Priču o veleposedničkoj porodici Paunović ne bi bilo moguće ispričati bez knjige „Aleksa Paunović – porodična hronika“, autorke Ljiljane Pekić Paunović o čijoj smo promociji ranije pisali. Ova knjiga, biografskog sadržaja, u kojoj je opisan život, lik i delo Alekse Paunovića jedini je dokument na koji se možemo osloniti kada govorimo o njegovoj ličnosti. Drugi izvori o njemu jednostavno ne postoje, osim zapisa o porodičnoj imovini sačuvanih u građi brojnih arhiva i biblioteka.

Knjiga je jednim delom nastala i na osnovu porodične dokumentacije kao i sećanja mnogih članova porodice Paunović. I sama autorka je deo ove ugledne i bogate vukovarske porodice i knjigu je pisala u svojstvu supruge Fedora Paunovića – Aleksinog praunuka.

Dete novog doba

Porodica Paunović doseljava se u Vukovar u 18. veku, donoseći sa sobom svoje zanate – kazandžijski i remenarski. Bilo je to doba Marije Terezije, kada počinje masovnije naseljavanje Srba i Nemaca u tadašnju Sremsku županiju, a Vukovar postaje sedište najvećeg vlastelinstva na području Slavonije i Srema. Ubrzo se razvija u grad trgovaca i obrtnika, koji su kupovali i prodavali svoju robu po sajmovima i vašarima, grad u kojem se osnivaju trgovačka i zanatlijska udruženja i cehovi, grad u kojem se radilo, a zanati bili veoma cenjeni. Bilo je to jedno bezbrižno vreme kada je posla bilo na pretek i za svakoga ko je želeo raditi.

U prvoj polovini 19. veka u Vukovaru radi i mladi gradski kazandžija i užar Atanasije Paunović, koji je zanat preuzeo od svog rano preminulog oca. Prodavao je svoje proizvode na pijaci i dobro živeo od tog posla, koji je vremenom postao veoma unosan. Oženio se i 1824. godine dobio sina, nazvavši ga Aleksa – dete novog doba. U vreme Aleksinog rođenja u Vukovaru se rađa nova građanska klasa, regrutovana iz zanatlijskog staleža, čiji je pripadnik bio upravo majstor Atanasije Paunović.

Stari Atanasije želeo je da njegov sin nastavi njegovim putem i nasledi porodični zanat, međutim, Aleksa nikada nije pokazivao zanimanje za očev zanat. Od najmlađih dana je obilazio vašare, posmatrao trgovce, računao, mudrovao i pregovarao. Kada je od oca dobio 1.000 forinti, razišao se s njim i napravio prve planove za budući život.

Za ono što je naumio Aleksa je prvo morao izučiti mesarski zanat. U međuvremenu, odlazi na čuveni Šabački vašar da sebi prokrči put za život kakvim je hteo da živi. Dosta povoljnih okolnosti bilo je na njegovoj strani. Imao je već ranije iskustva obilazeći vašare koji su se održavali nedaleko od njegove kuće. Upoznao je tržište, naučio šta je na kom sajmu jeftinije, otkrio je razlike u cenama… U to vreme Vukovar postaje važno mesto za trgovinu stokom, koja se povoljno kupovala u Bosni i Srbiji i isporučivala u Beč, postaje grad stočnih i robnih sajmova. U ovu trgovinu stokom uključio se i Aleksa Paunović – sada već predstavnik mlade kapitalističke klase.

U Šapcu na vašaru Aleksa pažljivo obilazi tezge promišljajući kako će potrošiti svojih 1.000 forinti. Trgovci ga ne doživljavaju ozbiljno, misleći da je to neko dete koje se izgubilo u masi tražeći roditelje. Od gazde Teodora, uglednog šabačkog trgovca kupuje svoje prve ćurane. Vraća se u Vukovar i prodaje ih po nešto jeftinijoj ceni od one koju su držali domaći peradari. To mu donosi prvi veći novac i mogućnost da se upusti u ozbiljniju trgovinu stokom. Ponovo se zatiče na Šabačkom vašaru sada kupujući rasnu junad, ali ovoga puta stoku izvozi u Beč, zbog povoljnijih otkupnih cena nego u Vukovaru. Rasprodaje stoku čim je doputovao u Beč i ponavlja ovu transakciju još jednom. Tako Beč postaje obećani grad za trgovanje, a za Aleksu ostvarenje sna. Na kratko svraća u Vukovar da bi vratio onih 1.000 forinti što mu je dao otac kada se razišao sa njim. I još 1.000 forinti poklanja svojoj majci.

