Na oko 25 kilometara od Beograda, u Novim Banovcima na desnoj obali Dunava, u maju 2008. godine otvoren je prvi privatni muzej u Srbiji. Osnovao ga je Vladimir Macura, rodom iz Ervenika kod Knina, kolekcionar sa dugogodišnjim stažom u Beču. Prema Macurinoj zamisli, a u saradnji sa arhitektonskim biroom Ivana Kucine, ova zgrada „bez krova i prozora“, kako su je najpre meštani nazivali, u tlocrtu predstavlja meandar po uzoru na slike Julija Knifera, jednog od članova nekadašnje umetničke grupe Gorgona koja je delovala u Zagrebu i u Jugoslaviji u drugoj polovini 60-ih godina prošlog veka. Svaki poziv na sezonska okupljanja u ovom muzeju početkom maja i početkom oktobra, počinje rečenicom „Izvolite prisustvovati“ što je upravo parafraza Gorgoninog manira od pre pola veka. U zabeleškama koje su ostavili članovi Gorgone između ostalog piše da je ova grupa bežala od tada snažnog komunizma u iracionalno, nerazumljivo…

U prostor Muzeja Macura ulazi se kroz raskošan voćnjak u kome se nalazi 59 retkih sorti jabuka. Tu su i skulpture Koste Bogdanovića, autoportret Vide Jocić nastao nakon što je ova vajarka izašla iz Aušvica, tu je i kapelica posvećena Kazimiru Maljeviču… Na kapiji muzejskog imanja piše: „Mom narodu“.

Na oko 650 metara kvadratnih Muzej Macura čuva dragocena dela zenitizma, jugo–dade, ruskog i poljskog konstruktivizma, srednjovekovne avangarde, beogradskog nadrealizma, grupe Eksat 51 i Gorgone, visoke moderne, konceptualne umetnosti, bečkog akcionizma, vojvođanske neoavangarde… Umetnička zbirka predstavlja jednu od najvećih privatnih kolekcija neoavangardne umetnosti na ovim prostorima. Macura je adresu na kojoj se nalazi Muzej naslovio Zenit 1.

Vladimir Macura studirao je istoriju umetnosti u Ljubljani, neko vreme bavio se i glumom u pozorištu Ljubiše Ristića, a onda, sredinom 80-ih godina 20. veka odlazi u Beč, gde je otvorio malu prodavnicu umetničkih predmeta. Macura nije nepoznato ime srpskoj publici. Na izložbi „Nadrealizam u Beogradu: umetnost nemogućeg“ u beogradskom Muzeju primenjene umetnosti 2002. godine neki do tada nepoznati radovi Monija de Bulija, Marka Ristića ili Oskara Daviča bili su iz kolekcije Vladimira Macure. Godine 2006. u istom muzeju održana je izložba „Svakodnevni život stolica“ na kojoj je predstavljeno 16 dizajnerskih stolica iz kolekcije Vladimira Macure. Tu su bila izložena dizajnerska rešenja od 1900. godine, odnosno stolice od pruća Jozefa Hofmana, do čuvene Brojerove stolice iz 1977. godine koja i danas može da se vidi u mnogim domovima. Na ovoj izložbi posetioci su mogli da pogledaju zelenu metalnu stolicu iz bečkog parka, udobne plastične fotelje Eroa Arnioa, najpoznatije i najpopularnije radove Čarlsa Imsa…

Osam godina nakon otvaranja Muzeja Macura u Novim Banovcima, neobičnom modnom revijom dizajnerke Dragane Ognjenović otvoren je, nekoliko kilometara dalje u Starim Banovcima još jedan objekat – Magacin Macura. Zdanje nekadašnjeg skladišta žita nalazi se na zvaničnoj adresi Grčka 62, a na mapi Macurinih muzeja ulica je označena kao Zenit 4. Meštani ga zovu Stari mlin. Magacin Macura zamišljen je kao mesto za „arhiviranje najrazličitijih umetničkih postupaka i za reviziju svega što nam se događalo. Nekadašnji rudnik hleba postao je rudnik nade“ – zapisano je u kratkom vodiču. U Magacinu su arhivirani dokumenti o umetnosti i radu grupe Gorgona – Josipa Vanište, Ere Milivojevića, Gergelja Urkoma, Brace Dimitrijevića, Koste Bogdanovića, Marine Abramović, Olge Jevrić, Vladana Radovanovića, Jozefa Bojsa… Tu su i nezaobilazne stolice iz bogate Macurine kolekcije.

Krajem aprila ili početkom maja muzej se otvara za posetioce, početkom oktobra zatvara. U međuvremenu, posete se najavljuju telefonom, a kontakt je moguće naći na sajtu muzeja. Gosti se najpre okupljaju u Novim Banovcima, a onda odlaze u Stare Banovce. Tamo, na travnjaku sa kojeg se pruža široki pogled na Dunav, posetioci sede na omanjim plastovima sena, za tu priliku prostrtim ćilimima, na stolicama „iz fundusa“. Razgleda se kolekcija muzeja, napolju se kuva pasulj, a žene iz mesta po simboličnim cenama prodaju kulinarske đakonije. Sve protiče u tihoj i odmerenoj atmosferi, jer poseta „Macuri“ je specifičan umetnički izlet.

Sezonska otvaranja nisu samo puka okupljanja, već su uvek praćena posebnim umetničkim dešavanjima. Na ovom mestu izvođena je predstava Nikite Milivojevića, nastupao je indijski umetnik Pravin Čerkori, a na nedavno priređenom prolećnom otvaranju krajem aprila, Milan Mijalković, arhitekta iz Beča izveo je performans u kom se poigrao rečju demokratija, uz zvuke kompozicije „Fanfare za običnog čoveka“ kompozitora Arona Koplanda. Ovo mesto puno simbolike posetili su između ostalih i ambasadori Francuske, Švajcarske, Nemačke…

A mi, koji smo manje više redovni posetioci Macurinih okupljanja doživljavamo ga kao rođaka koji nam je omogućio da se družimo i uživamo na mestu gde Dunav grli i umetnost i nebo.