Problem nestalih i traganje za posmrtnim ostacima žrtava ratova u trenutku raspada Jugoslavije, opterećuju do danas, 35 godina kasnije, društva nastala na ruševinama te države. Dragana Đukić, predsjednica Udruženja porodica nestalih i poginulih „Suza“ iz Beograda, već dugi niz godina svjedokinja je ovog bolnog i nezavršenog procesa. U danima kada Hrvatska i Srbija na potpuno različite, suprotstavljene načine, obilježavaju sjećanje na vojnu akciju „Oluja“, tema potrage za nestalima postaje još aktualnije pitanje.

Udruženje „Suza“ iz Beograda bavi se pronalaženjem posmrtnih ostataka nestalih Srba, žrtava ratova na području bivše Jugoslavije. Vaše nedavne izjave na Privrednikovoj tribini govore da taj proces ide jako sporo.

Prvo da kažem da naše udruženje „Suza“, koje je osnovano 1996. godine, čine ljudi, izbegli Srbi nakon „Oluje“ koji dolaze iz svih delova Hrvatske i svakome od njih je neko ubijen ili je nestao. Imamo i volontere i pomagače po potrebi: psihologe, socijalne radnike, pravnike i druge. Štampamo naš list Suza, a imamo više objavljenih knjiga i drugih publikacija vezanih za memoriranje i sećanje na naše nestale i mrtve. Radimo i psihološke radionice za ljude koji bez izuzetka proživljavaju hroničnu traumu u traženju svojih nestalih. Rezultat tih radionica su radovi mnogobrojnih ljudi koji su u tim radionicama učestvovali i koji su pisali ili slikali da bi nekako lakše izašli na kraj sa svojim dugogodišnjim bolovima. Obično svake godine pred „Oluju“ izdamo i posebni broj našeg časopisa posvećen tom velikom stradanju. Rekla bih još da smo izložbu slika sudionika naših radionica pod nazivom „Sećanja“ predstavili 23. marta ove godine u Palati nacija UN-a u Ženevi.

Više lista nestalih

Koliko udruženje „Suza“ ima na popisu nestalih osoba za kojima se traga?

Imamo popis od hiljadu i petsto nestalih. Ono što ima hrvatsko Ministarstvo branitelja je brojka od hiljadu sedamsto nestalih koji se vode kao hrvatski državljani. Problem je u tome što niko neće da kaže da su tu i Hrvati i Srbi, pa se onda misli, da ako Ministarstvo branitelja kaže da je to spisak od 1.700 nestalih, da su tu samo Hrvati. Organizacija „Veritas“ iz Beograda ima još listu od oko 500 nestalih, što znači da bi trebalo napraviti reviziju kompletne liste nestalih, i Hrvata i Srba, ali meni se čini da nadležni organi u Hrvatskoj tu listu od 1.700 nestalih ne žele proširivati. Bojim se da je problem u tome što su na ovoj listi od 500 nestalih samo ljudi srpske nacionalnosti.

Zašto hrvatsko Ministarstvo branitelja na svoju listu ne želi uvrstiti i ovih 500 nestalih?

Postojalo je jedno pravilo Međunarodnog crvenog krsta da nestanak neke osobe može prijaviti samo najbliži srodnik, a kako je u ratu u Hrvatskoj bilo puno ljudi koji su bježali ili su stradavale čitave porodice, onda nije imao tko da prijavi nestanak te najbliže osobe. Zato je taj popis od 500 nestalih napravljen naknadno. Ne radi se o tome da se samo ističe koliko je poginulo Hrvata, a koliko Srba, nego o tome da svako traži svoje stradale.

„Suza“ ima popis od hiljadu i petsto nestalih. Hrvatsko Ministarstvo branitelja opet ima brojku od hiljadu sedamsto nestalih, Hrvata i Srba. Organizacija „Veritas“ iz Beograda ima još listu od oko 500 nestalih, što znači da bi trebalo napraviti reviziju kompletne liste nestalih

Što bi bilo potrebno da bi se kompletirao broj nestalih osoba?