Aleksa sada pravi iskorak i osniva sopstvenu farmu. Kupuje telad, sam ih podiže i potom prodaje na tržištu. S vremenom, stado se širi i umnožava, a profit i dobit raste. Dolazi trenutak da se posveti mesarskom zanatu. Upoznaje bečke mesare, svoje najbolje kupce, stiče iskustva, a mesarski zanat uči od vrhunskih majstora. Uskoro postaje najbolji u tom poslu i otvara šest mesnica u Vukovaru, uspostavljajući monopol na prodaju mesa u gradu. Istovremeno, nastavlja da kupuje, hrani i prodaje goveda snabdevajući bečko tržište koje mu donosi ogroman novac.

Najbogatiji Srbin u Vukovaru

Aleksa počinje obilaziti austrijsku metropolu sve češće, razgleda bečku arhitekturu diveći se vrednostima domaćih umetnika i graditelja. Kupuje vredne predmete i slike na aukcijama i polako ulazi u posao sa nekretninama. Smatrao je da zarađeni novac od prodaje mesa treba mudro ulagati za sigurniji život i budućnost potomaka. Počinje kupovati kuće u Vukovaru, u prvom zamahu ukupno 86 kuća. Onda počinje graditi po ugledu na Beč. Poslovno carstvo se širi, a kapital uvećava.

Pedesetih godina 19. veka većina mesnica u Vukovaru nalazi se u posedu Alekse Paunovića. Njegove stočne farme dobro su održavali radnici koje je zapošljavao. Pročuo se po kvalitetnom mesu i mleku čija mu je prodaja osiguravala visoke prihode. Posedovao je i tri pustare, među najboljima u regiji. Do kraja 19. veka postaje vlasnik najužeg središta grada, preuzimajući kuću za kućom u centru starog dela Vukovara. U središtu grada izgrađuje porodičnu kuću Paunovića, u kojoj će dalje nastaviti život sa potomstvom, koje se ovde rađa i odrasta naredne tri generacije.

Dva građevinska remek dela – Grand hotel Paunović i porodični mauzolej Aleksa podiže pred kraj svog života, angažujući najbolje arhitekte za to.

Nakon razlaza sa ocem, Aleksa Paunović je kupio i izgradio 86 kuća u centru Vukovara, preko 4.000 jutara plodnih oranica, tri pustare, fabriku građevinskog materijala u Bačkoj, raskošnu porodičnu kuću, Grand hotel i dve crkve postavši tako već u mladosti najbogatiji Srbin u Vukovaru, a posle grofa Elca i najbogatiji stanovnik Vukovara. I pored toga ostao je skroman i jednostavan čovek koji se nije javno eksponirao, nije se mešao u politiku, ali se njegova reč u gradu veoma poštovala. Sa velikom pažnjom iščekivao se svaki naredni Aleksin poduhvat.

Ljiljana Pekić Paunović opisuje ga kao neizlečivo dinamičnog čoveka, od akcije i nemira, najstrožeg prema samom sebi. Radio je danonoćno i to isto je tražio od drugih. Bio je brz, preduzimljiv, žustar i uporan, uvek je ostvarivao ono što bi naumio. Nije provodio vreme u kafanama, niti mu se moglo zameriti da je činio bilo šta loše, ali je bilo onih koji su mu spočitavali da je prek, ohol, strog. Njegovi neimarski potezi, koliko god su ulepšavali ulice, još više su izazivali zavist. Govorilo se kako se takmiči sa grofom Elcom. Sa zavišću su mu pripisivali sujetu i nadmetanje, želju da imitira i prevaziđe grofa nastojeći da izgradi bolja i lepša zdanja, ali su njegova dela jednodušno izazivala poštovanje.

