Kazališni i filmski redatelj Goran Vukčević do sada je 304 puta posjetio Svetu goru (Atos) i njene manastire. O njima, naročito o srpskom pravoslavnom manastiru Hilandar, koji pripada Vaseljenskoj patrijaršiji, Vukčević je snimio nekoliko serija dokumentarnih filmova, ali puno više je tamo, kako kaže, odlazio srcem, a ne poslom. S Goranom Vukčevićem smo na ovogodišnjim Raškim duhovnim svečanostima, u okviru okruglog stola, razgovarali o njegovom zaista fascinantnom iskustvu boravka na ovoj jedinstvenoj Gori i uz dozvolu ovog zaista vrijednog festivala objavljujemo ovaj intervju.

Od kojeg materijala je sastavljeno vaše oduševljenje Svetom gorom i Hilandarom i odakle ono potiče?

To se prvi put dogodilo 90-e godine kada sam otišao na Hilandar, još nedovoljno svestan zašto tamo idem i šta tamo tražim. Te godine sam diplomirao režiju i trebalo je da imam svoju diplomsku predstavu, u toku velikog previranja u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Moja diplomska predstava bila je dovedena u pitanje, bio sam potpuno iscrpljen od svih tih trauma i odlučio sam da odem u Grčku i da se malo odmorim. Na nekoj plaži počeo sam da čitam knjigu o planini Atos i poželeo sam da tamo odem. Na toj plaži na poluostrvu Halkidiki bila je prva tačka mog otvaranja prema Svetoj gori i Hilandaru.

Što je bilo dalje?

Prvo moram da kažem da ja tada nisam bio ni kršten, jer to nije želeo moj otac i što se tiče duhovnih stvari porodica je živela u nekoj vrsti interne drame. U kući je stalno gorelo kandilo, pored ikona donesenih sa Svete gore, što je za mog oca bio siguran znak porodične zaostalosti. Tada, u vreme socijalističke Jugoslavije, nije bilo tako lako otići na Hilandar jer su postojale ideološke provere ko i zašto želi tamo da ide, tako da mi je trebalo mesec dana da dobijem dozvolu od naših vlasti i od našeg konzulata u Solunu. Bilo je to u oktobru 1990. godine, kratko putovanje od dve noći. Pratila me je kiša i nevreme, mazgama su se prenosile stvari i tri i po sata pešačilo se od pristaništa u Kareji do Svete gore i Hilandara. Tada na Hilandar nije dolazilo po 150 ljudi dnevno kao danas, nego možda tek jedan čovek i dva njegova prijatelja…

Borba dobra i zla

Kako su kasnije izgledali vaši dolasci na Hilandar?

Danas na internetu sve možete da saznate unapred. Onda kada sam prvi put tamo dolazio, gorele su petrolejke po sobama, bila je upaljena tek jedna peć na drva, a prostorije u kojima sam spavao bile su hladne. Monasi su se smrzavali i često oboljevali od tih višečasovnih noćnih bdenja i molitvi. Ostajao bih po nekoliko dana i pomagao monasima u svakodnevnim poslovima, tačnije pekaru Diki, kojem bih pričao o svojim ovozemaljskim mukama sa pozorišnim upravama, zabrani moje predstave, lomovima i nesnalaženjima u turbulentnom svetu oko mene. Na sve to moje jadanje on bi odgovara„Moraš da se smiruješ“. To je govorio čovek koji je od svoje jedanaeste godine živeo na Svetoj gori, meni koji brinem brige ovoga sveta.

Rekli ste jednom da je ta borba monaha teška…

Tamo se događa, ako tako mogu da kažem, borba između dobra i zla u čistom stanju i tamo su neke vrste čuda vrlo vidljive. To sam s vremenom sve iskusio, ali ključna stvar u svemu tome je saseći svoj ego. Svetogorci bi rekli da je uzrok zla na zemlji napumpano i visoko mišljenje čoveka o sebi. Nekada niste ni svesni da podržavate svoj ego, ali ako ga istog dana ne zdrobite, on narasta brže od kose i noktiju. U tom smislu morate da shvatite da svaki dan počinjete od nule, da u suzbijanju vlastitog ega kažete da ste od svih grešnika poslednji i onda, ako vas napadne neko zlo, sa tako neutralisanim egom izbegavate sukob, koji za vas i druge može da bude poguban. Smirujete se. To je dug proces učenja na Svetoj gori: slava ovoga sveta je prah i danas ste živi, a sutra već više niste. Na Svetoj gori se oseti da smo samo jedna kap u vremenu i to se najbolje shvati kada tamo recimo uđete u njihovu kosturnicu gde gledate lobanje i kosti monaha iz 9. veka i mnogo vekova kasnije, koji su tu radili i mučili se, koji su tu stajali kao što i vi sada stojite. Sveta gora nema groblje, jer bi tada ona čitava bila groblje, nego ima kosturnice svojih monaha i trenutno tih lobanja ima trideset hiljada, što je za mene u prvom trenutku delovalo užasavajuće. Možda to brutalno zvuči, ali je u isto vreme i poučnja sam nedavno gledao lobanje trojice monaha sa kojima sam se družio tih prvih godina i koji su se u međuvremenu upokojili. To je razlika između prolaznosti života i večnosti, šta god o njoj mislili. Ono što je ključno jeste da je to mesto za mene imalo neverovatnu radioaktivnu moć i ja sam sebi i svojim prijateljima rekao da ću tu dolaziti stotine i stotine puta. A oni su mi govorili da ne izigravam budalu…