Ono što je potrebno je da se usklade različite liste. Ono čega bi trebalo najviše je dobra volja nadležnih institucija u Hrvatskoj, kao i spremnost u dobroj nameri za saradnju hrvatskih i srpskih službi da se te grobnice obrade i da se ti posmrtni ostaci nestalih ljudi pronađu. Taj posao bi se mogao lako završiti, otprilike 95 posto slučajeva, u idućih godinu dana. Na taj način bi se skinulo veoma teško breme koje porodice nestalih nose decenijama.

Kako traumu nestanka preživljavaju porodice nestalih Srba?

Te žene koje su izgubile svoje muževe, braću ili sinove, napravile su nadljudske napore da bi svoju decu podigle i održale porodicu. Moram da kažem da sam ponosna na naše porodice što dostojanstveno nose tu tugu za svojim nestalima i posebno što ne žive u mržnji. Ljudi koji su nakon „Oluje“ prognani u Srbiju, danas su to već ljudi starije životne dobi i oni su već napravili tu u Srbiji grobnice za sebe, ali i za ubijenog sina, čije ostatke još nisu pronašli. Kada bi bili pronađeni posmrtni ostaci svih nestalih, bez obzira na nacionalnost, tada bi te porodice mogle da nastave da žive i da i Hrvati i Srbi počnu da grade neke normalnije odnose.

Da li potraga za nestalima, na neki način, može ujediniti, simbolički rečeno, hrvatske i srpske majke?

Iskreno da vam kažem, ja sam za takvu ideju i često razgovaram sa ljudima iz udruženja koje traže hrvatske žrtve i nestale. Mi se vrlo dobro razumemo, sarađujemo i žalimo jedni druge i ja imam konkretnih iskustava sa ljudima iz udruženja hrvatskih civilnih žrtava rata koji su zaista dobri i čestiti ljudi. Ali onda našim udruženjima stiže prigovor: zašto ne dođete na Mirogoj i ne upalite sveću za hrvatske žrtve u Vukovaru ili uopšte u ratu u Hrvatskoj. Verujte, ja bih to uradila, ali probajte zamisliti delegaciju Srba koja dolazi na Mirogoj da upali sveću za hrvatske žrtve… Kakvih bi sve ljutih reakcija bilo? Pa predstavnicima Srba nije moguće, zabranjeno im je pod pretnjom, da dan pre obeležavanja stradalih na Ovčari bace venac u Dunav. Hajde da sednemo mi koji smo izgubili svaki svoje, i pružimo ruke jedni drugima za stradale u „Oluji“, u Vukovaru i drugde. Kao što rekoh, što se tiče nadležnih institucija one bi, ako bi htele, mogle vrlo brzo da reše problem nestalih i da tu tešku muku skinu sa leđa onih koji su preživeli i pate za svojim bližnjima.

Manipulacija žrtvama

Kako kažete, međudržavna suradnja po pitanju nestalih ide vrlo sporo. Što se u ovom trenutku konkretno može uraditi?

U traženju nestalih i u zahtjevu prema hrvatskim nadležnim organima po tom pitanju, mi možemo i dalje da ustrajavamo ili da odustanemo. Treće varijante nema. S obzirom na to koliko ta saradnja sa nadležnim organima u Hrvatskoj u traženju i identificiranju mrtvih ide sporo, premda su mnoga grobišta srpskih žrtava poznata, teško je pronaći snage za daljnju borbu. Ali, kada najviše potonemo zna nešto da se desi ili bude neki telefonski poziv, javi se neka porodica i onda shvatimo da moramo da nastavimo dalje. Mi danas slušamo kako se i dalje manipuliše brojkama žrtava u Jasenovcu, 80 godina nakon Drugog svjetskog rata, pa se onda pitamo da li će neko i za 50 godina da kaže „šta je sa tim srpskim žrtvama u ′Oluji′ i drugde, zašto još nije utvrđeno koliko je nevinih ljudi stradalo“. Ako bi tako nešto neko kazao, postavljalo bi se odmah i pitanje šta smo mi kao potomci tih žrtava, danas u traženju nestalih uradili. Naš moralni dug prema tim ljudima koji su stradali jeste da ih pronađemo. Dok mi postojimo moramo taj dug prema nestalima i mrtvima da podmirimo.

Što udruženja nestalih danas konkretno mogu učiniti?

