Ako netko napiše trideset i jednu knjigu s područja etnomuzikologije i o temama šire kulturne baštine, to je zaista rijetkost. Ako se pri tome radi o istraživanju muzičke tradicije i narodnog stvaralaštva koje prije praktički nitko nije obrađivao, onda se zaista radi o nekoj vrsti podviga. Riječ je, naime, o Dejanu Tomiću, muzičkom pedagogu i dugogodišnjem muzičkom uredniku Radio-televizije Vojvodine, koji se decenijama sistematski bavi otkrivanjem i skupljanjem rasutog muzičkog i literarnog narodnog blaga, kako u Vojvodini tako i u Srbiji i na širem balkanskom području. Tako su nastale knjige o gajdama, trubi, fruli, harmonici i guslama, kao ukorijenjenim tradicijskim instrumentima, ali i o staroj narodnoj lirici u Srbiji, koja je bila inspiracija i mnogim evropskim piscima i kompozitorima. S Dejanom Tomićem razgovaramo o njegovim dugogodišnjim istraživačkim naporima i o više nego značajnom kulturnom blagu, koje je u njegovim knjigama po prvi puta ugledalo svjetlo dana.

Gospodine Tomić, kako izgleda vaš istraživački rad iz dana u dan?

Često dolazim u arhiv Matice srpske u Novom Sadu, zatim u druge biblioteke ili istražujem na terenu i radim svaki dan. Formalno ne pripadam muzikološkim akademskim krugovima: ja sam slobodni istraživač koji to znanje pretače u knjige. Po mom mišljenju, te knjige su dosta potrebne, jer te etnomuzikološke teme niko još nije obradio. Nažalost, danas se muzikološko blago Srbije kod nas više ne poštuje. Moju knjigu „Srbi i evropski kompozitori“ posvetio sam delima 228 evropskih kompozitora koji su bili nadahnuti srpskom muzičkom i literarnom baštinom. Te kompozicije, recimo Johana Štrausa, bile su izvođene, na primer, i u gradskoj kući u Somboru, sredinom XIX veka. Johan Štraus je jednom prilikom bio u Novom Sadu kada je i zapisao srpske narodne pesme koje su zatim bile muzički obrađene. Recimo u opereti „Jabuka“, koju je Štraus napisao u povodu 50. godišnjice svog rada, on je radnju te operete smestio u okruženje srpskog društva.

Frula u stihovima

Odakle vaša ljubav i strast za istraživanjem etnomuzikološke i tradicijske kulturne baštine?

Ta strast potiče od činjenice što sam bio muzički urednik na RTV Novi Sad 30 godina. Zatim, kao što rekoh, etnomuzikologija nije razvijena grana u Srbiji. Konačno, rođen sam na selu, a ne u gradu i mogu da kažem da sam posedovao tu ontološku vezu i ljubav za narodnom muzikom. Recimo u Staparu, mom rodnom selu pored Sombora, vodio sam jedan festival posvećen harmonici, tradicionalnom instrumentu u našem selu, ali šire gledano takve manifestacije se do nedavno nisu baš negovale.

Kako su započela vaša muzikološka istraživanja?

Kada sam krenuo da pišem muzikološke knjige, prvo sam obradio Marka Nešića, tamburaša i vrsnog kompozitora „sa sedam vrlina“ u okviru muzike. Posle toga, zamolili su me ljudi iz Prislonice kod Čačka, gde se održavao tradicionalni susret frulaša, da nešto uradim na temu frule i ja sam onda priredio knjigu pesama pod naslovom „Frula u stihovima srpskih pesnika“ u koju sam uvrstio 187 vrhunskih srpskih pesnika. Kada su 2012. godine gusle ušle na popis zaštićene srpske kulturne baštine priredio sam knjigu „Gusle u stihovima srpskih pesnika“, koja je izašla u dva izdanja. Moram da kažem da sam prvi objavio knjigu o srpskim gajdama, o čemu nikad niko pre mene nije pisao, što smatram nekom vrstom sramote. Priredio sam i knjigu „Pevane pesme srpskih pesnika“, u koju sam uvrstio naše značajne pesnike, od Branka Radičevića, Zmaja Jove, Alekse Šantića i mnogih drugih. Muzika stare Vojvodine bila je jako zanemarena i ja sam objavio knjigu i o tome, u koju sam uvrstio oko 400 vojvođanskih pesama.

