Film “Mrak” redatelja Dušana Milića, koji govori o životu jedne izolirane srpske porodice na Kosovu nakon pogroma 2004. godine, već je nagrađen priznanjima publike na festivalu u Trstu i nagradom stručnog žirija na ovogodišnjem beogradskom FEST-u. “Mrak” je zaista uvjerljivo bolan, u svojoj razapetosti između straha, patnje i ljubavi. “Ako uradite film, a da se gledaoci ne užive u život junaka o kojima taj film priča, onda niste ništa uradili. Mislim da sam u ovom filmu uspeo da ubacim publiku u tu kuću i u glave tih ljudi koji proživljavaju te teške situacije”, rekao je redatelj nakon beogradske premijere. Razgovaramo o okolnostima u kojima je film snimao, o pomirenju Srba i Albanaca i o nadi koja postoji čak i u životu bez izlaza.

“Martovski pogrom” ili istjerivanje Srba s Kosova 2004. strašna je tema. Kako ste joj vi pristupili?

Krenuo sam od stvarnog pisma jedne devojčice od dvanaestak godina tadašnjem predsedniku Srbije Borisu Tadiću o tome kako ona i njeni roditelji žive na Kosovu. Ona je u tom pismu naročito govorila o tome kakve probleme imaju deca, njeni vršnjaci u tim nekadašnjim ratnim zonama, odnosno enklavama u kojima žive male i izolirane srpske zajednice na Kosovu. Ono čega su se Srbi bojali jeste da će nakon toga pogroma, kada su stradale pravoslavne crkve, manastiri i drugi objekti, doći u opasnost i oni koji su tu živeli. Pogrom je počeo 17. marta, a ljudi su se bojali da će te godine, na pravoslavni Uskrs, svi oni koji su preostali biti proterani. Moj film se bavi velikim strahom tih ljudi. On se prvo trebao zvati “Strah” jer počinje rečenicom devojčice: “Poštovani predsedniče, sedim ispod stola u mraku i mnogo se plašim.”

Pismo pročitano u UN-u

Kakva je bila sudbina tog pisma?

To pismo od nekih pola stranice je zaista stiglo do tadašnjeg predsednika Srbije i pročitano je na sednici Saveta bezbednosti UN-a. Sa jedne strane, to je bio veliki šok svima koji su to slušali, ali ono nije urodilo nikakvim međunarodnim akcijama. Bila je to prva iskra koja je zapalila moje zanimanje za tu temu. Suština čitavog filma je, kao što sam rekao, strah i tako sam i želeo da se on zove, ali sam ga posle prekrstio u “Mrak” zato što je to bolja metafora za strah, koji sam na taj način mogao bolje da vizualizujem. U pismu devojčica kaže da su se mnogi iselili, da ih je ostalo malo, da žive teško i koliko god su talijanski i španski vojnici KFOR-a pokušavali da im pomognu, niko ih od straha nije mogao osloboditi.

Kako bismo žanrovski mogli odrediti film u kojem su strah i patnja glavni junaci?

Zanatski rečeno, napisao sam scenarij koji bi mogao da bude socijalna drama, ali taj intenzitet tenzija, teskobe, iščekivanja i straha glavnih likova ovaj film približavaju žanru horora. Znao sam da tu opštu atmosferu beznađa izolovanih srpskih zajednica moram da posmatram iz vizure te jedne male unesrećene porodice. Nisam želeo da prikažem njihove stvarne neprijatelje, nego sam želeo da postoji dilema da li je taj strah njihova fantazija ili je on zaista realan. Morao sam da hodam po ivici između stvarnog i možda irealnog i tako je nastao taj psihološki horor koji je obeležio čitav film.

Koliko ste istraživali realne okolnosti u kojima žive izolirane porodice na Kosovu?

Bio sam na Kosovu 2017. i 2018. godine sa svojim prijateljem Goranom Radovanovićem, rediteljem filma “Enklava” koji se bavio sličnom temom i tamo sam razgovarao sa raznim ljudima i prošao sam sve delove Kosova na kojima još postoje srpske zajednice. Bilo mi je važno da čujem lične priče tih ljudi. Ima jedno mesto koje se zove Goraždevac, pored Peći, u kojem živi oko 900 Srba, okruženo albanskom većinom. U njemu je nekada bilo puno više članova srpske zajednice, ali oni su se odselili. Peć je veliki grad, ali Srbi se boje tamo da odlaze i da kupe osnovne potrepštine za život. To selo Goraždevac je za mene predstavljalo strah, depresiju, nemoć i očaj života na poratnom Kosovu početkom 21. veka.

Kako je ta depresija izbliza izgledala?