Mi ne možemo da iskopavamo masovne grobnice, već to mogu države ako se usaglase da će to da rade. Ono što mi činimo jeste da ih neprestano podsećamo da bi to trebalo da urade. Ali, ono što mi možemo i što činimo jeste da zapisujemo priče porodica o tome kako je ko nestao, ubijen i koliko godina traže njegove posmrtne ostatke. Ili se sećanje na te ljude, kao što rekoh, može obeležiti slikama koje su neki drugi ljudi naslikali, u spomen na te mrtve da ih se ne bi zaboravilo. Od svake te sudbine može da se napravi dokumentarni film. U tom zapisivanju sećanja sudeluju porodice i donose nam razne priče, pa se onda i one osećaju lakše nego ako bi svi ti bližnji samo sedeli i oplakivali mrtve koje ne mogu da pronađu. Ta izložba slika o nestalima koja je bila u Ženevi i sada u Beogradu, iznimno pozitivno deluje na porodice nestalih. Te porodice su svesne svega: i da su izmanipulisane puno puta, i da im je neka nadležna institucija obećala da će krenuti u potragu, da će početi sa iskopavanjima, pa to obećanje nije ispunjeno. Oni su već počeli da žive u uverenju da više nikada neće naći svoje najmilije.

Kako te porodice zapravo žive nakon više od 30 godina čekanja, traženja, obećanja?

Ti ljudi osećaju strah. Taj strah proizlazi iz njihove strepnje da će oni da odu sa ovog sveta a da neće uspeti da reše slučajeve nestalih svojih najbližih. Jer, oni se brinu da ako su oni nosili taj teret pronalazaka posmrtnih ostataka svojih najbližih, zašto bi taj teret sada morao da se prenese i na njihovu decu. Dakle, sada već imamo situacije da unuci traže posmrtne ostatke svojih dedova i baka. Samohrane majke su iscrpljene, ali su i snažne. One pred decom ne smeju da pokleknu, ali teško podnose svoje bolove.

Koja je posljedica kroničnog i beznadežnog traženja nestalih?

Radi se o tome da su te porodice postale zarobljenici te tajne nestanka najmilijih, jer ne mogu zbog toga što tu tajnu nisu razrešili da se raduju ni lepim događajima. Na primer, ne mogu da se raduju svadbi vlastite dece i da gledaju napred, ako su njihove misli, brige i tuge neprestano okrenute prema natrag. Baš sad imamo slučaj jedne majke koja ženi sina, a nije još pronašla supruga koji je stradao u ratu i ona kaže: ja ne znam kako ću da preživim taj dan. Radi se o tome da ti ljudi nisu ožalili svoje najmilije, nisu prošli kroz proces tugovanja i oni neprestano žive sa kosti u grlu, zbog čega ne mogu dalje. Sve ove situacije koje su se dogodile u međuvremenu: korona, stroga ograničenost kretanja, strah, novi ratovi, samo povećavaju njihovo nespokojstvo, a ne smiruju ga. Konačno ti ljudi koji nisu pronašli svoje mrtve stalno se kreću u zatvorenom krugu: oni neprestano imaju potrebu da o tome pričaju, a kako vreme prolazi sve manje ljudi ima strpljenja da ih sluša.

Imamo jednu majku koja ženi sina, a još nije pronašla supruga koji je stradao u ratu, koja kaže: ne znam kako ću da preživim taj dan. Radi se o tome da ti ljudi nisu ožalili svoje najmilije zbog čega ne mogu dalje

Kako druga i treća generacija, djeca i unuci, podnose taj proces žalovanja, strahova i traženja nestalih?

Pa, na primer, moja deca i deca drugih roditelja koji su izgubili svoje bližnje na različite načine doživljavaju ono što vide: suze roditelja, nestanak nekog koga su nekad davno poznavali, a njega više nema, kao i objašnjavanja zašto toga više nema. Psiholozi smatraju da se od unuka ne trebaju sakrivati bolne činjenice, nego ih sa njima treba suočiti. Ti mladi ljudi moraju biti svesni stvarnosti života koji nije uvek lep. Ti unuci su danas sazreli ljudi od tridesetak godina i oni imaju potrebu da se sazna istina o njihovim precima. Ono što je bitno da ta deca i unuci, ponavljam, nisu ostrašćeni i nisu zatrovani mržnjom zbog činjenice da su njihovi preci ubijeni u ratu.