Ljutnja je osećanje koje je neopravdano na zlom glasu. Njen loš publicitet potiče od činjenice da je neprijatna za podnošenje i da često ne znamo šta sa njom da radimo. Roditelji retko uče decu kako da izraze ljutnju. Najčešće ih samo kažnjavaju ako ljutnju ispolje na neadekvatan način (udaranjem, vikanjem itd). Naravno, ni roditelji nisu od svojih roditelja dobili bolju edukaciju po pitanju ove emocije.

Ljutnja je, međutim, jedno veoma zdravo i korisno osećanje. Za razliku od tuge i razočaranja, koje osećamo kada procenjujemo da ništa ne može da se menja u situaciji u kojoj smo, ljutnja govori o našoj veri da mi (ako se na sebe ljutimo) ili neka druga osoba može promeniti ponašanje zbog koga se ljutimo.

Kada se na nekog ljutimo, to govori o našem zdravom samopouzdanju. Mi se ljutimo onda kada procenjujemo da zaslužujemo bolji tretman i da možemo da uradimo nešto po tom pitanju.

Ljutnja takođe govori i o našem poštovanju druge osobe. Mi se ljutimo na drugu osobu onda kada procenjujemo da ona može neko ponašanje da promeni i da treba da ga menja. Ukoliko bismo verovali da je druga osoba prosto takva i da tu ništa ne može da uradi, osećali bismo sažaljenje ili prezir prema njoj umesto ljutnje.  Kada neko koga volimo radi sebi nešto loše, mi se ljutimo kad verujemo da on ima snage da to menja. Ako verujemo da nema, osećamo sažaljenje. Kada neko radi nešto loše nama, tada takođe osećamo ljutnju ako verujemo da ta osoba to može da promeni. Ako verujemo da je ta osoba prosto takva, zla po sebi, i ne očekujemo da išta tu može da promeni, tada osećamo prezir.

Koliko god da nekad tako ne izgleda, ljutnja jeste pokazatelj da nas druga osoba poštuje, da veruje da možemo da promenimo ono šta nam zamera – naravno, samo kada je zaista u pitanju ljutnja, a ne prezir ili mržnja. Kada nam neko nešto „zameri“ koristeći reči, pogled ili postupke od kojih se mi osećamo veoma loše, ništavno ili prezreno, tada to nije bila ljutnja što je druga osoba ispoljila.

Ali sa ljutnjom se mora baratati oprezno. Ona je dobar sluga, ali zao gospodar. Ljutnja, bilo da je usmerena na nas same ili na druge, mora biti fer i poštena. “Sama sam kriva što su mi ukrali auto, kad sam ga ostavila nezaključanog” i slične formulacije čujemo svaki dan. Ako postoji naš udeo krivice u nekoj nevolji (u ovom slučaju naša greška je neopreznost), skloni smo da potpuno sebe i samo sebe optužimo za to. Kažemo “tako mi i treba”. A da li je zaista tako? Koliko puta su drugi ljudi ostavljali otključan bicikl ili auto, pa su imali sreću da im ga niko ne ukrade? Koliko puta se svakoj mami dete otrglo iz ruke, pa je bila srećna okolnost da u tom trenutku nije naišao auto? Koliko puta je svako zaboravio da isključi šporet ili peglu, pa se srećom ništa nije desilo? 
Imati delić odgovornosti za nešto i biti potpuno odgovoran za to nije isto. Ljutiti se na sebe (osećati krivicu) je zdravo kada je opravdano, ali ako sebi zameramo ono što je neko drugi uradio (opljačkao nas, napao nas itd.), tada je takva ljutnja nepoštena i nije motivišuća. Nemojte to sebi raditi i nemojte dozvoliti da vam to drugi rade. Kada vam neko od vaših bližnjih kaže da ste “sami krivi” za neku svoju nevolju, odbranite se. Ako imate želje i volje, edukujte ljude oko sebe, jer tako će i oni početi da uviđaju da 5% nije isto što i 100% kad je krivica u pitanju, pa će manje mučiti i sebe i vas.

Ljutnja, pored toga što treba da bude poštena, treba da bude i iskazana na konstruktivan, motivišući način. Druga osoba, u svojoj zbunjenosti, strahu i osećanju krivice, verovatno već ima podignut štit ispred sebe, jer očekuje napad. Zato je važno, ako želimo da naša ljutnja urodi plodom, da je izrazimo na smiren i jasan način, da drugoj osobi kažemo šta je tačno ono što joj zameramo i kako želimo da se to promeni.

Narodski savet je da „izduvamo“ svoju ljutnju fizičkom aktivnošću, udaranjem jastuka i slično. Kada osećamo ljutnju, možemo se „izduvati“ na taj način, to će nam pomoći da promenimo ugao posmatranja i da se nakon neke fizičke aktivnosti vratimo problemu sposobni da ga sagledamo iz drugog ugla. Ali jedan deo ljutnje (koji nije višak) će ostati. Tada treba da razmislimo na koga smo tačno ljuti i zbog kog tačno njegovog postupka i da razmislimo o tome šta nam je potrebno (od sebe ili druge osobe) pa da naša ljutnja prestane.

„Šta mi vredi sad da se ljutim, kada je šteta već napravljena“. I kada je „šteta već napravljena“ itekako je zdravo ljutiti se i pokazati ljutnju na adekvatan način. Važno je pokazati i sebi i drugima da neko ponašanje nije u redu, da ga nećemo tolerisati. Na primer reći: „Nije trebalo to da uradiš“, „Nije bilo u redu to što si uradila. Sada ne možemo ispraviti štetu, ali želim da znaš da sam ljuta na tebe zbog toga“ i slično. Primerena ljutnja ne mora uvek dovesti do toga da se šteta ispravi. Nekad je nemoguće ispraviti ono što je urađeno. U tim situacijama ljutnja služi očuvanju dostojanstva i prevenciji neke buduće štete.