Jedan čovek mi je rekao kako se tada, neke noći, ispred jedne kuće zaustavio beli kombi iz kojeg su izašli ljudi, koji su ušli u dvorište pa u štalu, iz koje su isterali dve krave, ugurali ih u kombi i otišli. Domaćini te kuće samo su to iznutra gledali, ne želeći izaći iz kuće da bilo šta kažu jer su se bojali da će ih ubiti. Tada sam shvatio da se od tog nasilja 2004. do danas nije puno toga promenilo. Razgovarao sam i sa devojčicom koja je pisala to pismo predsedniku i ona me jedino zamolila da nikada, nigde i nikome ne spominjem njeno ime i prezime, jer je zbog tog pisma na Kosovu doživela mnoge neugodnosti od većinskog stanovništva. Njen otac je nestao za vreme tog pogroma i nikada nije pronađen.

 Što se kasnije dogodilo s tom djevojčicom?

Kada je napisala to pismo, bilo im je toliko nepodnošljivo za život da su ona i majka morale da se presele u malo veću srpsku sredinu na Kosovu, jer ona više nije mogla ni pod pratnjom KFOR-a da ide u školu. Ona se preselila u drugo većinsko srpsko selo, ali se i dalje osećala nebezbedno. To je vrzino kolo ludila u kojem su ljudi neprestano u strahu. Moraju odande da odu, a ne mogu ili nemaju kuda da odu i to je zapravo okosnica mog filma. To je u stvari životna priča te devojčice i njene majke koju sam želeo da prenesem u filmu. Ono što je čudesno je da u tom strahu, teskobi i mraku postoji iskra života za koji se oni očajnički bore. Na jednom mestu u romanu “Zločin i kazna” istražitelj pita Raskoljnikova: “Da li ti znaš kako se oseća čovek koji nema izlaza?” Junaci mog filma su zaključani u podrumu svoje kuće i oni nemaju izlaza.

Glumac Ljuba Tadić tih je godina boravio na Kosovu sa svojom monodramom i nakon toga je rekao kako tamo sve izgleda beživotno, ali su lica djece jako lijepa. Citirao je Čehova: “Ne može lice da bude lepo ako nešto u duši nije u redu.” Kako su vama izgledala ta djeca?

Mogu da se složim sa time što je Ljuba Tadić rekao. Kada sam radio izbor dece koja će glumiti u filmu, ono što mi je ostalo upečatljivo jeste da su ta deca nepogrešivo znala šta se tamo dogodilo, iako o tome uopšte nisu pričala. Ono što sam ja vidio na njihovim licima je zrelost, puno pre nego što su zaista sazreli. Tada deca su bila mali ljudi, koji ne mogu da se porede sa istom takvom decom u Beogradu i Zagrebu ili u tzv. mirnim gradovima. Jedan od njih, koji glumi u filmu, živi u potpunom siromaštvu, sam sa još dvoje svoje starije braće jer ih je majka napustila, a otac im se nalazi u zatvoru zato što je ukrao pola metra drva, jer nisu imali čime da se greju. I sva druga deca koja igraju u mom filmu prošla su slično i to se vidi na njihovim licima: zrelost prihvatanja situacije i otpornost da se izdrži. Ta deca u filmu uglavnom ćute, ali sve se vidi na njihovim licima.

 Rekli ste u jednom intervjuu da je “Mrak” politički nekorektan film. Što bi to značilo?

Pa radi se samo o tome da se danas koristi čitav niz floskula, sa kojima se želi da se sve pomiri sa svime, da se sve zaobli i da sve bude svima prihvatljivo. Ovo nikako nije film usmeren protiv nekoga, ali to jeste priča iz ugla nekih konkretnih ljudi i njihovog teškog života, u ovom slučaju Srba na Kosovu. Ovo nije film o pomirenju Srba i Albanaca, nego je to film o jednom dubokom zlu koje ne pokazuje svoje lice, ali je intenzivno prisutno i na primeru patnji jedne porodice ono pokazuje svoju razornu moć. Ne mislim da je pomirenje Srba i Albanaca na Kosovu nemoguće, nego da je ono još uvek jako teško. Prema onome što sam ja na Kosovu video, treba da prođe još dosta vremena da bi do njega došlo. Ja sam radio film iz perspektive jedne porodice i nisam želio da pravim kompromise, da bi on mogao da se svidi svima ili da prođe na nekom festivalu.

Iguman manastira Dečani na Kosovu, Sava Janjić, koji vrlo kritički govori o diskriminatornom ponašanju albanske administracije u Prištini, rekao je nedavno da je “bol srpske i albanske majke podjednak”. Što vi mislite o toj izjavi?

