Borovski pododbor SKD „Prosvjeta“ organizovao je 26. septembra u mesnoj biblioteci u Borovu književnu tribinu kojom je obeleženo 100 godina od rođenja Branka Ćopića. Publici je lik i književno delo jednog od najvećih srpskih pisaca predstavio Jovan Delić, profesor savremene srpske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu.

Na početku tribine svi prisutni su minutom ćutnje odali počast nedavno preminuloj članici Prosvjete Vukosavi Šarac.

Prema rečima Delića, Branko Ćopić je bio književnik koji je iza sebe ostavio ogroman opus.

– Imao je jednu prvu, ranu fazu do Drugog svetskog rata koja je izvanredna. Ja veoma cenim prve tri knjige njegovih pripovedaka. Smatram da su među najboljim stvarima koje je napisao. To nije samo moje mišljenje, već i mišljenje koje je na vrlo precizan način artikulisao pokojni Borislav Mihajlović. Ja to mišljenje podržavam. Ne samo da su te knjige izvanredne, već su one klica onoga što će doći kasnije u njegovoj zreloj fazi i što će on progovoriti najsnažnije u knjizi „Bašta sljezove boje“, koje je njegovo remek-delo. Njegova ratna i poratna literatura je jedna posebna stvar, koja ga pokazuje u funkciji države i revolucije. Tu postoji serija Brankovih romana koji prate društvenu situaciju u zemlji. To je skromniji deo piščevog stvaralaštva po vrednosti. Zatim postoji satirična linija u njegovom stvaralaštvu koja je takođe izvanredna. Prvi je naš pisac posle Drugog svetskog rata, koji je zbog Jeretičke priče koju je objavio imao probleme sa vlašću. Bio je napadnut od strane predsednika države. Nikada kasnije on se te senke neće osloboditi. Imaće uvek utisak da ga nešto negde prati. Njegove satirične priče su izvrsne – kaže Delić.

Ćopić je pisao književnost za decu i omladinu.

– Pesma Ježeva kućica predstavlja remek-delo dečje književnosti. On je ispisao najlepše stranice za decu. Međutim, smatram da su njegove dve knjige Doživljaji Nikoletine Bursaća i Bašta sljezove boje izuzetno značajne. Te dve knjige pripovedaka uokvirene uvodnim pričama i junacima koji ih čine celinom, predstavljaju za mene sam vrh Branka Ćopića i naše lirske književnosti – tvrdi Delić.

Na tribini je rečeno da se Ćopić razlikuje od ostalih književnika po tome što se opredelio za živ jezik.

– To je autentičan jezik njegovih junaka. Jezik koji diše tim krajem, bosanskom krajinom, Hašanima. On svoj jezik duguje i ličkom kraju, jer su njegovi stari iz Like. Razlikuje se i po neposrednosti kazivanja, po humoru i satiri. Po svemu tome Branko Ćopić je izuzetan – napominje Delić.

Predavač je podsetio na to da je Ćopić prevođen pisac, ali da svetsku afirmaciju nije doživeo, te da on nema takav značaj kakav su imali Danilo Kiš, Ivo Andrić, Meša Selimović ili Miodrag Bulatović koji su stekli međunarodnu reputaciju.

Iako je zapisano da je Branko Ćopić rođen 1. januara, 1915. godine, Delić smatra da je taj datum neko izmislio.

– Naši ljudi pomeraju rođenje deteta da bi ono kasnije otišlo u vojsku. To su bile ratne godine. Ali, bilo kako bilo, mi kao godinu njegovog rođenja obeležavamo 1915-tu. Što se mene tiče, ja obeležavam ovu godišnjicu sa velikim poštovanjem i radošću, jer je reč o piscu koji zaslužuje svu pažnju čitalaca, piscu koji mi je dao hrabrost u sudarima sa svetom – naglašava Delić.

Ćopić je rano ostao siroče jer je njegov otac umro od španske groznice.

– Otac se zvao Vid. To je mitsko ime koje vuče na Vidovdan. Majka mu se zvala Sofija – Soja. Imali su troje dece. Vid je bio u ratu na strani Austrougarske. Iz rata se vratio kao invalid, zajedno sa njihovim konjem koji je u ratu oslepeo. Vid je bio sklon suicidu. To je nasledio i Branko, koji je izvršio samoubistvo. Njegovo samoubistvo se moglo očekivati. On je to slutio. Bio je pun strahova akumulisanih iz detinjstva i rata – ističe Delić.

Bašta sljezove boje kao odbrana od straha

Branko Ćopić je pisao o deci, starcima i konjima.

– Branko se družio sa starcima i zato je njegova literatura puna staraca. Niko nije tako toplo pisao o deci, starcima i konjima kao on. U Bašti sljezove boje postoji priča o slepom konju. Ova je knjiga jedna od njegovih najtužnijih knjiga. Toliko puta se spominje reč teskoba i teskoban život. Napisana je kao odbrana od straha i smrti. Njegovo pripovedanje je odbrana od zla, od crnih konja i konjanika koji će doći po njega. Pripovedao je iz perspektive deteta i perspektive zrelog intelektualca. Zbog toga je bio originalan pisac, majstor pripovetke. Bašta sljezove boje je zaštićena bašta, ograđena. Iz nje ne izlazi niko sem njegov stric Nidžo. Deda Rade je osovina tog patrijarhalnog sveta koji je utopijski svet detinjstva, kojem se Branko vraća i o kome piše. U Bašti sljezove boje ispisane su najlepše stranice o detinjstvu – objašnjava Delić.

 

Ćopić je bio nagrađivan pisac i to odmah nakon što je došao u Beograd 1938. godine, kada je primio svoju prvu književnu nagradu Akademije sedam umetnosti za zbirku pripovedaka Pod Grmečom. Već naredne 1939. godine okitio se Rakićevom nagradom za knjigu Borci i begunci. Kasnije je primio brojne druge nagrade.

– Branko je bio pisac koji je neprestano razgovarao sa mrtvima. Pisao je i tužbalice a njegova Pjesma mtrvih proletera je vrhunska – zaključuje Delić.

Predsednica borovske Prosvjete Sretenka Čaović je konstatovala da je Ćopić prirastao našem srcu, jer je obeležio detinjstvo svih nas, te dodala da je Bašta sljezove boje njeno najdraže delo.

U programu je učestvovala i članica dramsko recitatorske sekcije pododbora Milica Đilas, koja je recitovala odlomke Ćopićeve pesme Oživljeno detinjstvo.