Paunovićeva dalje navodi da je Aleksa kupujući i gradeći kuću za kućom, svaku obeležavao granitnom pločom na kojoj je pozlaćenim slovima, ćirilicom, ispisivano njegovo ime i prezime uz godinu u kojoj je kuću izgradio ili kupio.

Paunovićeva ističe da se vukovarski neimar oduševljavao raskošnim građevinama i živopisnim parkovima Beča, vraćajući se uvek nanovo kući sa novim idejama i željama. Donosio bi iz Beča i drugih gradova raznolike eksponate, slike, statue, nameštaj, posuđe, nakit, umetnička dela i druge vredne stvari. Upoznao je izbliza svet velikih umetnika, arhitekata, slikara, muzičara, sjajnih majstora i koristio se njihovim umećima. Nicali su portreti članova njegove porodice, pejzaži, dovodio bi u svoj dom ugledne ljude, sveštenike, političare, veleposednike, umetnike, zanatlije…

Život obeležen tragedijama

Aleksin poslovni uspeh isprepleten je žalosnim događajima u njegovom privatnom životu. U ranoj mladosti, prilikom poroda, umire mu prva žena sa detetom. Uskoro se ponovo ženi, ali i druga žena mu umire zajedno sa nekoliko njihove tek rođene dece. Sa trećom ženom Amalijom, dobio je ćerku Lenku i sinove Nikolu i Radivoja. Imao je Aleksa tada već 49 godina života i nije prošlo puno vremena kada ga je zadesila nova tragedija. Umire mu sin Nikola. I tako Aleksi ostaje jedini muški potomak i naslednik loze Paunovića – najmlađi sin Radivoj. Kada je ovaj dečak napunio devet godina, Aleksa na Trešnji, svojoj najvećoj pustari podiže malenu crkvu, u čijem je začelju na granitnoj ploči uklesao posvetu „Za zdravlje i život sinu Radivoju“. Crkva je posvećena Svetom Prokopiju, zaštitniku porodice, koji se obeležava 21. jula, a ovaj svetac je označen i kao slava Aleksinog imanja, što je u to vreme bio običaj. Slavu su proslavljali svi radnici na imanju, a održavana je i liturgija u crkvi.

Nakon što je podigao crkvu, Aleksa je na tom istom imanju izgradio monumentalni letnjikovac u obliku osmerokuta, zidan na sprat, okružen stazama i parkovima, ukrašenim raznovrsnim drvećem i cvećem. U središtu parka sagrađen je bazen i tenisko igralište, te staze za jahanje. Gradnju letnjikovca pratila je i gradnja objekata za stoku, sve po najsavremenijim standardima tog vremena.

Aleksa je mislio i na ćerku Lenku, koju je uz dobar miraz zbrinuo udavši je za vukovarskog advokata, doktora Vladimira Nikolića.

Kako je stario prepuštao je svoje poslove Radivoju, jedinom nasledniku, pripremajući ga za upravljanje velikim imetkom. Aleksa je svog sina uslovljavao ženidbom. Govorio mu je „Sve ću ti dati, ali to je jedino što ti meni duguješ, što od tebe zahtevam.“ Kada je Radivoj konačno pristao na ženidbu, Aleksa je počeo ugovarati prošnju. Izabrao je porodicu barona Danila Rajačića, koji je imao tri ćerke za udaju, a bio je naslednik slavnog srpskog patrijarha Josifa Rajačića iz Sremskih Karlovaca. Radivoju je prema tadašnjim običajima obećana najstarija ćerka iz ove porodice, ali se on zagledao u najmlađu od njih, 19-godišnju baronesu Martu Rajačić.

Svadba Radivoja i Marte o kojoj su pisale i lokalne novine održana je u Temišvaru i Paunovićevom hotelu Grand u Vukovaru. Tako je u veleposedničku porodicu Paunovića ušla i baronska loza Rajačića. Bio je ovo veličanstven događaj u Aleksinom životu. I sada je mogao mirno da proživi svoju starost. Međutim, tri meseca nakon svadbe, u 75-oj godini umire. Nije doživeo unuke, a iza sebe je ostavio suprugu Amaliju, sestru Anu Stanić, ćerku Lenku Nikolić i sina Radivoja kojem je prepisao svu svoju imovinu, koja je bila pozamašna.