Moglo bi se reći da su gusle više od instrumenta.

Pa, može se reći da su gusle u ta stara vremena bile neka vrsta društvenog medija. Gusle su pratile epske pesme i zanimljivo je da kod gusala i gajdi postoji tonski trenutak koji je zajednički, a to je da i jedne i druge prate tu epsku priču izgovorenu kroz stihove. Osim toga, guslari pevaju pesme naših pesnika, Laze Kostića, Šantića, Zmaja i Radičevića i ja to uvek na promocijama spominjem. Poznajem, na primer, Bojanu Peković, koja svira gusle i studira etnomuzikologiju na Sibelius konzervatoriju u Finskoj i koja značajno utiče da se ovde mladi opredeljuju za gusle. Kada je bila promocija moje knige „Apoteoza srpskim guslama – knjiga druga“ u Novom Sadu, imao sam tu čast da je i ona tome prisustvovala i izazvala je veliko oduševljenje kod publike. Nadam se da će ona, kao prvi obrazovani guslar, po svetu predstaviti i proneti kulturu naših gusala. O srpskim guslama je inače pisalo preko 80 stranih autora, od Getea na ovamo.

Gete je rekao da je srpska narodna poezija najljepše što je ikada čuo…

To je istina i do te poezije Gete je došao zahvaljujući Vuku koji je sve te pesme sakupio. Značaj tih pesama naprosto je u lepoti, rimi i u emotivnosti stiha, kao i u iskrenosti pesnika ili pevača koji je te stihove sastavio. Zato je to za Getea i za druge istraživače iz Evrope bilo otkriće, koji su tu lepotu takođe osetili. Treba sada da objavim album od 18 kompozicija pod naslovom „Vojvodina stara i klavirske kompozicije evropskih autora“. Zagrebački kompozitor Franjo Kuhač napisao je kompoziciju „Srpsko oro“, možete zamisliti, za 16 pijanista, odnosno za četiri klavira četvororučno.

Da se vratimo na guslare. Oni su bili i svjedoci vremena…

Tipičan primer toga je guslar Filip Višnjić, kojeg spominje Lukijan Mušicki, za vreme Prvog srpskog ustanka, koji je slušao priče ustanika i o tome pevao uz gusle. On je u to vreme bio na neki način neposredni izveštač ratnih operacija. U Crnoj Gori, kada bi se događala neka neizvesna situacija, postojao je izraz „Daj da čujemo šta će guslar reći.“ Guslari su bili svedoci i kritičari svoga vremena. Guslari su nekada bili poštovani i imali su značajan društveni uticaj, iako su mahom to bili slepi ljudi. Međutim, njihov egzistencijalni život često nije bio lak, čak i kod Petra Preradovića imate jednu pesmu o teškom životu guslara. Prenošenje informacija preko gusala u 18. i 19. veku ne može se uporediti sa današnjim vremenom kada preko televizije i elektronskih medija imate sijaset informacija, koje ometaju i neutrališu istinu i emociju vezanu za pojedine situacije.

Srpske gajde

Kada bi napravili mozaik srpskih tradicijskih instrumenata po važnosti, u koji bi ulazile gusle, frula, harmonika, gajde, tambura i truba, koji instrument bi bio na prvom mjestu?

Frula je bila najvažnija. Ona je bila najprostija, najmanja i najbliža običnom čoveku. I mi, kao i mnoga druga deca, pravili smo frule od zove. Frula je istorijski, starinski instrument od najranijih dana. Bio je to sa jedne strane pastirski instrument, a sa druge strane bio je to instrument plesa u kolu. U takvoj situaciji, u kakvom seoskom dvorištu, ako ne bi postojao gajdaš, sigurno bi se našao neki frulaš. Drugi instrument su gusle koje su muzički formiranije, a treći su gajde, koje su bile centralni instrument kod Srba za zabavu. Postoji zapis sa kraja 18. veka u kojem piše da su Srbi, koji su kao „frajkori“ ratovali za Austro-Ugare protiv Francuza, imali gajdaše pa bi se, kako kaže zapisivač, po 400 vojnika uhvatilo u kolo i oni su igrali uz gajde.

Gdje su u srpskoj kulturi gajde danas?

