Izjava bivše gimnazijske profesorke Marije Vasić, data na Novoj (31.5.) „da je pridavanje natprirodnih svojstava predmetima fetišizacija“ me nije iznenadila. Ma šta nije, jeste, lažem samo da dodjem do daha od tolike redundantnosti. Iznenadila me i šokirala. Logički sledeći korak bi bio, i iskreno ne znam zašto je stala na pola puta, da objavi kako Deda Mraz ne postoji, da zečevi nemaju veze sa uskršnjim jajima i da Isus nije mogao da digne Lazara iz mrtvih, jer se to protivi svim forenzičkim dokazima. Da ne veruješ.

Da Vasićeva dolazi iz bilo koje druge učene profesije, da je kojim slučajem mašinska inžinjerka, digitalna programerka ili direktorka železnice, pravila bih se da nisam čula. Neki ljudi i danas, nakon trista godina ozbiljnije sekularizacije, neguju agresivni anti-religiozni refleks. Kao da im je koliko juče neko spalio tetku na lomači, ili su upravo saznali da su renesansne pape držale konkubine i skupljale miraz za udaju ćerki. Polemika se tu ne isplati. Ako je neko radan, vredan i uspešan u svom poslu, a o religiji iz škole zapamtio samo rečenicu da je ona „opijum za narod“, šta tu ima da se razgovara.

Fekalizacija umesto sekularizacije   

Ali pošto je koleginica sociolog, šta više sociološkinja religije, dakle neko ko deci objašnjava kako da vide društveno polje religije, kako da ga onečiste dok kroz njega prolaze, onda to ne može da prodje tek tako. Sigurno ne tako kako je brane iz nečeg što se zove BIRODI, ili nečeg što se zove novinom, Danas na primer, da je ona „samo iznela stručno utemeljeno tumačenje religijskih pojava“. Po kojoj to struci, zanima me. Jer sociologija to nije, ili ako jeste, onda vulgo-marksistička.

Najpre da postavimo jedan aksiom. Sociolozi religije su ateisti. Istorijski gledano, to su oni koji bi u šesnaestom ili sedamnaestom veku goreli zajedno sa ostalim religiozno neprilagodjenim osobama. Nije onda bilo sociologije, to je tačno, ali je bilo onih koji su bacali trezveni pogled na svet, što je suština i sociologije i ateizma. Inkvizicija je sankcionisala jeretike i ateiste kao jednu grupu.

Onda bi sledeći silogizam imao pravo da se nazove istinitim: Svi sociolozi religije su ateisti – Marija Vasić je sociolog religije – ergo, Marija Vasić je ateistkinja.

Ja se ovde javljam kao sociolog religije, dakle ja sam…? E pa malo sutra ću da kažem. O tome se radi, da nijedan sociolog religije neće javno reći da je ateista. Neće se hvaliti ateizmom. Neće davati izjave u kojima se vernici stigmatizuju kao nišči duhom, zatucana gomila koja kao Sveti Toma visi na pojasu Majke Božje dok se ona u punoj telesnosti uzdiže na Tron nebeski.

U svakom obraćanju javnosti, u svakom empiričkom istraživanju, sociolozi religije poštuju pravilo metodološkog agnosticizma. Najkraće objašnjeno, ako osoba sa kojom razgovaraju veruje u boga, onda Bog postoji. Ako osoba sa kojom razgovaraju veruje u svete mošti i relikvije, onda to jesu svete mošti i relikvije. Ako neko dvadeset sati čeka u redu da dodirne čudotvornu relikviju, onda je to smisleno provedeno vreme.

Kojoj javnosti se iz „Utiska nedelje“, tog nadmenog aktivističkog grotla, obraćala Marija Vasić, nije mi najjasnije. Vidim da su i Studenti u blokadi, šta god to jeste, potrčali da se na Instagramu ograde od njene „naučne“ fetišizacije svetogorske relikvije. Istina, trebala im je dobra sedmica da potrče i skoče. I jesu tek kad ih je neko suočio sa istinom da su i ti koji celivaju relikvije deo biračkog tela. Nije dobro šibati ih Pojasom Presvete Bogorodice pre izbora. Posle može.

