Živimo u vremenu u kome je interes mladih za zanatska zanimanja iz godine u godinu sve manji, što je dovelo i do povećanja cena tih usluga i veće potražnje za dobrim majstorima svog zanata. Ružica Sremac (54) iz Borova, vlasnica frizerskog obrta “Jasenka”, kaže da nije pogrešila kada je nakon završene osnovne škole upisala srednju frizersku školu u Osijeku. U tom poslu je više od 30 godina. Nakon četiri godine naukovanja i rada u Vukovaru, a uz podršku i pomoć roditelja, krajem osamdesetih otvorila je vlastiti frizerski salon u Borovu. Ljubav prema ovom zanatu prenela je i na sedam godina mlađu sestru Đurđicu.

– Ovaj posao prvenstveno treba voleti. Frizersku školu sam upisala slučajno, a kroz školovanje i praksu zavolela sam ovaj posao. Smatram da nisam pogrešila. Dobar zanat je siguran posao. S dobrim zanatom ne možeš biti gladan – kaže skromna i radišna Ružica.

Pored Ružice Sremac, ponosne vlasnice, u salonu je zaposlena i njena mlađa sestra Đurđica Vujković. Iako obrt nije u sistemu PDV-a, mesečna izdvajanja prema državi iznose oko sedam hiljada kuna.

– Jedina neizvesnost u ovom poslu je to što ne znaš koliko ćeš mesečno imati posla, a moraš izmiriti sve obaveze prema državi, za plate, penziono i zdravstveno osiguranje, potrošni materijal, komunalije i porez, što predstavlja veoma veliko opterećenje – priča Ružica, koja je kroz godine rada stekla redovne mušterije, iz Borova i okolnih mesta, a dolaze i nove.

Posao je siguran, ali sve manje mladih vidi svoju budućnost u ovom zanimanju, što naša sagovornica razume jer se teško izboriti za svoj deo kolača bez iskustva i početnog kapitala.

– Do posla u frizerskim salonima danas nije lako doći. U salonima rade jedna ili dve frizerke, retko tri, a ukoliko neko želi da otvori vlastiti salon, potreban je početni kapital i hrabrost da se preuzmu rizik i odgovornost – dodaje ona.

Olakšavajuća okolnost je to što ne plaća najam za lokal jer je u kući svojih roditelja.

– Srećna sam jer sam svoj gazda i što ne moram ići na rad u inostranstvo ili na more. Možda bih tamo više zaradila, ali u ovim sam vodama već jako dugo i bilo bi mi žao da ugasim obrt jer svoj posao neizmerno volim – iskrena je Ružica.

U proteklih 30 godina, koliko je u privatnom biznisu, bilo je i boljih i gorih dana.

– Najbolje je bilo pre rata, kada su ljudi imali sigurne poslove. Svako je mogao da si priušti odlazak frizeru i nije pitao za cenu, a najteže je bilo za vreme rata. Uvek smo imali pristupačne cene. Smatram da je bolje imati više mušterija nego paprene cene i prazan salon. Korigovala sam cenovnik usluga, da bude prihvatljiv svakom. Pristupačne cene i topla reč ključ su koji otvara svaka vrata. Želim da se u mom salonu svi osećaju ugodno i opušteno, kao kod svoje kuće – napominje naša sagovornica.

Za pokretanje ovog posla, prema rečima naše sagovornice, potrebno je barem 50 hiljada kuna, koliko treba za opremanje salona i skroman početak. Ružica je inače i ženski i muški frizer. Kroz godine rada stekla je veliku radnu rutinu, a iako je, kažu, najteže raditi s ljudima, nekih negativnih iskustava nije imala ili ne želi o njima. Udarni dani su ponedeljak, petak i subota, kada se izrađuju svatovske i frizure za druge svečane prilike, a ne prođe nijedan dan bez najmanje deset mušterija.

– U ovom poslu ne možeš očekivati brzu i veliku zaradu, ni veliku platu za srednju stručnu spremu, ali se može pristojno živeti od svog rada – naglašava Ružica.

Uz ljubav prema svom poslu, razgovor i šale s posetiocima salona, ne pada teško ni stajanje na nogama, što je sastavni deo ovog posla, a i radno vreme brže prođe. Svaki dan je novi izazov. O odlasku u penziju ne razmišlja.

– Radiću dokle god budem mogla, dok me zdravlje služi i noge nose, a i radni vek se produžio, tako da o penziji ne razmišljam. U radu nalazim zadovoljstvo. To me ispunjava. Ne putujem, radim kod kuće, što je olakšavajuća okolnost. I to mi mnogo znači – priča Ružica.

Redovan posetilac ovog frizerskog salona je i Jovanka Manojlović, nastavnica u penziji iz Borova.

– Dolazim jednom u mesec i po dana na šišanje i farbanje. Zadovoljna sam jer obe sestre odlično rade svoj posao i znaju s ljudima. Kreativne, vredne, brze i sposobne. Prosto uživam kada dođem u njihov salon. U opuštenoj atmosferi i razgovoru može se štošta naučiti – ocena je gospođe Jovanke.

– Ruža i Đurđa su ljubazne i komunikativne osobe. Zadovoljna sam kako rade. Sve pohvale za njihov rad i trud – kaže bibliotekarka Milena Roknić, takođe redovna mušterija ovog salona.

Frizera već 24 godine ne menja ni Slobodan Nešić iz Bijelog Brda kod Osijeka.

– U ovaj salon dolazim ne samo zbog kvaliteta rada na mojoj glavi koja je ćoškasta i nije laka za obradu, nego i zbog pozitivne atmosfere. Uvek se naš razgovor završi šalom i smehom, u bećarcu, u nečemu što čini domaćinsku atmosferu – govori Slobodan koji nam je ispričao i zanimljivu anegdotu.

– Majstorica Ruža me prvi put u životu “brenovala”, kako kažemo mi Bjelobrdci, negde krajem devedesetih. Imao sam ravnu, “libravu” kosu, s nestašnim čuperkom, za koji je po mišljenju moje majstorice jedino rešenje bio minival. Izdržao sam nekako i taj minival. Kada sam došao kući, umalo rastava braka, jedva sam preživeo – šali se naš sagovornik, inače predsednik Srpskog kulturno-umetničkog društva “Jovan Jovanović Zmaj” iz Bijelog Brda, za koga je odlazak frizeru, kao i za sve nas, ujedno i društveni događaj i prilika za susret sa starim prijateljima i znancima.