Dokumentarni film s naslovom na latinici i ćirilici, „Sjeti se moje pjesme/Сјети се моје пјесме“, koji govori o jednoj gostionici na drumu blizu Virovitice, o radosnom životu, o Hrvatima i Srbima i o ratu koji je taj život uništio, snimile su i režirale Tanja Brzaković i Jelena Bosanac. Film je s uspjehom prikazan ove godine na festivalima dokumentarnog filma u Zagrebu, Opatiji, Beogradu i u Podgorici, kao i na Raškim duhovnim svečanostima, a uvršten je i u program festivala Mente Lokale u Bolonji, koji se zalaže za vrijednosti jednakosti, dijaloga i ljudske slobode. Nažalost, veliko je pitanje da li će ovaj film biti prikazan u Virovitici i u drugim mjestima po Slavoniji, gdje je također bio predviđen i što bi očito bio njegov prirodni, geografski i povijesni ambijent. Zbog filma punog topline i ljubavi, njegove autorice dobivaju mrzilačke komentare, vrlo često od ljudi koji film nisu ni gledali, 35 godina nakon završetka rata i nakon 10 mukotrpnih godina koliko im je trebalo da snime ovu potresnu priču. Razgovaramo s jednom od autorica, Jelenom Bosanac, koja je rođena u Virovitici i koja je imala četiri godine kada je u Hrvatskoj počeo rat.

Sudbina junaka dokumentarnog filma „Sjeti se moje pjesme“, kao i sudbina te gostionice „Jablan“ u Jugovu Polju pored Virovitice, čini se da se preklapa i s vašom ličnom sudbinom?

Kada smo Tanja i ja počele da pravimo ovaj film, videla sam ga samo kao priču o ljudima koji žive u tim krajevima, u Virovitici i oko nje i te kafane koja je tada u 80-ima tako uspešno radila. Rođena sam u Virovitici, moj otac je tada u tom gradu bio sudski pripravnik ili vrlo mlad sudija, majka je bila učiteljica, ali smo moji roditelji, ja i moja mlađa sestra dok smo još bile jako male, morali da odemo iz Virovitice. Ja kao devojčica nisam stigla da upoznam Viroviticu, ali znam da je moj deda odlazio u kafanu „Jablan“, jer je tamo nastupao, voleo je da svira harmoniku i bio je prijatelj sa Nikolom, gazdom te kafane…

Strah neprestani

Da li se u vašoj porodici kasnije pričalo o toj kafani?

Ne, moji tata i mama nikada nisu pričali o toj kafani, da bi mene i sestru sačuvali od njihovih ružnih sećanja o životu u Virovitici pred sam rat. Ali, o kafani nam je pričala moja baka koju smo intervjuisali kada smo pravili naš film. Od bake sam, u stvari, saznala zašto smo tada ja i moja sestra početkom devedesetih sa roditeljima morali iz Virovitice da odemo. Pričala nam je o pretnjama koje su nam dolazile sa svih strana, o opasnostima da vam je tada mogao nauditi bilo ko i o strahu koji je bio neprestan. Svi smo mi potpuno nepripremljeni, u neredu, na početku rata otišli iz Virovitice, toliko hitno da čak ni najbliži prijatelji i rođaci nisu znali da odlazimo i tek nakon nekog vremena su shvatili da nas nema.

Gdje ste onda otišli?

Deda i baka su sve vreme rata ostali u Virovitici, a mi smo na Svisvete, 1. novembra 1991, (taj dan je bila otvorena granica) sa buketom cveća otišli u Mađarsku, kao da ćemo da posetimo nečiji grob. Moj deda je sačuvao glavu u Virovitici u toku rata zato što je bio jako nesebičan čovek, pomagao je drugima i to je jedan lokalno moćan čovek zapamtio i rekao drugima da ga ne diraju. Mog dedu sam jako volela i pokušavala sam da razgovaram sa njim preko telefona iz Mađarske, ali su veze bile prekinute. Ipak sam nešto mom dedi pričala u slušalicu, iako sa druge strane žice nije bilo nikoga.

Moj deda je sačuvao glavu u Virovitici u toku rata samo zato što je bio jako nesebičan čovek, pomagao je drugima i to je jedan lokalno moćan čovek zapamtio i rekao drugima da ga ne diraju

Što je dalje bilo s vašom porodicom u Mađarskoj?

