Glumica Branka Petrić, iako je danas u 90-oj godini života, i dalje u svakoj predstavi izgleda i impresivno i dostojanstveno. Igrala je u sijaset ključnih predstava u posljednjih pet decenija, od te slavne „Bube u uhu“, „Rodoljubaca“, „Putujućeg pozorišta Šopalović“, “Balkanskog špijuna“,  „Drame o Mirjani i svima oko nje“, „Rođenih u Ju“ i mnogih drugih i zato je ona prava heroina i jugoslavenskog i srpskog kazališta. Nedavno je u Rijeci igrala i u predstavi „Otočka terca“, s kojom se Branka na neki način vratila u rodni grad, u Novi Vinodolski, ali je u isto vrijeme isplovila i na beskrajno more. O svom više nego bogatom životu napisala je i autobiografiju „Sidro i pesak“, u kojoj postoji jedno sjećanje: „U mladosti, kada ničega nismo imali, ni vode u kupatilu, i kada ništa nisam znala o pozorištu, nježni glasovi glumaca preko radija odvodili su me u snove…“

Predstava „Garderobijer“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu u kojoj igrate i s kojom ste nedavno gostovali i u Zagrebu, na neki je način posveta vašoj glumačkoj generaciji. Predstavu je režirao Paolo Mađeli i uz vas su na sceni glumci Miki Manojlović i Voja Brajović, s kojima ste proveli život na pozornici.

Da, u ovoj predstavi je deo moje glumačke porodice. Igrala sam u Mađelijevim predstavama, sa Mikijem sam igrala u „Dozivanju ptica“, a sa Vojom Brajovićem u „Bubi u uhu“, nećete verovati, igrala sam hiljadu puta. Voja u ovoj predstavi kao pozorišni garderober kaže „ali, mi smo jedna porodica“ i to je živa istina. Mi glumci smo znali sve jedni o drugima: i kada su se deca rađala i kada je bilo muka i problema, kada je bilo uspeha i neuspeha, i kada je bilo nade i kada je bilo bolesti i kada su mnogi od nas umirali… Sada su u ovoj predstavi i mladi glumci, koji unose svežinu, i ja ih sve volim. Svi smo mi kao jedno.

U ovoj predstavi preživljavate Drugi svjetski rat, a u životu ste preživjeli dva rata.

Rođena sam u Kraljevini Jugoslaviji, davno, krajem 30-ih godina. Bila sam mala devojčica u Vinodolu za vreme Drugog svetskog rata. Sećam se bombardovanja, dok je tata bio u zarobljeništvu u Italiji. Sećam se kako su prvo išli avioni lovci, a onda su išli bombarderi, pa i u našoj predstavi taj zvuk bombardera podseća na to da će početi da padaju bombe. Tata se vratio iz zarobljeništva kada je kapitulirala Italija i onda smo otišli na riječki Sušak i tada je bilo veliko bombardovanje riječke luke. Sećam se da smo stalno bežali u sklonište i da sam neprestano pitala mamu: „Mama kada će ovo da prestane?“ Kada je bilo bombardovanje Srbije 1999. godine, ono je bilo toliko strašno da sam ja mislila da ćemo svi umreti.

Nevažne razlike

Drugi svjetski rat ste doživjeli i u slavnoj predstavi „Putujuće pozorište Šopalović“…

Kako je to Ljuba Simović, autor te drame, lepo napisao: „Čovek mora preko mnogo čega da pređe i mnogo šta da zaboravi, da bi uopšte mogao da preživi.“ Zato u toj predstavi koja govori o Srbiji u Drugom svetskom ratu, putujući glumac kaže jednoj lokalnoj seljanki da obuče belu haljinu i stavi cvet u kosu, baš zato što svuda okolo streljaju ljude i zato da bi se zaboravili užasi okupacije. I na to pitanje „kako smeš da igraš predstavu dok vešaju ljude na glavnom trgu?“, glumac odgovara: pa i pekar u ratu peče hleb i svako treba da radi i da živi i da se tako suprotstavlja nasilju i patnjama.

Vi imate, kako volite da kažete, šarenu biografiju…

Šarena biografija postoji kod mene i u životu i u pozorištu. Ja sam, na primer, u predstavi „Rahelina kutija“ igrala lik Rahele Ferari, koja je bila beogradska glumica jevrejskog porekla, čiji je život u Beogradu u Drugom svetskom ratu za vreme nemačke okupacije doslovno visio o koncu. Ja sam poznavala Rahelu i ona je imala zaista buran i dramatičan život. Ona je bežala, skrivala se, jednom se i lažno udala, samo da bi spasila živu glavu. A moja lična biografija bila je prvo podeljena na liniji istok-zapad.

