fbpx

Božidar Maljković: Da se pitalo ljude iz košarke, rata ne bi bilo

Božidar Maljković: Da se pitalo ljude iz košarke, rata ne bi bilo

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on facebook
Share on twitter
Share on telegram
Share on whatsapp
„U moje vreme u Jugoplastici uspešno su zajedno radili Bosanac, Hrvat, Crnogorci i Srbi, Makedonci. To je bila jedna vrsta bratstva, nemam drugi izraz“
Maljković

Od prvog velikog uspeha Jugoplastike i osvajanja titule evropskog košarkaškog šampiona prošle su 32 godine. Božidar Maljković, jedan od najuspešnijih evropskih trenera – osvojio je četiri evropske klupske titule, uz Jugoplastiku sa još dva tima – danas je predsednik Olimpijskog komiteta Srbije. Za P-portal govori o košarci, sportu, Dalmaciji, mladima i važnosti sporta, prošlosti i budućnosti.

 Čini se da nikad više sjajnih igrača u NBA ligi sa područja bivše Jugoslavije kao ove godine. Kako tumačite toliki i kvantitet i kvalitet, jer većina njih igra značajne uloge u svojim timovima?

Prostor nekadašnje Jugoslavije je bogomdan za košarku. Područje Hercegovine, Crne Gore i Dalmacije pogodno je za razvitak vrhunskih košarkaša. Od Splita preko Šibenika do Zadra ima oko 150 kilometara, a samo na tom prostoru možete pronaći više od 150 vrhunskih košarkaša, evropskog i svetskog nivoa. Ono što prikazuju Bogdanović, Bjelica i Jokić, koji su inače članovi Olimpijskog tima Srbije, pokazatelj je da je Srbije svetska velesila u košarci. Fantastične stvari pokazuju i Goran Dragić, kome sam bio trener u Sloveniji, Bojan Bogdanović, koga sam “oteo” od svih hrvatskih skauta i trenera i odveo u Real Madrid sa 17 godina, i Luka Dončić koga, nažalost, nisam trenirao. Postoji jedan fenomenalan podatak koji govori da se svakog vikenda u Beogradu odigra preko 200 mečeva, u svim kategorijama, a to ne postoji ni u jednom drugom gradu na svetu. Iz te mase mladih igrača matematički je realno da izađe novi talas igrača, koji će biti i materijal za NBA. I naravno, ne smemo zaboraviti veliki uloženi rad, koji je naročito efikasan zajedno sa specifičnim metodama trenažnog procesa koji se sprovodi u Srbiji.

 Koliko ste zadovoljni brojem sportista koji su osigurali učešće na Olimpijskim igrama u Tokiju?

Nadam se da ćemo u Tokio otići sa 90 do 100 sportista. Nažalost, mnogi će biti uskraćeni za takmičenje u Japanu. Ne mogu da ne pomenem Stašu Gejo, kao i mušku odbojkašku reprezentaciju koja je surovim i brutalnim pravilima eliminisana. Ženski rukomet takođe, nažalost, neće biti u Tokiju, kao i još neki naši sportisti koji zbog teške situacije sa kovidom i specifičnih uslova treninga i takmičenja nisu mogli da se kvalifikuju.

Da li su mladi i dalje zainteresovani za sport ili primat polako počinju da preuzimaju digitalne tehnologije, gejming…?

Ako smo svesni činjenice da se u Srbiji samo 12 posto omladine bavi sportom, a od toga samo četiri odsto pod nadzorom trenera i ako shvatimo da oko 70 odsto naše omladine ima kifozu i ravne tabane, onda vidimo gde je naše polje delovanja. Srbija jeste velesila u sportu, ali o njoj ne govore samo Đoković, Ivana Španović, Milica Mandić, košarkaši i vaterpolisti, već i masa naroda koja se bavi sportom. Svakako da vidim veliku opasnost u digitalnim tehnologijama, ali se nadam da se i to može prevazići. Treba pod hitno vratiti značaj nastavnicima i profesorima fizičkog vaspitanja i vratiti status i značaj u edukovanju naše omladine onima koji ga sada nemaju. To je veliki hendikep.

 Da li sport može da izađe iz zabave i šou biznisa, ka čemu se sve više kreće?

