Nacionalnost osumnjičenih za podmetanje požara kod Zadra servirana je hrvatskoj javnosti kao najvažniji deo vesti o hapšenju. Motiv još nije bio poznat, istraga je tek počela, a konačna pravna kvalifikacija nije ni utvrđena, ali je podatak da su trojica uhapšenih Srbi već bio istaknut u naslovima. Iako policijsko saopštenje ne govori o etničkoj pripadnosti, mediji su požurili da dodaju taj podatak i time kriminalističkoj vesti dali međunacionalni ključ. Od tog trenutka više nisu bila osumnjičena četiri čoveka, nego su na optuženičku klupu, po starom običaju, posedali svi Srbi u Hrvatskoj.
Nije, naravno, sporno da nacionalnost ponekad može biti važna činjenica. Ovde zasad ne objašnjava ništa, a ipak je izdvojena kao najvažnija. Da javnosti ponudi odgovor na pitanje koje istraga još nije razjasnila. I umesto da se pita zašto bi četvoro ljudi izazivalo požare na deset lokacija, trebalo je prosto da zaključi da Srbi pale Hrvatsku. Nije bilo naročito teško predvideti šta će uslediti. U komentarima i na društvenim mrežama ubrzo su se pojavili otvorena mržnja, kolektivne optužbe i već dobro poznato prebrojavanje lojalnih i nelojalnih građana. I na adresu Privrednikovog P-portala upućeni su pozivi da, kad je već srpski medij, objavi zašto Srbi pale. Ljudi koji sa uhapšenima nemaju ništa zajedničko osim nacionalnosti osećaju da se od njih očekuje da se pravdaju, ograđuju i dokazuju da ne nose upaljače čim izađu iz kuće. U takvoj je atmosferi saborski zastupnik SDSS-a Milorad Pupovac na konferenciji za medije naglasio da su požare gasili profesionalni i dobrovoljni vatrogasci, među njima Srbi i Hrvati iz ugroženih i okolnih mesta. Vatra nije proveravala čije masline, kuće i automobili gore, niti je birala vatrogasca prema krvnim zrncima. Nacionalni kriterijum uveden je tek u medijskoj obradi događaja.
Mediji će se verovatno braniti da su objavili činjenicu. Možda i jesu. Ali novinarstvo se ne sastoji od nasumičnog istresanja svih dostupnih činjenica pred čitaoca. Činjenica može da bude i nečija vera, poreklo, bračno stanje ili zdravstvena dijagnoza, pa se ipak očekuje urednički odgovor na jednostavno pitanje: zbog čega je taj podatak važan za ovu vest? Izbor činjenica stvara okvir u kojem će događaj biti protumačen. Kodeks časti Hrvatskog novinarskog društva traži posebnu odgovornost kada se izveštava o manjinskim društvenim grupama. Pučka pravobraniteljica upozorava na medijske tekstove u kojima se bespotrebno potencira nacionalnost počinilaca protivpravnih dela, iako njeno izostavljanje ne bi umanjilo smisao teksta. Teško je, dakle, tvrditi da urednici nisu mogli znati kakvu će reakciju izazvati.
Sve to, naravno, ni najmanje ne umanjuje težinu onoga za šta se uhapšeni terete. Ako se dokaže da su namerno izazivali požare i ugrožavali ljude, treba da odgovaraju bez obzira na to kako se zovu i kojoj naciji pripadaju. Ali odbijanje kolektivne osude nije odbrana osumnjičenih, kao što osuda njihovog mogućeg dela nije saglasnost da im se na optuženičkoj klupi pridruži čitava zajednica. Između te dve stvari nema dileme, osim kada je neko namerno napravi. Javnost ima pravo da zna šta se dogodilo, ko je osumnjičen i šta je istraga utvrdila. Ali objavljivanje podatka koji ne razjašnjava delo, a vrlo efikasno raspiruje mržnju prema ljudima koji s njim nemaju nikakve veze, nije ostvarivanje tog prava. Krivica četvoro osumnjičenih tek treba da se dokaže. Kolektivna krivica je, izgleda, već utvrđena.
