U srpsku tzv. izgubljenu generaciju pisaca i dramatičara nakon raspada Jugoslavije, uz Biljanu Srbljanović, Dušana Spasojevića, Milenu Marković, Vladimira Arsenijevića i druge, definitivno spada i Srđan Valjarević. U svom hvaljenom romanu „Komo“ ali i u drugim romanima, pripovjetkama i pjesmama, Valjarević donosi melanholičan i minimalistički osvrt na svakodnevicu i unutrašnju prazninu ljudi tog doba. Glavna odlika njegovog stila, kao i osjećaja čitave generacije je brutalni realizam: nema uljepšavanja i stvarnost se prikazuje onakvom kakva jeste. Likovi govore psovkama, slengom i jezikom s ulice, u kojem se stalno provlači pitanje neželjene emigracije: otići iz zemlje ili ostati u njoj. Valjarevićevi likovi, kao i junaci drugih beznadnih svjedoka u srpskoj umjetnosti 90-ih, nemaju velike ciljeve već samo pokušavaju da prežive dan. Ili kako kaže glavni junak najpoznatijeg Valjarevićevog romana „Komo“ (2006): „Svakog dana vežbati vedrinu. Kako? Izlagati se, biti nesiguran, stideti se, donositi male odluke, puno hodati, i biti smešan samom sebi. Nisam video drugo rešenje.” S ovim sjajnim piscem, razgovaramo danas, 20 godina kasnije.

Za sebe kažete da ste veliki šetač. Što bi to značilo?

Ja šetam ako imam neki problem u glavi koji me muči, pa onda pokušavam da ga rešim i negde spakujem, takođe u glavi, da mi bude lakše, ili kada pišem i nalazim se „u tekstu“, pa mi u njemu nešto fali. Šetnja mi tada pomaže da se priberem i prisetim šta mi u tim rečenicama još treba. Ima jedan čudan fenomen, s obzirom na to da mobilni telefon meri kilometražu moje šetnje: kakav god da imam problem, na šestom kilometru moje šetnje, on je gotovo u pravilu rešen. Na tom šestom kilometru potpuno sam koncentrisan i miran o čemu god da razmišljam. A postoje i one šetnje kada me ništa ne muči, i kada nisam ni u kakvom tekstu, i kada ništa ne mislim. Tad je ipak najlepše.

S druge strane, često kažete da najviše od svega volite da čitate…

Sada trenutno moram da radim, a kad moram da radim, to nije baš najbolje vreme za čitanje. I nije da ne uživam u ovome što sada radim. U stvari sa rediteljem Goranom Markovićem dorađujem scenario za njegov film prema prve dve moje knjige pripovedaka o junacima Fricu i Dobrili, „Fric i Dobrila“ (2021) i „Brod koji je zaplovio kroz maglu“ (2023). On je uradio prvu ruku i postavio priču, sad je druga i verujem završna ruka scenarija. Dopunjujem je dijalozima, i kada ona bude gotova, počeće nadam se i da se snima film. Film, takođe, neće biti komplikovan: radnja se uglavnom događa u stanu, nema puno eksterijera i dvoje glavnih junaka su glumci, Boris Isaković i Jasna Đuričić, što mi je naročito drago i nadam se da će ostati tako, jer su oni dobri glumci, ali i ljudi. Kada je bila promocija poslednje knjige iz te serije „Roman o agoniji i vedrini“ Boris je čitao pojedine odlomke, i onda sam čuo kako to zvuči kada on izgovara tekst, što je drugačije i bolje od onoga kako ga ja čitam u sebi, ali dobro je i to što njih dvoje igraju bračni par, jer oni i u životu jesu bračni par, pa i kod kuće igraju Frica i Dobrilu, ali za sebe.

Hodanje i čitanje

Književni historičar Vladan Bajčeta napisao je da je na vas uticao kantri pjevač Džoni Keš i filozof Fridrih Niče. Kako se mogu spojiti ta dva neobična lika?