Svetogorci bi rekli da je uzrok zla na zemlji napumpano i visoko mišljenje čoveka o sebi. Nekada niste ni svesni da podržavate svoj ego, ali ako ga istog dana ne zdrobite, on narasta brže od kose i noktiju

Također ste jednom rekli da na Hilandaru sve djeluje jasnije. Što bi to značilo?

Mi danas vidimo da zlo ima puno načina da se useli u naš život, preko medija, društvenih mreža i komunikacija najrazličitijih vrsta. Gomila uskomešane sujete ovoga sveta je svuda oko nas. Vrlo često vidimo, ako pogledate bilo koje novine, da plivamo u besmislu svega i svačega. Veštački se proizvode krize i ratovi i ljudi se upiru da od raja naprave pakao i to je velika istina. Na Svetoj gori vlada blagodat jasnoće i dobrih vibracija i na stvari više ne gledate zamagljenim očima ovoga sveta. Tri puta mi se dogodilo u ovih trideset godina da sam odustao od planiranog poseta Hilandaru i sva tri puta sam se pokajao. Uvek će biti razloga, ovih ili onih, koji će hteti da te spreče da kreneš, ali to je jednostavno nalog nekog višeg reda: ako si odlučio da tamo ideš, onda idi. Na Svetoj gori osećate radost koja nije od ovoga sveta. Kada vam se to tamo prvi put desi, pitate se da li nešto nije u redu sa vama, jer želite u tom trenutku da zagrlite svako drvo i svaki cvet, ali nakon toga sledi beskrajna zahvalnost što ste uopšte živi i što možete da osetite nešto tako lepo. Jednostavno, Sveta gora te nauči da brojiš do pet pre nego što bilo šta uradiš: da ne reaguješ impulsivno, da se smiriš, da ne odgovaraš na uvredu, da se ne svađaš…

Na kakve sve načine ste osjećali prisutnost te svetogorske radijacije o kojoj govorite?

Tih godina sam bio teško bolestan, s onu stranu života i dva meseca sam bio u komi iz koje sam uspeo da se vratim. U ateističkom okruženju bilo je teško nekome reći da mi je „Bog pomogao“, ali ja sam u to duboko verovao. Doktori to nisu želeli da čuju, roditelji su bili u velikom problemu sa mnom, ali ja sam verovao da me je vodila sila sa visina. Pri tom, iskustvo kliničke smrti i veza sa duhovnim nije samo moje iskustvo, i drugi su imali iste takve doživljaje života između dva sveta. Svako ima svoj različiti put, jedino je važno da ga osluškujemo. Mene je moj put odveo na Svetu goru i do brojnih dokumentarnih filmova koje sam o tom mestu snimio. Sada upravo pišem knjigu o mojih prvih deset godina boravka na Svetoj gori i Hilandaru.

Što je to radost koju spominjete „koja nije od ovoga svijeta“?

To je osećaj velikog ushićenja. U tom ushićenju ja recimo pravim radio emisije za slepe o Hilandaru i kada vidim koliko se oni raduju tim emisijama, onda zaista osetim kako je radost u davanju, a ne samo u nekom našem sebičnom zadovoljstvu. Na Svetoj gori vi zaista imate potrebu, koja je u ovom dnevnom životu nemoguća, da zagrlite sve one koji vam ne žele dobro i opraštate svima. Takve trenutke – potpuno jasne svesti i bez uticaja bilo kakvih opijata – možete da doživite samo tamo.

Iskušenici i turisti

Sveta gora je zajednica pravoslavnih manastira. Kojim sve narodima pripadaju monasi u tim manastirima?

U okviru 20 velikih manastira, Rusi imaju svoj manastir, Pantelejmon, u kojem se zamonašio sv. Sava i koji je donedavno izgledao kao iz 13. veka. Ruski manastir je bio dosta opusteo i bio je zapušten nakon Oktobarske revolucije i kasnije, ali poslednjih godina se značajno obnavlja. Bugari imaju svoj manastir, Zograf, a pored njega se nalaze tri manastira koje su u srednjem veku gradili srpski vladari. Tu su i grčki manastiri, koji su i najbrojniji. Postoji gruzijski manastir. Ako broj monaha u manastiru padne ispod šest, tada taj manastir prestaje biti deo crkve koja ga je stvorila, nego deo one crkve koja je poslala monahe da ga obnove. Tako je i Hilandar, srpski pravoslavni manastir, nekoliko puta dolazio u opasnu zonu da izgubi dovoljan broj monaha za svoje održanje, ali je uspeo raznim dobrotvornim akcijama da se obnovi.

