Dok su politički odnosi u regionu i dalje uzburkani, čini se da kulturna saradnja, iako medijski uvijek slabije zapažena, između Hrvatske i Srbije jača. I dalje daleko od recipročnosti, ali i na popularnim poljima, pa i u umetnički značajnijim sferama, uočljiva je veća prisutnost stvaralaca iz Srbije u Hrvatskoj. Od književnih susreta, učešća na festivalima i raznim manifestacijama, pa do koprodukcija u teatru, slikarskih izložbi, raznih gostovanja, zajedničkih projekata na nezavisnoj sceni i pojedinačnih poduhvata – umetnici kreiraju sasvim drugačiji ambijent od uobičajene političke nestabilnosti.
Kultura je oblast koja najprirodnije razvija dijalog između naroda i država. Kulturna saradnja i kulturna razmena pospešuju razumevanje, otvaraju nove puteve i brišu granice. Jedinstven južnoslovenski kulturni prostor plodno je tlo za obnovu saradnje, a s obzirom na nepostojanje jezičkih barijera i na zajedničko istorijsko iskustvo, uz sve svoje specifičnosti, prirodno se nastavlja tamo gde je silom zaustavljena.
Poslednjih meseci gostovanja kulturnih delatnika i razni vidovi saradnje Srbije i Hrvatske bili su relativno učestali, barem kad je Zagreb u pitanju. Jedna od najznačajnijih regionalnih saradnji na polju teatra ove godine bilo je gostovanje Jugoslovenskog dramskog pozorišta u zagrebačkom HNK-u nakon 30 godina pauze (nakon neslavno propalog pokušaja uspostavljanja saradnje 2002. godine). Tu su i brojna gostovanja i nastupi, ali i gostujući reditelji sa vrlo zapaženim predstavama. Isto tako, nacionalni folklorni ansambli Kolo i Lado su nakon 27 godina tišine ponovno zaplesali zajedno. Brojne institucije se samostalno povezuju, profesionalci u kulturi, uostalom, najbolje poznaju kulturne tendencije i najvažnija imena i projekte. Tako su krajem prošle godine saradnju uspostavili Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, Moderna galerija i Umetnički paviljon iz Zagreba, a vrlo uspešan nastup imao je svetski poznati violinista iz Beograda Nemanja Radulović. Brojni su i nastupi popularnih muzičara različitih žanrova. Treba razlikovati institucionalnu i međunarodnu saradnju, prezentiranje umetničkih domašaja van granica svoje zemlje i borbu za osvajanje tržišta, ali u svakom slučaju ne manjka interesovanje publike. Srpska serijska i filmska produkcija, doduše u ne baš popularnim terminima, takođe je sve više prisutna na hrvatskim televizijama.
Iako komunikacija između umetnika iz Srbije i Hrvatske nije više sporadična i neuravnotežena, kulturna saradnja ovih dveju država još uvek predstavlja izazov. Velik deo kulturnih i umetničkih akcija odvija se na spontan, a ne na organizovan način. Čini se, više kao izraz lične inicijative kulturnih delatnika nego političkih struktura. Odnosi dveju zemalja su i dalje složeni i opterećeni različitom interpretacijom istorije, politikom i brojnim otvorenim pitanjima. Mada smo nadišli bizarne situacije poput ustavnih odredbi koje zabranjuju regionalnu saradnju, još uvek ima prostora za poboljšanje.
Možda nije vredno pomena jer se radi o subkulturnom muzičkom fenomenu, pravcu bez umetničke vrednosti koji je vrlo slušan među omladinom u Hrvatskoj, ali primer incidenta u Šibeniku kad su ratni veterani ustali protiv nastupa turbofolk pevačice iz Srbije jasno ilustruje atmosferu jednog segmenta hrvatskog društva. Protivljenje ovom nastupu nije znak istančanog muzičkog ukusa onih koji su se pobunili. To je, uostalom, jasno i rečeno u njihovim medijskim izjavama. Mnogo ozbiljniji i zabrinjavajući primer klime u jednom delu hrvatskog društva jeste tretiranje književnika koji je upisan i u hrvatsku i srpsku književnu tradiciju. Na zahtev gradonačelnika uklonjena je spomen-ploča sa rodne kuće pisca Vladana Desnice u Zadru. Opravdanja su formalna, birokratska. Pravi razlozi su dublji i alarmantniji.
Potencijal za buduću saradnju i razmenu u kulturi i umetnosti dveju zemalja je veliki. Ali pre svega treba osvestiti da prihvatanje tuđeg ne znači nužno i odricanje od onog svog, sopstvenog, autentičnog.
