedne osobe kojoj je stalo do njih, tako što su uspevala da izmaštaju tu jednu osobu. Njihova izmaštana osoba ih je volela, bodrila i govorila im da su dobri i da će sve biti dobro i tako su preživela.

Međutim, negde početkom puberteta mi počinjemo da zanemarujemo i omalovažavamo svoju maštu. Počinjemo da verujemo da je maštanje beskorisno ili detinjasto. Da maštanje nije praktično i da nam ne donosi ništa. Da ćemo samo biti razočarani kada svoje maštanje uporedimo sa svojom realnošću. Nažalost, mnogi odrasli ljudi vrlo retko koriste svoju moć zamišljanja da se ohrabre ili da se zabave. Ali je zato obilato koriste da sebe zaplaše zamišljanjem nekih budućih tragedija. Ono što je nekada bio džin ispod kreveta ili babaroga, sada je briga „Šta ako“ ili kajanje „Da sam bar…“.

U psihoterapiji se, na primer, mnogo veruje u isceliteljsku moć reči. Od svojih klijenata na terapiji očekujemo da nam rečima kažu ono što ih muči. Ali to nekad nije tako lako. Mnoga traumatska iskustva ne možemo da iskažemo rečima jer ta sećanja nisu integrisana u našem svesnom delu uma. Neka sećanja su sačuvana u telu i u mišićima. Snimci mozga pokazuju da, kako se tokom priče više približavamo sećanju na traumatsko iskustvo, tako se Broka region (deo mozga zadužen za formiranje reči) sve više gasi. Reči u ovoj situaciji očigledno ne vrede. Ali mašta ne zahteva reči.

Od nekih svakodnevnih dilema do ozbiljnih životnih problema kao što su razvod, bolesti ili veliki gubici, možemo koristiti svoju maštu da sebi pomognemo. Možda smo mnogo zapustili svoju moć zamišljanja, pa će nam trebati vremena i vežbe da je razvijemo. Možda više ne možemo da zamislimo da je limun neke druge boje nego žut, pa ćemo za početak zamisliti kanticu sa roze farbom u koju ćemo umočiti limun i on će postati roze boje. Ili ćemo uzeti bojice i ofarbati limun u plavo. Možda u našoj mašti ljudi nemaju detalje, već samo obrise, pa ćemo morati da zamislimo kako oni izgledaju: kakvu frizuru imaju i kako su obučeni. Kakav nakit nose. Možda maštamo u crno beloj tehnici, pa ćemo polako učiti da slikama dodajemo boje.

Negativne misli i brige su navika. Kada svoje misli shvatamo previše ozbiljno, mi sa pažnjom ispratimo svaku svoju neosnovanu brigu. Zagledamo je, prevrćemo, osluškujemo, čineći je time u našim glavama sve većom i značajnijom. Jasno nam je da su naše neosnovane, ponavljajuće brige nešto što nije utemeljeno u realnosti. Da li ću dobiti otkaz ako se suprotstavim šefu psihopati koji je do sada uvek otpuštao radnike koji mu se suprotstave – da, postoji mogućnost da hoću. Ali briga da ću dobiti otkaz ako se suprotstavim šefu koji nije psihopata i koji bi samo mogao sa neodobravanjem da reaguje – ta briga je nezasnovana na realnosti. Da li možda imam rak dok čekam analizu biopsije kada su mi lekari rekli da je možda maligno – briga je osnovana. Da li imam rak kada sam očigledno zdrav i imam „simptome“ za koje i sam znam da su beznačajni – briga nije zasnovana na realnosti. Da li će me prevariti moj inače švalerasti muž – postoji mogućnost da se moja briga ostvari. Da li će me prevariti moj inače verni i zadovoljni muž – briga nije zasnovana na realnosti. Činjenica da se nešto može desiti ne znači da će se i desiti. Ako za nešto postoji verovatnoća od 3% da se dogodi, to je daleko od 100%. Kada naše brige nisu zasnovane na realnosti, ne vredi ih razumom osporavati. Jer čim osporimo jednu, pojaviće se nova. Ili ona stara samo u drugom obliku. Tu pomaže malo mašte.

Pošto naš mozak ne ume da ne razmišlja ni o čemu, moramo ga uposliti, inače će se vratiti na brige. Može nam biti teško da se odupremo potrebi da idemo za tom mišlju, pogotovo ako nam je mnogo strašna. Želimo da je dublje ispitamo, da je osporavamo. Mislimo da, ako je sada zaboravimo, uskoro će nam se vratiti mnogo snažnija kad joj se najmanje nadamo. Ali bezrazložne, opsesivne brige ne funkcionišu tako. Da, verovatno će se vratiti i biće nam neprijatna. Ali ako je uporno ignorišemo, uskoro ćemo, za dva, tri sata ili dana, primetiti da nam više to nije toliko strašno. Da nam je čak smešno što smo o tome brinuli.