Kao što rekoh, kod nas postoji prilično neodgovoran odnos prema tradicijskim instrumentima, posebno prema gajdama. Nedavno smo imali priliku da gledamo sahranu britanske kraljice i ona je čitavo vreme bila praćena gajdama, a kod nas se gajde uopšte ne spominju. Imamo ovde jednog gajdaša, Maksima Mudrinića, sa kojim sam priredio jedan CD, koji sam priložio uz moju knjigu „Gajde – vesela Srbadija“. Za vojvođanske gajde specifično je to, za razliku od drugih gajdi, da se uz njih mora pevati. Odnos prema tradicionalnim instrumentima jako ovisi i o demografskim promenama, jer starosedelačko stanovništvo pomalo izumire, a novi doseljenici i mlade generacije takve instrumente više ne prepoznaju. I naš informativni sistem je takav da se tradicijski instrumenti ne spominju, iako gusle, guslari i guslarska takmičenja i festivali i dalje postoje u Srbiji.

Gdje je u svemu tome harmonika?

Harmonika se istorijski pojavila posle trube. U mojoj knjizi „Večnoj trubi i trubačima“ pokušao sam da istražim sve o mestima gde se truba svirala i u kojim prilikama. Pronašao sam zapis o jednom trubaču, Draganu, iz Prizrena koji je svirao trubu za vreme cara Dušana i bio je pozivan da svira čak i u Dubrovnik. Truba se naravno svirala u ratovima, jer je ona služila kao signalni instrument u bitkama, ali se svirala i među vojnicima i uz zvuke narodnih pesama. Između dva svetska rata bila je jako popularna i formirani su mnogi trubački orkestri. Truba se koristila zajedno sa harmonikom kao pratnja u žetvenim i drugim poljoprivrednim radovima. O toj trubi u Srbiji pisao je i nemački etnolog Gerhard Gezeman. Harmonika je, pak, centralni muzički instrument u Srbiji novijeg vremena, do pojave elektronskog instrumentarija. Danas jedan sintesajzer zamenjuje čitav orkestar. To je sada turbo-folk ili „Balkan kantri“, kako ja to zovem, ali to više nije srpska narodna pesma. Ovo kažem kao muzikolog: ako govorimo o turbo-folku, onda najblaže rečeno možemo da govorimo samo o tzv. đuskanju, a ako govorimo o srpskoj narodnoj pesmi, onda govorimo o emociji.

Napisali ste više od trideset knjiga o tradicijskoj muzici, narodnoj poeziji i kulturi. Što još ostaje?

Pa treba, kao što rekoh, da objavim taj album o Vojvodini i evropskim kompozitorima, a imam i već priređenu knjigu „Taj čudesni svet muzike i muzičara“, ali ne mogu baš da objavim sve odjednom. U toj novoj knjizi puno je podataka o muzičkoj baštini i umetnicima iz celog sveta, kao i ono što svakako treba da se zna, kao neka pouka, za svakog slušaoca koncerata ozbiljne muzike. Ranije sam priredio knjigu „Srpske narodne pripovetke i poslovice“, ali sada sam ju značajno proširio za novo izdanje. Krajem 90-ih sam priredio dve knjige o anegdotama, prvu „Srbi u anegdotama“, koja je bila izuzetno primljena. U drugoj „Znameniti Srbi u zbivanju, kazivanju i anegdotama“ bavio sam se ličnostima od Dositeja do Ive Andrića, ukupno 93 ličnosti obrađenih na oko 600 stranica. Sada pripremam i treću knjigu „Znameniti Srbi u zapisima i anegdotama“, gde će biti novih i zaista lepih zapisa vezanih za naše javne ličnosti i tu sam se opredelio za period od Prvog srpskog ustanka i crnogorske junake u borbi protiv Turaka, od Sv. Petra Cetinjskog pa dalje, sve do književnika tog vremena. Što se tiče muzike, uradio sam album „Sto srpskih rodoljubivih pesama – notno izdanje“ i to za četvoroglasni mešoviti hor, za četvoroglasni muški hor, za dvoglasni hor i za soliste uz pratnju klavira. Spominjem taj album zato što je prvo izdanje izašlo nedavno, a u međuvremenu sam – verovali ili ne – pronašao još toliko drugog muzičkog materijala da bi naredne godine trebalo da izađe i drugo izdanje tog albuma.