Ima monaha i s drugih kontinenata?

Širom Svete gore postoje monasi koji su rođeni recimo kao Čileanci ili su došli iz nekih afričkih zemalja ili od drugde. Ima dosta ljudi koji su došli iz drugih konfesija i preobratili se na ortodoksno, pravoslavno hrišćanstvo, privučeni toplinom ovakvog stila života i verovanja. U pravoslavlju osetite, bar je takvo moje iskustvo, da ni smrt nije tako teška. Na Svetoj gori i veoma mučne trenutke doživite uz veliku utehu. Ako umreš za ovaj svet, nećeš umreti kada zaista budeš umro – to piše na svetogorskim kosturnicama. Takvo uverenje se ne postiže spoljnom akcijom, umom, već se događa preobraćenjem u duši, koje nam kaže da smrt nije konac našeg života. Mnogi na Svetu goru dolaze kao turisti, a odlaze kao njeni doživotni iskušenici.

Na Svetoj gori ste susreli puno ljudi. Imate li nekih primjera takvog temeljitog obrata u čovjeku?

U Novom Sadu sam, recimo, upoznao čoveka koji je bio bogati trgovac, držao je nekoliko radnji u gradu i stalno je naglašavao da je ateista i da ne veruje ni u šta izvanzemaljsko. Ali je želio, kao kuriozitet, da vidi Svetu goru. On nije bio loš čovek, ali bio je što bi se reklo na pragu obesti i sujete. Taj čovek je zaista otišao na Svetu goru i vratio se kao skrušeni bogomoljac: u međuvremenu su te trgovine propale, prevarili su ga poslovni partneri, stan je otišao na doboš, žena ga je ostavila i život zemaljski uspešnog biznismena potpuno se raspao. Kasnije se posvetio dobrotvornom radu za siromašne i bolesne i bio je presrećan – zato što je propao. Gostoljublje ljudima iz vanjskog sveta je prava misija Svete gore sa koje se svako vraća izmenjen i sa svešću da je sva sujeta ovog sveta jedna obična prašina.

Manastir Hilandar se zajedno s drugim manastirima na Atosu nalazi od 1988. godine na UNESCO-voj listi svjetske kulturne baštine. Tko sve brine o zaštiti Hilandara i drugih manastira?

Postoji deo za zaštitu i održavanje manastira koji se financira iz svetskih fondova, pa deo iz EU, fond koji finansira Grčka i konačno fond Republike Srbije. Manastiri na Svetoj gori se ne modernizuju nego se obnavljaju onakvi kakvi su bili, sa istim materijalima kakvima su građeni pre puno vekova. Obnovu Hilandara koji je stradao u požaru 2004. godine nadgleda posebna služba pri ministarstvu vlade Grčke. Briga srpskih institucija za obnovu Hilandara je za svaku pohvalu i to mi je poznato jer sam sedam godina radio sa stručnim timom snimajući taj proces. Ta obnova ide sporo, ne zbog nedostatka sredstava već zbog načina obnove koja je delikatna i koja mora uvažavati specifičnost materijala i arhitekture starog manastira. Treba reći da je današnja samoodrživost i ekonomija Hilandara vrlo uspešna, naročito u proizvodnji maslinovog ulja.

Posjetili ste Svetu goru više od tristo puta. Koje su tri najznačajnije vrijednosti koje ste nakon tri decenije s te gore sačuvali?

Prva vrednost je smirenje i ja to još uvek učim, kao i većina nas, čitavog života. Druga vrednost je moja svest da budem u stalnom oslanjanju na Boga, šta god drugi o tome mislili, da moju brigu treba njemu da predam i da je to najmudriji potez koji mogu da uradim. Mi možemo samo da umišljamo da mi sami nešto i nečim upravljamo. Evo, vidite kako mi to možemo, ako pogledamo kako izgleda ovaj svet. Treća vrednost je praštanje. Mnogi ljudi vam naprave nepravde u životu i vi to pamtite. Ali taj spisak neprijatelja mora da se iscepa i da se u srcu svima oprosti. Ako se to ne uradi, proces mržnje ide u nedogled. Praštanje je jako teško, ali ako to uspete, tada se bukvalno odvajate od zemlje. Treperite. Tada se naučite ljubavi jer ste oprostili i jer sebe niste stavili u centar svemira. Treba stalno menjati sebe i treba biti zahvalan. To je velika radost. Ko ne očekuje mnogo, dobiće sve.