To je komplikavano sada za objašnjavanje. Ima još ljudi, pisaca, muzičara, umetnika koji su na mene uticali, mnogo ih je, ali što se Džonija Keša tiče, ne znam muzičara koji se kroz stihove i muziku izražavao na direktniji način od njega, bez nekog posebnog scenskog kićenja. To je kao kad su filmskog glumca Džejmsa Kegnija pitali šta je to gluma. On je odgovorio: „To je kad stojiš, okreneš se prema čoveku, iskoračiš jedan korak i kažeš istinu.“

Fridrih Niče je izgovorio tu čuvenu rečenicu od koje smo mi zapamtili samo prvi dio: „Bog je mrtav“, ali smo zaboravili onaj drugi dio koji glasi: „ubili smo ga ti i ja“. Vaš junak je takođe i pjesnik Volt Vitman koji je napisao pjesmu „Raspetome“ u kojoj se obraća Kristu stihovima da ga on razumije, bez obzira na to što mu ime ne izgovara, za razliku od drugih, koji mu ime izgovaraju, ali ga uopće ne razumiju. Da li vi katkad razmišljate o stvarima izvan svijeta materijalne stvarnosti?

Da, ponekad pokušavam da sklonim um od ovoga sveta. Od svakog sveta. Da ga izbavim ili izmestim koliko god mogu. Hodanje i čitanje, o kojima smo pričali malopre, moje su tehnike da pobegnem od sveta, ali i da bih mogao da podnesem samog sebe. Ne znam za bolje od toga. Puno gledam u drveće, u krošnje pogotovo, ali da se ne bih ugušio u svemu tome, mogao bih da živim, a i da ne izađem iz sobe.

Kao i uvijek, i danas se dodjeljuju mnoge književne nagrade, ali čini se da je u tupom vremenu kao što je ovo današnje i književni izraz u određenoj pasivi. Što vi mislite?

Prvo, nemam nikakav odnos prema nagradama. Ne vidim vrednost i smisao nagrada za ono čime se čovek bavi, a to nije samo pisanje nego i umetnost uopšte. Ništa ti nagrada ne određuje i ništa ona na ličnom planu ne može da znači. To na kraju krajeva, ne može biti čak ni tema za razgovor. Umetnost je kao i religija: postoji samo Bog i mi ostali, samo je stvaranje važno. Nagrada može da prija tvojoj sujeti, ali te je onda nakon dva minuta sramota što si sujetan, i za svoju sujetu okriviš nagradu, da bi opravdao sebe. Što se tiče umetnosti ili pisanja danas, neminovno je da smo u jednom u mnogo čemu raspalom svetu, i u velikom zaostatku. Pogledaj oko sebe: nigde nije dobro. I ono što je važno, i treba da se zapamti: u isto vreme, ravnopravno i istovremeno, propadaju i crkve i knjižare i sportska društva i udruženja vatrogasaca.

Umetnost je kao i religija: postoji samo Bog i mi ostali, samo je stvaranje važno. Nagrada može da prija tvojoj sujeti, ali te je onda nakon dva minuta sramota što si sujetan, i za svoju sujetu okriviš nagradu, da bi opravdao sebe

Književna kritika za vas kao pisca kaže da je vama važna „bitnost malih stvari a ne nebitnost velikih stvari“. Da li je to zato što zazirete od velikih stvari ili je to zato što su te male stvari zaista vaše carstvo?

Jeste, male stvari su moj svet. To su i prvi umetnički radovi, kad imate one figurice tigrova i majmuna ili malih krava pa ih sakrijete iza noge od kreveta ili ormana da ih niko ne vidi, i samo ih vi gledate. To su prvi umetnički radovi. Artizam malih stvari – u početku je to muka za pisca, a posle je to nešto što si prihvatio, nešto što ti je lepo.

Male i velike stvari

Kazali ste da „nesređen život ima i svoje prednosti“. Što to znači?

Ako pričam o svom životu, iz tog nesređenog stanja koji te u početku žulja, smeta i u kojem te grde i kritikuju, od malih nogu, pa do velikih nogu, i u kojem se nimalo nisam promenio, meni odgovara moj nesređen život i stvari u njemu. Ja volim da živim kako volim. U takvom životu imam zaista velike mogućnosti i ogroman prostor kojeg čine male stvari.

A što su onda velike stvari?