Što bi to značilo?

 Otac moje majke bio je pravoslavni sveštenik, koji je učestvovao u oba balkanska rata, u Prvom svetskom ratu je prešao Albaniju, a u Drugom svetskom ratu bio je u partizanima. Porodica moga oca je bila katolička, sa Kvarnera i moj otac je kao mladić bio poslat da pohađa dobre škole u Švajcarskoj. U porodici moje majke on je pronašao veliku prisnost i toplinu. Opet, mojoj majci je prijala njegova ozbiljnost i suzdržanost. Mamina braća su volela da popiju i da se provesele, ali moj otac sebi nije dopuštao čašicu više. Moji mama i tata, tako različiti, bili su u stvari jako dobra kombinacija. Na kraju u moju porodicu dolazi i treći igrač, Bekim Fehmiju, moj muž koji potiče sa juga, sa Kosova. Moja nona koja je živela u Trstu, redovno je išla u crkvu i kada je kasnije već kao starica dolazila nama u Beograd, odlazila je u pravoslavnu crkvu – te razlike njoj nisu bile važne.

Rekli ste da je vaš otac bio u talijanskom zatvoru za vrijeme Drugog svjetskog rata…

Moj otac je bio antifašista. Pokazivao mi je razglednice iz vremena kada je Rijeku okupirao onaj profašistički diktator D′Anuncio. Sećam se kao devojčica da se u tatinoj porodici o njemu govorilo sa prezirom. I u porodici Bekimovih na Kosovu vladala je prilična tolerancija po pitanju ko je ko i ko se kojem bogu moli. Ono što je bilo ključno u čitavoj mojoj familiji, u koju su dolazili ljudi sa sve četiri strane sveta, jeste da niko nije bio agresivan i da su se poštovala različita verovanja i uverenja. Čestitali su se uzajamno svi praznici koji su se slavili. Na stolu su bili posluživani i baklava i orehnjača i pita zeljanica zajedno. Zamislite život u zajednici gde su svi isti: pa to mora da je jako dosadno.

Ono što je bilo ključno u čitavoj mojoj familiji, u koju su dolazili ljudi sa sve četiri strane sveta, jeste da niko nije bio agresivan i da su se poštovala različita verovanja i uverenja. Zamislite život u zajednici gde su svi isti: pa to mora da je jako dosadno

Vi ste studirali s velikim glumcem Batom Stojkovićem i nezaboravnim Nenadom Šegvićem, dugogodišnjim direktorom Festivala nalih scena u Rijeci. Kakvo je to vrijeme bilo?

Kada sam krajem 50-ih počela da studiram, Jugoslovensko dramsko pozorište (JDP) gajilo je uglavnom visoku literaturu, ali to je bio i početak upliva modernizma u teatar. Pojavili su se na repertoaru u teatrima nadrealisti: Marko Ristić, Vasko Popa, Beket, Jonesko i vladao je duh evropske levice u pozorištu. Premijera Mrožekovog provokativnog komada „Tango“, koji na ironičan način govori o devijacijama revolucije i rađanju totalitarizma, nakon njegove matične zemlje Poljske, prvo je bila izvedena u JDP-u u Beogradu. Zanimljivo je da se u to vreme u

JDP-u nije delilo cveće glumcima nakon premijere, jer se to smatralo buržoaskim manirom. Čak se iz istog razloga glumci jedno vreme nisu ni klanjali nakon predstave. I mi, mladi glumci, hteli smo nešto novo.

Prijateljevanje s Batom

Vaša mladost je bilo vrijeme zanosa…

Bilo je to vreme novih ideja. Za nas mlade ljude, koji su tada prozvani „deca cveća“, 1968. je bila važna godina. Sa tim modernim predstavama mi smo bili nepobediva armada glumaca i umetnika i te naše pozorišne izvedbe pozivali su svuda i u Jugoslaviji i po Evropi. Sećam se sjajne, potpuno moderne, režije Tomislava Tanhofera, „Braće Karamazovih“: gostovanja takvih predstava su tada trajala najmanje tri nedelje. Žalosno je što ne postoje video zapisi tih velikih naših iskoraka. Takođe, ironija sudbine je u tome da u odnosu na to doba, koje je u pozorištu zaista negovalo avangardu, mi smo se danas umetnički vratili unazad. Ipak, ne treba biti ni malo pesimističan: svaka nova generacija glumaca pronalazi svoj put u pozorištu.

Tko su bili najdraža braća i sestre u vašoj glumačkoj porodici?