Moji roditelji su došli kod nekih svojih prijatelja sa druge strane granice u Mađarskoj i tada su odlučili da se više neće vraćati. Imali smo nešto zlatnine i nakita koji su bili sakriveni u pelenama moje sestre, koja je svoj prvi rođendan dočekala u Mađarskoj. Ljudi koji su nas tamo primili bili su Hrvati i kod njih smo ostali oko tri meseca, sve dok se nije počelo pričati u tom selu da ti naši prijatelji „kriju u kući Srbe“. U januaru ’92. dolazimo u Beograd, ali tada ni u Beogradu nije bilo bajno, jer niko nije hteo da iznajmi stan izbeglicama, ljudima bez posla i sa dvoje male dece… Na kraju nas je primio jedan naš daljnji rođak, odnosno ustupio nam je jednu kuću koju je on koristio kao skladište. Trebalo je vremena dok se nismo snašli. Tata je dugo vremena radio u nekom dućanu, ali roditelji su na kraju dobili poslove za koje su kvalifikovani u Vršcu, a sestra i ja smo krenule u škole…

Kako je nakon sveg tog iskustva izgledao rad na filmu, s naslovom i na latinici i na ćirilici „Sjeti se moje pjesme“?

Kada smo 2016. godine počele da radimo film koji govori o toj kafani, Tanja i ja smo obilazile Slavoniju i ja sam tada, od sela do sela, upoznavala mesta odakle su mi dede i bake, pradede i čukundede i tada sam prvi put uspostavila vezu sa svojim korenima. Do tada, jedina dva moja sećanja kao vrlo male devojčice iz Virovitice, bile su slike rata: gase se sijalice, čujem zvuk neke bombe koja je u blizini eksplodirala, vika, neko me uzima i mi bežimo… Zahvaljujući ovom filmu počela sam da gradim neke nove uspomene i neku novu vezu sa gradom u kojem sam rođena. Danas mi je drago da mogu da kažem da sam iz Virovitice.

Vi ste rođeni u Virovitici, bili ste izbjeglica u Srbiji, u Beogradu ste završili kazališnu akademiju, a sada živite i radite u Berlinu. Koliko je Hrvatske i Srbije ostalo u vama?

Mogu na vaše pitanje da odgovorim tako da prvo što me i u životu i u poslu pokreće jeste ljubav prema ljudima ili prema mestu gde živim i radim. To poštovanje imam prema ljudima i u Hrvatskoj i u Srbiji. Kada smo snimali film „Sjeti se moje pjesme“ imala sam veliko poštovanje prema tim ljudima koji su bili vezani uz tu kafanu i koji su živeli u tom kraju u Slavoniji. Život me je odveo u Nemačku gde danas sve više radim na području glumačke pedagogije ili glume uopšte. Ali, radeći u poslednje vreme, prvo dokumentarni film „Sjeti se moje pjesme“, koji smo zajedno režirale Tanja i ja, a onda i u filmu „Kuća“ koji je Tanja režirala, u kojem igram i koji govori o čoveku koji se vraća u Pirot, filmu, glumi i prostoru gde jesam pristupam kao svetom činu. Taj čin je jedinstven, jer i kao život možda se više nikada neće ponoviti.

Kafana „Jablan“

Zašto ste film „Sjeti se moje pjesme“ morale da radite deset godina?

Pa dugo smo ga radile zato što mi je prvo trebalo godinu-dve da ubedim Tanju da napravimo taj film. Onda je trebalo vremena da pronađemo originalne kasete snimljene u toj kafani. Njih je pronašla Milena, Nikolina supruga, vlasnika kafane, koje su preživele u ruševinama kafane šest godina, što je samo po sebi tema za jedan film. Pa onda smo konkurisale za taj film u Filmskom centru Srbije, dobile smo sredstva 2020. godine i počele da tražimo ljude iz te kafane i pravimo intervjue sa njima. Onda nam je ponestalo para za saradnike i bile smo spremne da se odreknemo naših honorara, jer smo shvatile da je to toliko sudbinski teška priča da to ne može da bude kratki nego dugometražni dokumentarni film. Onda smo 2023. godine dobili od Hrvatskog audio vizualnog centra novac i onda je došao proces montaže koji je takođe dugo trajao, jer smo radili sa jednom od najboljih montažerki sa ovih prostora, Hrvoslavom Brkušić, koja je baš tada završavala taj fantastični film „Fjume o morte“ i mi smo bile na čekanju. Osim toga još smo dodatno trebale da radimo sa svedocima iz te kafane i montaža je trajala ukupno tri godine. Vremenski sve zajedno to je dugo trajalo, ali nije moglo bolje.