Velike stvari su mali prostor. Tesan. A meni moj prostor nije tesan. Da li se penjem na planinu ili sedim u sobi, moj prostor je ogroman. I onda imam svest o tome da ono o čemu pišem meni ne bude tesno. Moj život, ovakav kakav jeste, a i moje pisanje, traje već neko vreme i to pisanje čak i ne mora da bude do kraja stvar moga izbora, ali u svemu tome jedino mogu da kažem da sam istrajan.

Vi ste se u jednom trenutku vratili na mjesto radnje vašeg najspominjanijeg romana „Komo“, u mjesto Belađo, kraj samog jezera Komo. Ali, nakon puno godina, vratili ste se i na Korčulu, na kojoj ste kao mladić radili preko ljeta, sve dok nije počeo rat 1991. godine…

Kada bih rekao da se i u jednom i u drugom slučaju radilo o nostalgiji, uspomenama, posebnim emocijama – to ne bi bilo tačno. Ne mogu da odgovorim na to pitanje, jer ni sam ne znam kako se to desilo. Jeste, Belađo na jezeru Komo je mesto radnje u mom romanu i u njega sam se vratio nakon 25 godina, a na Korčulu sam se vratio nakon 29 godina. Korčula je bilo mesto moje mladosti, u kojem sam radio i provodio nekoliko leta… Zašto sam tamo ponovo otišao? Ne znam, najverovatnije zato što mi je tamo nekad bilo lepo. U Belađu sam pronašao Augusta koji je i pre 25 godina radio u lokalnom baru. Kada sam prvi put odlazio iz tog mesta, obećao sam da ću mu poslati naše zajedničke fotografije, ali nisam, pa sam mu ih taj drugi put doneo. Na Korčuli sam tražio Andriju Boticu, predivnog čoveka u čijoj konobi sam radio, ali na žalost nisam ga zatekao živog. U mladosti sam pet leta proveo na Korčuli, zadnji put 1990. godine. I 1991. sam imao avionsku kartu za Split, ali nisam više mogao da stignem do Korčule i promenio sam kartu za Holandiju…

I tako je nastao roman „Ljudi za stolom“ koji govori o mladim ljudima koji su pobjegli u Amsterdam da ne bi morali da idu rat…

Da. Ali pre odlaska u Holandiju čuo sam se sa Andrijom, koji mi je rekao da to leto neće otvarati konobu, jer je u međuvremenu sve otišlo do đavola. Sada se priprema reizdanje te knjige „Ljudi za stolom“, od čijeg prvog izdanja je prošlo 32 godine. Sa jedne strane se čini kao da je jako dugo vreme prošlo, a sa druge strane mi se čini kao da je juče bilo kako ta dvojica beskrajno dugo sede za tim stolom u Amsterdamu.

Mi smo svi djeca Balkana. Što je vama Balkan dao, a šta oduzeo?

Meni je Balkan dao da nemam to što mi je oduzeo. Čini se da mi je u životu bolje kad nemam nego kad imam. To mi je dao Balkan.

Meni je Balkan dao da nemam to što mi je oduzeo. Čini se da mi je u životu bolje kad nemam nego kad imam. To mi je dao Balkan

Imali ste dvije velike zdravstvene krize u životu o kojima ste i pisali. Kakvo je vaše iskustvo nakon toga?

Ako borbi za život pristupiš jednostavno, kakva ta borba već jeste, pobedićeš. Ako tu borbu zakomplikuješ, izgubićeš. To iskustvo svakako ostaje za ceo život. U situaciji u kojoj sam bio, ja nisam mogao da hodam. Sada ništa drugo ne radim nego samo hodam. Čitam i spavam. I to je sve.

Mnogi ljudi misle gledajući sve ove pretnje oko nas da će svijet propasti. Što vi mislite?

Ja mislim da svet neće propasti. Svet je toliko bezuman da on ne može da propadne i ta besmisao sveta je šansa za nas da preživimo.

Na kraju, šta biste rekli mladom piscu ako bi vam zakucao na vrata?

Pa prvo bih ga podržao da piše, jer ako on želi da piše, onda treba da piše. Ono što bih mu rekao jeste da piše samo ono što najbolje poznaje i da u tome bude uporan. I ništa drugo.