Elementarne forme nereligioznog života 

Da je Vasićeva tom prilikom sondirala teren za empirijsko istraživanje naručeno od, recimo, svetskog kalvinističkog foruma, reklo bi se, hajde onda može, premda je to uzaludan posao. Kalvinisti i ostale tvrde protestantske sekte danas više ne idu na barikade protiv idolatrije. Amiši prave puter, na Instagramu dele recept za pite od jabuka, ne pada im napamet da evangelizuju.

Uz to, nije Srbija nešto poznata po kalvinizmu, pravom ili kripto-tipa. Ni momenat nije dobro izabran. Dok pola miliona ljudi čeka u redu da se pokloni relikviji, ti im kažeš nešto što do njih dolazi kao „fetišisti beslovesni zatucani, sve vas je Durkheim prozvao, Feud pročitao, al’ džaba kad niste čuli ni za jednog ni za drugog“. To je tako nadmeni stav koji banalizuje nauku i falsifikuje naučnu metodu.

Ali, tu i dolazimo do srca problema. Marija Vasić nije nikakva sociološkinja, ni kulture, još manje religije. Ona je obična aktivistkinja, a i tu hramlje. Za profesiju je neuka, za politički aktivizam nevešta. Ni jedan sociolog religije koji drži do sebe ne bi se usudio, sigurno ne na javnoj sceni, na tako vulgarnu interpretaciju Durkheimovih stavova iz njegovog klasika „Elementarne forme religioznog života“. Ni jedan politički aktivista i performer ne bi s takve visine, praktično usred predizborne kampanje, pardon predizborne tuče, s takvim nipodaštavanjem govorio o delu elektorata.

Kao, zamisli, oni veruju da će ozdraviti ako dodirnu komad tkanine! To mogu da kažu vulgo-ateisti iz neke druge profesije, a i njima je bolje da se uzdrže. Sociolog neće nikad – ili nije sociolog. A posebno ne neko ko treba i sme da predaje sociologiju u školi.

Marija Vasić ne može da ide okolo i kuka kako je nepravedno otpuštena iz Jovine gimnazije u Novom Sadu. Najpre zato što falsifikuje klasike sociološke misli i nema pojma kojim metodološkim putem se u medjuvremenu razvila sociologija religije.

Na to dolazi još jedan razlog očigledne prirode. Srbija je sekularna država. Sve evropske države su sekularne države. Osim Malte, ali ni tamo odavno ne zatvaraju jeretike i ateiste. Bugarska je nešto izmedju, laicistička država sa službenom crkvom, ali i tamo ljudi mogu da budu šta hoće. U tako sigurnom, zakonima osiguranom sekularizmu, društvene nauke ne idu da napadaju religiju, crkvu i vernike, jer je to, na sve već rečeno, degutantno.

A kad smo kod Durkheima i njegovih elementarnih religioznih formi, on nije raščlanio religiozni osećaj da bi s visoka gledao na „primitivne“. On je, kako kaže moj prijatelj Ivan Radovanović, samo pokušavao da razume svet. Da otkrije satni mehanizam koji sakriven kuca iza vidljivih društvenih formi. NIje slučajno jedan od dokaza o postojanju boga analogija sa navijanjem sata, “watchmaker theory“, koju je postavio anglikanski klerik William Paley u osamnaestom veku.

Zgodna je i kao teodiceja. Zašto Bog, sad mislim na našeg, hrišćanskog boga, zašto dakle on dopušta toliko patnje na svetu? Pa zato što je jednom navio svet i pametnom dosta. Neće valjda stalno, ima on i druga posla.

Ali da se vratimo Durkheimu. On je za svoju studiju izabrao totemističke plemenske zajednice zato što su one „vremenski najbliže evolucionim formama iz kojih se krenulo“. Animizam i totemizam su za njega bile bazne forme, vrednosno neutralne. Posmatrao ih je kao elemente iz kojih i oko kojih su se razvijale kompleksnije religiozne forme, one koje poseduju doktrinu, teologiju, čvrstu hijerarhiju, uredjene simboličke sisteme, biblioteke i arhive, transcendnentne predstave reda i poretka, uzroka i posledica, nagrada i kazni, ukratko, sve ono što odlikuje velike monoteističke religije.

Leti, leti, leti…buzdovan 

Sličan odnos prema naučnoj metodi, kao Vasićeva, ne kao Durkheim, pokazao je i bivši sveštenik SPC-a Vukašin Milićević. Opet na Novoj pre nekoliko dana, u podcastu „Ćao Nevena“. Naslov vuče na neozbiljnu stranu, kao tu se priča svašta i ćao! Koliko shvatam, to nije bila ideja. Kultura podcasta nije nužno neobavezna, ima u tom segmentu i intelektualnog i trivijalnog.

Bez obzira na to kako se zove emisija u kojoj je nastupao, od doktora teoloških nauka bi se očekivalo više stila. Nema ovde mesta da se prepriča Milićevićevih sat vremena ne metaforičke, već bukvalne demonizacije državnih i crkvenih vlasti u Srbiji. Ono što kao glavna poruka ostaje u odnosu na svetinju iz Vatopeda je da on namerava da očisti Pravoslavlje od relikvija svake vrste, jer one odvlače od prave vere.

Samo, to što Milićević traži već postoji i ima ime. Zove se Protestantizam, može i Reformisana crkva, u njenom krilu najstroža ikonoklastična grana, Kalvinizam. Kako to da mu niko nije javio da ta vera, koja doktrinarno zapoveda to što on hoće, tih pet protestantskih Soli – da ona već postoji? I to skoro pet vekova? O Savonaroli da i ne govorimo, njegova interpetacija prave vere je starija i nasilnija, iako je završila u vatri, a ne u novoj denominaciji.

Kod Vasićeve i Milićevića ne buni toliko njihov stav, na koji, u demokratiji, imaju pravo. Ne u Crkvi, jer crkve nisu demokratske institucije, ali sad se i ne govori o njima. Sad se govori o formalno obrazovanima dok agresivno neobrazovano zauzimaju perspektivu zlatne ribice koja u jednoj minuti dva puta otkriva svet. Koji sebi daju za pravo da revolucionarno menjaju religiju miliona kao da prave školski program za iduću godinu.

Kompetentna misao je ili referencijalna, to jest uzima u obzir istorijske diskurse, ili postaje proizvoljno aktivistička. Hrišćanske crkve već sedamnaest vekova vode borbu za definiciju simbola i njegovog referenta. U medjuvremenu se ta religija pocepala na tri velike i gomilu manjih denominacija upravo po pitanju simbola i referenta: Kako ono na šta se u semiotskom sklopu misli sudeluje u znaku koji ga predstavlja? Na konkretnom primeru, da li je Bogorodica realno prisutna u bogorodičinoj relikviji? Ili je relikvija naprotiv samo njen znak, nemotivisan i proizvoljan?

Kod dvoje spomenutih nema referencijalnosti. Nema spremnosti da shvate, pod jedan, šta je to što traže; pod dva, koliko drugih je u ovih 17 vekova, otkad je Konstantinova majka Jelena prepoznala Pravi krst, tražilo to isto; i pod tri, koju su cenu platili oni sami ili je nametnuli drugima. Ni manifestno ni latentno se ne primećuje da Vasićeva i Milićević znaju kako to nisu nove dileme.

Ali to njih nije ni briga. Njihovi ciljevi su usko politički – da Vučić ode, s njim i „zao čovek“ Porfirije. Ako usput Srbi predju na kalvinizam, biće to nenameravana posledica besmislene političke revolucije.

Bio bi to Max Weber postavljen na glavu. On je govorio o kapitalizmu kao nenameravanoj posledici protestantske religiozne revolucije. Sad bismo dobili kalvinističko pravoslavlje kao nenameravanu posledicu komunističko-plenumaške revolucije.

Sačuvaj me bože obrazovano tupih. I kad greše, misle da su prvi.

 

Izvor: Euronews.rs