Nažalost, mnogih članova te moje pozorišne porodice više nema. Jedan od njih, sa kojima sam jako bila bliska, bio je Bata Stojković. Od glumica bila je to Rada Đuričin sa kojom sam zajedno igrala u mnogim izvedbama, te neprevaziđene „Bube u uhu“. U istoj predstavi su bili i Lane Gutović i Voja Brajović i mnogi drugi. Svi smo bili mladi, lepi i zgodni i bilo je to u najboljem smislu reči – ljubavno prijateljstvo među nama. Kao što rekoh, bilo je tu uspona i padova kod svakoga od nas, pa bi se tako i ja znala dobro da podžapam sa Batom Stojkovićem, ali držalo nas je uvek to divno prijateljstvo. Osim toga, mi smo se svi trudili da se ne pravimo važni i da budemo pristojni jedni prema drugima. Mi ljudi nismo savršena bića i zato treba da razumemo jedni druge. Osim toga, ljude treba voleti.

Vaša autobiografska knjiga se zove „Sidro i pesak“? Šta je sidro, a šta je pijesak?

Sidro je nešto, daj Bože, da to svako ima u sebi – što vas drži. Kad naiđu bure i oluje, i najveći brodovi spuštaju sidro. A pesak, to je život koji tako brzo prođe i procuri kroz prste, baš kao pesak. Pesak je i peščani sat: pesak sipi u tom satu, ravnomerno, ni presporo ni prebrzo i na kraju on iscuri. Kada gledaš kako taj pesak curi, moraš znati da tvoj život ima svoj kraj i ne smeš da ga preigraš. Ne smeš se ponašati kao da si svemoćan i večan, jer to nisi. Taj naslov nisam smislila odmah, ali su mi se po glavi promicale slike iz predstave „Otočka terca“, u kojoj sam igrala i u kojoj se prepliću duboka ljudska pitanja i širina Mediterana.

Na pitanje „kako smeš da igraš predstavu dok vešaju ljude na glavnom trgu?“, glumac odgovara: pa i pekar u ratu peče hleb i svako treba da radi i da živi i da se tako suprotstavlja nasilju i patnjama

Napisati knjigu o mnogim ljudima, značajnim događajima, lijepim trenucima i dramatičnim situacijama iz vašeg života, sigurno je predstavljalo za vas ne mali napor?

Puno mi je pomogla Tanja Nježić, novinarka i pozorišna kritičarka kojoj sam slala tekstove o pojedinim fazama moga života i ona je u stvari uredila čitavu knjigu. Na kraju sam shvatila da  pišem o bar trideset likova, ako ne i više, koji su bitni za moj život: ljudi iz pozorišta, Bekim, deca, porodica i tako… Srećna je okolnost što sam u životu nešto i zapisivala i objavila nekoliko tekstova u časopisu Ludus, o „Balkanskom špijunu“, o „Bori šnajderu“, o „Šopalovićima“ i drugim predstavama u kojima sam igrala. Moja prijateljica, glumica Mira Stupica o svom životu je napisala knjigu „Šaka soli“, a glumica Marija Crnobori napisala je autobiografiju „Životić“ i to je nešto zaista posebno. Njih dve, pa Mira Banjac i Renata Ulmanski – to su moje glumačke drugarice. Te knjige su važne, jer su to biografije o proživljenosti glumačkog života. Kada je Marija Crnobori umrla, rekao mi je Jovan Ćirilov: „Umrla mi je sestra.“

Koja je bila vaša lična potreba da pišete?

Profesor Miloš Đurić, čija sam predavanja o antičkom pozorištu slušala, govorio je: „Zapisujte, jer ono što nije zapisano, kao da se nije ni dogodilo.“ Zapisivala sam na papiriće celog života male crtice. Zapisala bih kada mi je Bata Stojković u vezi neke moje uloge sa kojom sam se mučila rekao: „Ne igraj iz nemoći nego igraj iz moći.“ Ili kada veliki italijanski glumac Benini kaže „više volim da se sećam nego da živim“, ili kada nam je Danilo Kiš pevao neku svoju ljubavnu pesmu koju je napisao u Rusiji… Kada bude promocija moje knjige u Novom Sadu i Kragujevcu, onda ću publici čitati crtice koje nisu ušle u moju knjigu.

Što biste danas zapisali na takvom papiriću?

Pa napisala bih da je trenutno moja najveća radost što ću uskoro postati prabaka i da ne mogu da zamislim kako od onog vremena kada sam u mom pozorištu bila najmlađa glumica, sada sam najstarija glumica ovog vremena. I zapisala bih, s obzirom na to da smo mi u mladosti preživeli i rat i smrt i veliku glad: na kraju sve izađe na dobro.