Kobni kredit

Prema podacima koje navodi autorka knjige „Aleksa Paunović-porodična hronika“, zemljišni posed Alekse Paunovića na dan smrti, iznosio je 3.998 katastarskih jutara zemlje. Njegovi posedi su bili pustare: „Aleksina volja“, „Lug“ kod Negoslavaca, „Trešnja“ i „Radin dvor“ kod Petrovaca, „Amalijino polje“ kod Ernestinova, „Hrastina“ kod Osijeka, „Martahof“ u Županiji tamiškoj. Posedovao je mlinove i mesnice u Vukovaru i okolini, 86 kuća u centru grada, dve crkve i hotel Grand. Ukupna vrednost kojom je raspolagao iznosila je 925.585 kruna, ali je iza Alekse ostao i dug kod Prve hrvatske štedionice u iznosu od 824.000 kruna. Bio je to kredit kojim je podignut Grand hotel.

Uz vraćanje kredita, luksuzne nekretnine Radivoju odnose veliki deo zarade. Troškovi održavanja imanja postaju ogromni, a tu je još dolazilo izdržavanje brojnih radnika i posluge. Uz to finansijski je pomagao ženinu porodicu. Više nije imao prostora za zaradu, pa je uskoro bio prinuđen prodati imanja „Martahof“ i „Amalijino polje“.

Radivoj je pomagao gradske aktivnosti i udruženja koja su mu se obraćala za pomoć. Zahvaljujući njegovoj finansijskoj podršci podignut je Srpski dom. Bio je jedan od najvećih finansijera gradskog veslačkog kluba, predsednik i ktitor Srpskog pevačkog društva „Javor“ kao i predsednik pozorišnog odbora. Nakon očeve smrti, dovršio je unutrašnje uređenje porodičnog mauzoleja. Za razliku od oca, Radivoj se oprobao i u politici. 1910. godine je izabran za zastupnika u Hrvatski sabor na listi hrvatsko-srpske koalicije.

Uskoro je dobio potomstvo, njegova supruga Marta svake godine je rađala po jedno dete. Ali, ponavljala se porodična tragedija. Deca su umirala odmah po rođenju. Od desetoro rođene dece, preživelo ih je petoro – četiri sina: Danilo, Boško, Vladimir i Dušan i jedna ćerka Smilja. Nakon dvanaest godina braka, 1911. godine, od zatajenja bubrega umire Radivoj Paunović, u svojoj 37-oj godini. Svu imovinu oporukom ostavlja deci, a suprugu Martu ovlašćuje da njome upravlja do njihove punoletnosti. Ona će potom pritisnuta brojnim obavezama, za skrbnika/staratelja dece i imanja imenovati svog starijeg brata barona Josifa Rajačića.

Ratovi i krize

Prvi svetski rat udovica Marta i njena deca provode u izbeglištvu u Beču. Tamo ih je snašla još jedna tragedija. Od epidemije španske gripe umire najstariji Martin sin, Danilo Paunović. Imao je samo osamnaest godina. U to vreme Josif Rajačić donosi odluku o prodaji hotela Grand u Vukovaru, jer je to neprofitabilno zdanje iziskivalo stalna ulaganja u održavanje, a nije donosilo nikakve prihode. Osim toga, trebalo je finansirati život porodice u Beču.

Baronica Marta ugovor o prodaji Grand hotela potpisuje na Badnje veče 1918. godine. Kupci su bili Mišo Gotfrid, vukovarski mesar i njegova nevenčana supruga Elizabeta Fundak. Nakon preuzimanja hotela skinuli su sa pročelja fasade napise „Grand hotel Paunović“ i „Svome sinu Radivoju – Aleksa Paunović“, te su tako izbrisali tragove graditelja. Kasnije su uz posredovanje staratelja Josifa Rajačića kupljene Ciglana i Tvornica oksigena na Stražilovu.