Na ovogodišnjim Raškim duhovnim svečanostima doživjeli ste veoma topao prijem kod publike.

Ovo je bila prva projekcija a da niko nije izašao iz dvorane. Obično kada u filmu krenu narodnjaci, a to je muzika koja se u toj kafani puštala čitavo vreme, onda neki gledaoci pomisle da će to biti film o tome, pa možda onda neko neće da sluša narodnjačku muziku. Ili kada u filmu pokazujemo originalne slike početka rata u Slavoniji, neki ljudi to ne mogu da gledaju. Film „Sjeti se moje pjesme“ nije o narodnjacima, a nije ni o ratu, nego je to film o nekom vremenu punom radosti koje se raspalo i o ljudima koji su pobegli od međuetničkog nasilja i užasa. U Raškoj niko nije izašao iz dvorane, ali su neki plakali. Osim toga, razgovor nakon filma nije bio formalan nego je bio zaista sadržajan i zaokružio je sve ono što smo mi ovim filmom htele da kažemo.

Film „Sjeti se moje pjesme“ govori o vremenu punom radosti koje se raspalo i o ljudima koji su pobegli od međuetničkog nasilja i užasa. To je film o jednostavnim ljudima, koji su po čitav dan radili na poljima oko Virovitice ili u prehrambenoj industriji

Kada biste skupile sve emocije i sjećanja tih ljudi koji su radili ili dolazili u tu kafanu, u trenutku kada ste ih intervjuirale, što bi se u toj šaci nalazilo?

Ne mogu da nađem jednu reč koja bi objašnjavala njihovu emociju kada su razgovarali sa nama, ali mislim da su ti ljudi osećali zahvalnost što smo im pružili priliku da ta prošlost, i lepa i ružna, koja je bila zarobljena u njima, iz njih izađe. To su sve bili jednostavni ljudi, koji su po čitav dan radili na poljima oko Virovitice, ili u prehrambenoj industriji ili su radili sa duhanom koji se u tim krajevima tradicionalno gaji – i oni su nakon rada želeli da dođu u tu kafanu i da se provesele. O tome govori film, na temelju originalnih snimaka i njihovog svedočanstva. Ljudi su tada mogli pristojno da zarade, gradili su svoje kuće, mnogi mladići i devojke su se upoznali u toj kafani i u njoj su slavili svoje venčanje. Taj život je nasilno zaustavljen i prekinut i ta kafana je opustošena, opljačkana i devastirana. To je jedina kuća u tom kraju koja nije obnovljena i dan danas stoji tako pusta i upropaštena.

Rekli ste da nakon ovog filma, iako vam je adresa u Berlinu, možete reći da ste iz Virovitice. Hoćete li se vratiti?

Ne znam. Poslednjih 13 godina živim u Nemačkoj, egzistencijalno mi je sasvim dobro, a prema tome da li ću se vratiti ili ne ostajem otvorena. Možda hoću, ali mislim da ne treba da donosim definitivne odluke… Sa druge strane, čovek u životu može promeniti više kuća, ali dom je samo jedan. To je ona kuća koju čovek nosi u svom srcu.

Koja je snaga umjetnosti u svijetu koji je pun čemera i jada?

Mislim da je snaga umetnosti u isceljenju ljudskih rana. To umetnost može. Te rane ne mogu da se iscele odjednom, možda ne ni sasvim, ali svakako da iskrena umetnost jeste melem za ljudsku dušu. I zato sam zahvalna tim običnim ljudima koji su bili vezani za tu kafanu „Jablan“ i koji su u filmu o njoj svedočili. Film „Sjeti  se moje pjesme“ bio je melem za moju dušu.