Kada počnemo neosnovano da brinemo, postoji bezbroj načina na koje dalji tok misli možemo prekinuti. Možemo obratiti pažnju na sve što svako od naših čula opaža u ovom trenutku. Koliko različitih zvukova možemo da prepoznamo? Kakav je osećaj dodirnuti predmete koji su oko nas: plastiku, metalnu kašičicu, drvo, karton, keramiku, šećer, mastilo, džemper, narukvicu. Kako mirišu stvari oko nas: šoljica kafe, cimet, jabuka, deterdžent, sapun, sunđer za pranje posuđa, sjaj za usne, fikus, iverica…

Možemo svoj um zaposliti zamišljanjem neke umirujuće reči ili fraze ispisane na različite načine. Možemo zamisliti kako stojimo ispred velike školske table i kredama različitih boja pišemo tu našu umirujuću reč ili frazu. Možemo zamišljati kako tu reč pišemo naliv perom na papiru. Možemo pogledati više puta uvećano neko slovo, videti gde se mastilo razliva na belini papira. Možemo zamišljati kako tu reč ispisujemo na mokrom pesku ili vezemo šarenim koncem na nekoj tkanini. Možemo zamišljati kako je avion ispisuje svojim tragom po nebu. Važno je samo da svoj um uposlimo nekim zabavnim mislima na neko vreme.

Kada smo ponavljajuće, uporne brige prekinuli nekim drugim mislima, mi smo svom mozgu dali preko potrebnu pauzu da se oporavi i ojača i da se brizi vrati iz jednog potpuno novog ugla, koji nismo ni videli dok smo bili zarobljeni u jednom te istom obrascu razmišljanja.

Možemo svoje brige i strahove zamisliti kao neku divlju životinju koja nam je data na rođenju da uvek ide pored nas, uz nogu. ali ona je divlja i naš zadatak je da je ukrotimo. Naš zadatak je da od briga koje su protiv nas stvorimo misli koje rade za nas. Šta nam naše brige poručuju, a što bismo mogli da iskoristimo da nam bude dobro? Čemu služi ova konkretna briga?

Maštu možemo koristiti da zamislimo svoje sigurno mesto na koje ćemo odlaziti kad god smo uznemireni. To može da bude neka nama poznata ili potpuno izmišljena kuća, šuma, obala. Možemo zamisliti i da smo okruženi mudrim stanarima u toj kući ili komšijama koji nam povremeno dođu na kafu i daju nam neki pametan savet za problem koji imamo. Ovo je vežba na koju ljudi lepo reaguju.

Možemo izmaštati i sebi pokloniti savetnika sa kojim ćemo u svojoj mašti razgovarati kada nam je teško. Često sami sebe ne umemo da smirimo i ohrabrimo jer sebi nismo dovoljno snažan autoritet. Zato koristimo svoju maštu da nađemo sporedni ulaz ka svojoj unutrašnjoj mudrosti i samopouzdanju. Kada zamišljamo, na primer, kako nam neko koga posebno cenimo govori ohrabrujuće reči i bodri nas, tada lakše bivamo ohrabreni. To može da bude naš prijatelj, roditelj, mentor, terapeut, učiteljica iz detinjstva, neki lik iz literature ili filma ili neko koga smo sasvim izmislili. Ono što ja volim da predlažem svojim klijentima je da zamišljaju sebe jaku i snažnu iz budućnosti. Neko buduće idealno Ja kako nas hrabri i bodri. Ovo poslednje je dobro jer, pored toga što možemo sebe da smirimo ili ohrabrimo uvodeći snažniji „autoritet“, mi isto tako sebi dajemo priliku da zamišljamo sebe onakve kakvi želimo da postanemo jednoga dana, pa nam samim tim i cilj napretka postaje jasniji. Jasnije nam postaje ono ka čemu stremimo.

Još jedan način je da zamišljamo kako neko govori pohvalno o nama nekom drugom. Na decu mnogo više utiču reči koje neko o njima govori nekom drugom, misleći da ga dete ne čuje, nego kada ta osoba to kaže direktno detetu. Na primer, kada dete čuje odrasle u drugoj sobi kako govore o njemu da je pametno. Direktnu pohvalu možemo lako da otpišemo kao praznu, rečenu „reda radi“, dok nam ovako indirektno data pohvala deluje iskrenije. Tako onda i u mašti, naš unutrašnji savetnik može da nas hvali nekom drugom, ne mora direktno nama, ako će nam to biti uverljivije.

Mozak rado brine brige zato što mu one deluju važno i jer su izazovne. Nema veze što nisu prijatne. Zato, da bismo skrenuli misli sa briga, nova ponuda misli mora da bude bar jednako intenzivna. Strahovi se prirodno leče radošću. Neosnovane brige se najbolje slabe zabavnim aktivnostima i planovima kojima se radujemo.