Slažem se sa igumanom Savom jer sam na Kosovu video bolne rane obadve strane. Nažalost, video sam da nakon svega ni jedni ni drugi ne žele pomirenje, a preostali Srbi jedino žele da tu i dalje žive i da ih se pusti na miru. Oni su mi rekli da je pomirenje lepa ideja, ali da ona još neko vreme nije ostvariva. S obzirom na to da sam tamo bio i vezano za neki kratki rok, ja nisam optimista. Mislim da ni Srbi ni Albanci još nemaju tu nameru da se približe jedni drugima. Jedino vreme može da zaleči rane, a to vreme, kada su ratovi u pitanju, nažalost nije kratko.

Patnja i nada

Pored djece, u vašem filmu igraju i profesionalni glumci Slavko Štimac, Danica Ćurčić, Nikola Rakočević i drugi. Kako su oni doživjeli ovu temu?

Kada sam Nikoli Rakočeviću dao tekst, on je rekao da ga taj strašni pejzaž ove izolovane porodice podseća na slike iz romana Knuta Hamsuna, kada se čovek bori sa elementarnim silama protiv kojih je nemoćan. Slavko Štimac, čovek koji je sazdan od samih emocija, rasplakao se kada je pročitao scenarij. Slavko je bio pravi izbor za lik bespomoćnog oca i dede, koji jedva može da održi porodicu na okupu, a nema gde da ode iz te kuće koja je u opasnosti. Danica Ćurčić, koja čitav život živi u Danskoj, gde se ostvarila kao pozorišna i filmska glumica, pitala me je da li je moguće da se takva tragedija uopšte dešava, ali svojoj ulozi majke prišla je jako profesionalno, po američkom sistemu glume, ispitujući me najsitnije detalje. Jako se puno družila sa lokalnim stanovništvom u Vranju, gde smo bili smešteni, studiozno istražujući i svoju ulogu i čitav kontekst svih tih događaja.

 Na ovogodišnjem FEST-u vaš film je dobio jednu od nagrada. U obrazloženju žirija piše da se u njemu radi o “iskonskim ljudskim strahovima od nepoznatog, koji bi se možda mogli prevazići, kad bi postojao društveni napor da se nepoznato upozna”.

Mislim da se ti ljudi na Kosovu jako dobro poznaju jer mnogo dugo žive na istom prostoru. To nepoznato za gledaoce sa Balkana je u stvari poznato, a nepoznato je za ljude iz Evrope. Kada sam aplicirao za danski filmski fond koji je financirao ovaj film, morao sam da napišem uvodni koncept u kojem sam trebao da obrazložim ko sve živi na Kosovu, kakvi su odnosi, istorija i traumatična mesta, zato što su za Dance ljudi na Kosovu svi isti. Kao što rekoh, ono o čemu sam ja hteo da pričam u ovom filmu su ljudi koji su zarobljeni u svojim kućama, koji znaju šta im se dešava, ali koji nemaju izlaza.

Vaš film završava jednom religioznom pjesmom, koja je doživljena kao simbol neke vrste pročišćenja kroz patnju.

Želeo sam da završim film sa kadrom te devojčice koja odlazi u vojnom transporteru, nakon što je njihova kuća bila zapaljena. Bez tog kadra moj bi film bio nezavršen. Samo u jednom delu tog kadra čuje se kroz pesmu ta molitva “Oče naš”. Koliko god stvarnost izgleda tako da u njoj nema izlaza, u umetnosti mislim da zadnja rečenica ne sme da bude beznadežnost. Zato sam taj jedan jedini kadar lica te devojčice, koji traje dva minuta i dvadeset sekundi, snimao čitav jedan dan. Dva kadra u filmu su po mom mišljenju najvažnija: prvi, koji govori o patnji i poslednji, koji govori o nadi. Njen pogled u tom kadru predstavlja izraz njene stečene zrelosti, koja se sastoji u odluci da koliko god bilo strašno to što su ona i njena porodica prošli, ona mora da nastavi dalje. Taj pogled nije izraz slomljenosti jednog mladog bića, koje je bilo na pragu smrti u toj zapaljenoj kući, nego pogled prkosa u goloj volji za životom. Što se tiče “Oče naš”, to je hrišćanska molitva za budućnost života. Ta zadnja scena govori i o stvarnoj junakinji, devojčici čije je pismo pročitano u Ujedinjenim nacijama i koja je zbog tog pisma jako propatila i morala da se seli sa svojom majkom od nemila do nedraga. Ona danas, uza sve nedaće, ipak živi u nekom seocetu u kojem radi kao učiteljica. Ljudi i čitavi narodi mogu biti satrveni usled brutalnih ratova, ali nigde se život ne može potpuno ugasiti.