Ne bih rekao da je šou biznis protiv vrhunskog sporta ili sporta generalno. Mene više brine naša stvaralačka moć, koju smo godinama imali, ne bih želeo da je izgubimo. Zbog toga nemirno spavam. Korona je doprinela tome da nemamo kampove i da hiljade dečaka i devojčica nemaju priliku da treniraju, druže se i rastu kao generacije pre njih. Videćemo šta će biti nadalje. Nadamo se normalizaciji. Korona je donela i to da shvatimo da bez sporta čovek ne može i videli smo značaj sinergije publike i sportista. Te vrste radosti i sreće nema, nažalost, u ovakvim uslovima. Ako Mesijev briljantan gol ne proslavi 100.000 ljudi u ekstazi na Kamp Nou, onda kao da ga nije ni postigao.

Jugoplastika je jedno od retkih imena sa tim prefiksom koje u današnjoj Hrvatskoj izaziva nostalgiju. Kakva je bila atmosfera u klubu onih predratnih godina kad ste postigli najveće uspehe?

Nikad ne bismo napravili te rezultate da i pre i posle mene, i u moje vreme, nije bio fantastičan ambijent u samom klubu. Zdrava, ljudska atmosfera. Jedan od čelnika kluba, Zoran Milas koji, nažalost, nije među nama, po svojim kapacitetima mogao je da vodi ne samo Jugoplastiku, već i mnogo veće sisteme, rekao bih slobodno državu. Radeći intervjue u inostranstvu, uvek sam govorio da je Jugoplastika najbolje organizovan klub u kojem sam radio. Tu sam povredio sujetu i Barseloni i Real Madridu i Grčkoj, ali sam morao da konstatujem da je tamo bilo najbolje. Šef administracije je bio Josip Bilić Biba, koji za četiri godine nije nikad otišao na godišnji odmor, a svi članovi uprave su minimum dva puta dnevno dolazili u klub. Želu Jerkova sam u četiri sata ujutru digao da ide po Zorana Savića u Zenicu, jer sam čuo da ga Cibona “otima”. To su naizgled male stvari, ali one govore o jednoj neponovljivoj ekipi i neponovljivoj organizaciji. Biti nostalgičar za tim vremenima je samo kompliment za mene. U mojim privatnim kontaktima, od Slovenije do Makedonije, svi ljudi sa kojima se družim govore mnogo lepe stvari o tom vremenu. Što to ne smeju da javno kažu, ja ih razumem, to je njihov problem, ja ću to uvek javno reći, bez ikakvih političkih konotacija ili ambicija. U moje vreme u Jugoplastici uspešno su zajedno radili Bosanac, Hrvat, Crnogorci i Srbi, Makedonci, bez ikakvog problema. To je bila jedna vrsta bratstva, nemam drugi izraz.

Mislite li da je moglo drugačije, da su tragični događaji 1990-ih mogli da se izbegnu?

Siguran sam u to. Da su zemlju vodili ljudi iz košarke – Boris Kristančič, Nebojša Popović, Uglješa Uzelac, Vasil Tupurkovski, Igor Popović, profesor Šaper – kategorički tvrdim da ne bi bilo rata. Ne bi se prolivala krv i izbegli bismo tolike žrtve, nesreću i patnju.

Koliko često odlazite u Dalmaciju i svoje Vodice? Šta vam danas znači Split?

U Dalmaciju uvek idem rado, kad mi to obaveze dozvole. Kuća u Vodicama je, nažalost, odavno prodata. Sa Splitom sam svakodnevno na vezi, sa raznim ljudima koji me vezuju za najlepši grad na moru. Ulazak u Kuću slavnih splitskog sporta najveće mi je priznanje koje sam do sada dobio. Kao što rekoh, Split je za mene najlepši grad na Jadranu. Možda sam subjektivan, ali iskoristio bih staru splitsku šalu i rekao: “Da je Dubrovnik lepši od Splita, zvao bi se Split, a ne Dubrovnik.” Šalu na stranu, za Split me vežu mnogi dragi ljudi, mnoge uspomene, mnogi sportski uspesi.

Ako imate prijedlog teme za nas, javite se na portal@privrednik.net

Pratite P-portal i na društvenim mrežama: