Kad se sve sabere, profesorka sociologije Marija Vasić i teolog Vukašin Milićević su tragične osobe. Bog ih je smestio u pogrešno vreme. Mogao je da ih pošalje na Nikejski vaseljenski sabor 787 da se bore protiv lažnih idola. Ili pola veka ranije u Konstantinopolj kod Lava III, da mu ojačaju partijski tim ikonoklasta. I kasnije bi im Bog učinio milost, da ih je kao kalviniste pustio na Delft 1566 da razbijaju inventar po crkvama. Ili u Pariz 1789 kad je masa trpala  pozlaćene statuice Majke Božje u džepove. Ovako, mnogo su okasneli. Sve su drugi već razbili i razvukli što se moglo. Ono što je ostalo, predano čuvaju katoličke i pravoslavne crkve.   

Koncerti Marka Perkovića Tompsona, održani u Zagrebu (5.7.) i Sinju (4.8.) dominantna su tema ovog leta u hrvatskoj javnosti. Reakcije na reakcije na te rok koncerte posebnog tipa dominiraju na naslovnicama čak i preko tema kao što su mirovni pregovori oko Ukrajine, ili neredi u Srbiji.

Blokada Autokomande na 24 sata je izgledala, barem ličila, na klimaks studentske pobune u Srbiji. Tenzija je istina nakratko pala, ali je suspense brzo vratio izgubljene teritorije unutar javnog prostora. Srbija gori u revoluciji. Srpski politički mentalitet jako voli revolucije. Istorijski gledano, nasilne smene vlasti su droga za srpski politički mentalitet. Ko god podržava srpsko političko telo u revolucionarnom besu i zaobilaženju demokratske procedure, taj samo pruža heroinsku špricu jednom narkomanu.