Nakon završetka Prvog svetskog rata potomci porodice Paunović se vraćaju u Vukovar i otvaraju svoja vrata uglednim gostima. Među brojnim posetiocima koji su im dolazili bili su i jugoslavenski kralj Aleksandar Karađorđević, srpski patrijarh German, mnogi umetnici, političari… Agrarnom reformom 1919. godine, Paunovićima je oduzet veći deo zemlje ali uz određenu novčanu naknadu. 1925. godine u vreme prve agrarne reforme dolazi do deobe imovine pokojnog Radivoja Paunovića, kako bi se izbeglo osipanje porodičnog kapitala. Odluku o deobi ponovo donosi staratelj Josif Rajačić. On je odlučio da porodičnu kuću i centralno imanje Trešnja pripadne Vladimiru Paunoviću, sa jednim delom za Smilju Paunović, dok je Bošku Paunoviću dodeljena pustara Lug koju je podelio sa mlađim bratom Dušanom Paunovićem.

Baronica Marta Paunović, rođena Rajačić umire 1935. godine u Beogradu u svojoj 50-oj godini.

Osiromašeni i obespravljeni

Drugi svetski rat doneo je brojnim Aleksinim potomcima hapšenja, zatvaranja i zlostavljanja od strane ustaških vlasti. Da bi izbegli sigurnu smrt, neki od njih su se priključili partizanskom pokretu. Nakon završetka Drugog svetskog rata, rađao se svet proletarijata, a stare ugledne porodice suočene su sa društvenom segregacijom, nacionalizacijom imovine i novom agrarnom reformom koja im nije donosila novčano obeštećenje. Među njima je bila i porodica Paunović. Donošenjem Zakona o agrarnoj reformi 1945. godine, kao i Zakona o poljoprivrednom fondu opštenarodne imovine 1953. godine, Paunovićima je oduzeta gotovo sva imovina: pustare, zemlja, kuće, trgovine, alati, vozila, stoka… Preko noći postali su osiromašeni i obespravljeni. Iseljavani su iz svojih porodičnih kuća koje su gradili, u kojima su se rađali i živeli. Država im je kao neku vrstu milostinje dodelila nužni boravak ili simboličnu naknadu sa kojom je bilo teško živeti.

Aleksina pustara Trešnja pripala je državnom dobru „Vupik“, a raskošna porodična kuća u centru grada u kojoj su rođeni, pripala je preduzeću „Velepromet“.

Da sve bude još apsurdnije i žalosnije, odluka o oduzimanju poseda kojom je porodica praktično razvlaštena, doneta je na javnom skupu održanom u Radničkom domu, bivšem Grand hotelu Paunović. Na tom skupu se našao samo jedan potomak Paunovića – Vladimir, Aleksin unuk. On je između ostalog rekao: „U Zakonu je rečeno da se zemlja daje u vlasništvo onima koji je rade. Ja sam na svojoj zemlji radio od prvog dana kada sam je nasledio. Osim toga, ja sam ratovao u partizanskom odredu u okolini Vajske.“

Nakon Drugog svetskog rata, Paunovići ostaju u Vukovaru, doduše ne svi, ali veći deo porodice, živeći daleko od nekadašnjeg raskošnog života i privilegija. Nosili su pečat klasnih neprijatelja novog socijalističkog sistema i borili se za opstanak u rodnom gradu. I danas posle mnogo godina, neki od njih vode sudske sporove sa državom oko povrata imovine.

Ostaće upamćeni kao veliki vizionari, graditelji, ali i radnici. Osim što su imali svoje radnike, sluge i guvernante koji su im radili zemlju, održavali imanja i čuvali decu, i sami Paunovići su obrađivali posede, hranili stoku i brinuli o kompletnom personalu koji ih je opsluživao. Svoje radnike tretirali su kao članove porodice. Bili su gostoljubivi i otvorenog srca dočekivali i ispraćali ljude različitih nacionalnosti. Mnogi Aleksini unuci oženili su žene drugih veroispovesti: Jevrejke i Mađarice.

Najpoznatiji član ove čuvene porodice – Aleksa Paunović, koji se kao dečak obreo na Šabačkom vašaru, dokazao je da se u životu može uspeti samostalno i da se ni iz čega može stvoriti sve. Iako je u svoje vreme bio među najbogatijim i najpriznatijim stanovnicima grada, nikada nije dobio čak ni ulicu u Vukovaru. Ali, iza njega ostaje trajni pečat utisnut u građevine potpisane njegovim imenom, ponosno prkoseći vremenima prošlim, sadašnjim i budućim.

 

 

Ovaj tekst možete poslušati ovdje: