Veljko Guberina bio je jedan od najvećih advokata u srpskoj istoriji. Dao je ogroman doprinos pravnom i sudskom sistemu Srbije, a suđenja u kojima je učestvovao bila su senzacionalna poput onih iz filmova. Ništa manje ni njegova životna priča. Priča o igri sudbine koja je udesila da jedan čovek ima tragičan početak i slavan kraj.

Rođen je 1925. godine u Vrginmostu na Kordunu. Do 1941. godine živeo je u Karlovcu, kada ga je zadesila nesreća koja je zadesila sve Srbe u tadašnjoj NDH. Ustaše su mu ubile 10 članova porodice sa majčine strane, porodicu Jović. Guberina je, sa majkom i sestrom, izbegao u Jagodinu. Uspeo je da se spasi brutalnog kraja. U Jagodini je 1945. završio gimnaziju. Pošto je skoro tri godine proveo u zatvoru (kao jedan od čelnika „grupe nacionalista“), ocenjen je nepodobnim da upiše Pravni fakultet u Beogradu, te je, kao vanredni student upisao Pravni fakultet u Ljubljani. Diplomirao je 1951. godine, kao vanredni student koji je tokom studiranja radio, izdržavao porodicu i učio. Nakon odsluženja vojnog roka, počeo je da radi kao advokatski pripravnik kod advokata Milana Tadića. Deo pripravničkog staža obavio je i u Okružnom sudu u Beogradu. Svoju advokatsku kancelariju otvorio je 1956. godine u ulici Kneza Miloša u Beogradu.

Veljko Guberina bavio se krivičnim pravom pola veka. Kao čuveni branilac branio je optužene za ubistvo u 700 slučajeva, a oslobodio je 51 branjenika. Zalagao se, pre svega, za pravdu i slobodu. Svojom predanošću doprineo je reformi krivičnog prava i ukidanju verbalnog delikta u Srbiji. Bio je jedan od osnivača ,,Udruženja za borbu protiv smrtne kazne” 1981. godine i, verujući u ljudska prava kao što su sloboda i život, borio se protiv smrtne kazne.

U „Slučaju Gutića Dragana“ branio je Dragana Gutića optuženog za ubistvo taksiste Tiosava Jankovića, kao i za razbojništvo počinjeno korišćenjem automobila žrtve. Kako je i Sava Lisovac bio optužen za ovo krivično delo, oba optuženika krivila su jedan drugog. Mediji su ovaj slučaj nazivali „čikaškim slučajem gangsterizma“. Dragan Gutić osuđen je na smrt. Guberina je u svom dnevniku zabeležio poslednje reči mladog osuđenika: „Molim Vas, preklinjem, za jedan mladi život. Znam da je sada moj život u Vašim rukama i molim Vas da mi vratite taj život.“ Pored toga, zaključio je: ,,Zločin, bez obzira koliko bio ekstreman, smrtnom kaznom se ne rešava.“

Na suđenjima, kako je sam rekao u „Slučaju Ljubinka Točilovca“, borio se za zakon i za čoveka. U ovom slučaju, koji je trajao od 1967. do 1970. godine, Guberina se sam borio za pravdu za svog klijenta protiv korumpiranog sistema i neprofesionalizma. Nakon pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja u istrazi ubistva Milorada Sotirovskog, optužen je i osuđen Ljubinko Točilovac. Točilovac je isprva negirao krivicu, a zatim ju je priznao. Međutim, nedostajalo je dokaza za njegov iskaz. Njegov branilac, Veljko Guberina, uputio je žalbu sudu. Nakon što je žalba odbijena, branilac je istu uputio svim sudovima, sudijama, advokatima, bibliotekama, državnim institucijama, štampi, pravnim fakultetima, pa čak i poznatim ličnostima u državi. Želeo je da skrene pažnju na zanemarivanje materijalnih dokaza u postupku. Izborio se za pravdu i oslobodio svog branjenika. U svojoj borbi uticao je na to da sudstvo ne sme zasnivati presude samo na osnovu izjava svedoka, niti samog priznanja, već da mora imati neoborive dokaze da je krivično delo izvršeno na način na koji je u optužnici navedeno.

Govorio je da ga krivica nije zanimala, već činjenično stanje na osnovu dokaza, jer svako je nedužan dok se ne dokaže suprotno. Tako je omogućio svakome da zaista dobije pošteno suđenje. Za ovaj slučaj dobio je čak pohvale i od Jovanke Broz, iako je politički bio otvoreno nacionalno orijentisan. Pohvale su bile svedočenje poštovanju koje je uživao slavni advokat i koje je bilo iznad bilo kakve politike ili ideologije. Postao je i ostao do dana današenjeg jedan od najpoznatijih advokata u srpskoj istoriji.

Jedan od njegovih istaknutijih slučajeva bio je i „Farkandžinski slučaj“ iz 1967. Guberina je branio Jovana Arsenova, optuženog da je, uz pomoć Slavka Pruginića, sekirom ubio Žiku Jankova. Pruginić je priznao krivicu, dok ju je Jovan Arsenov negirao. Nakon presude kojima su osuđeni, utvrđeno je da je Slavko Pruginić bio mučen i da je od njega iznuđeno priznanje. Nakon uložene žalbe, suđenje je ponovljeno i prvobitna presuda je ukinuta. Ovo je bio presedan u srpskom sudstvu. Iako je mučenje tokom ispitivanja srednjovekovna metoda pretresa, koja je te 1967. godine bila odavno zabranjena, zakoni su prekršeni. Još jednom je zalaganje Veljka Guberine imalo rezlutat oslobađanja nedužnog lica i žrtve nepoštovanja zakona od strane nadležnih organa.

U slučaju Rada Đukića besplatno je branio čoveka koji je u sudnici izvadio sakriveni pištolj i ubio ubicu svoje ćerke, Branke Đukić. Zahvaljujući Veljku Guberini, ovaj nesrećni otac željan pravde, osuđen je na samo pet godina zatvora.

Ovi i mnogi drugi značajni slučajevi govorili su da advokatura nije bila zanimanje Veljka Guberine, već njegov poziv. Kada bi odlazio na suđenja, nije odlazio na posao, već, kako bi sam govorio, odlazio je ,,da se bori u ringu“. Uprkos nepravdi koja ga je zadesila u mladosti, verovao je u ljude i verovao je da se svi rađaju dobri. Tvrdio je da se ubica ne postaje i da rešenje nije ubiti čoveka, već naći razloge iz kojih je isti postao ubica.

Tokom više od 50 godina aktivnog bavljenja advokaturom, Veljko Guberina dobio je više priznanja za svoje zaluge, od Ordena Svetog Save, preko Ordena rada, Zlatne plakete za životno delo, za doprinos unapređenju advokature i njenoj afirmaciji u javnosti…

Objavio je devet knjiga pod naslovom „Svedok istorije“ u kojima je opisao vreme, događaje i ljude na osnovu Dnevnika koji je vodio još od 1940. godine.

Celog života ostao je zahvalan Srbiji koja je pružila utočište njegovoj porodici od ustaša. Motivisan ovom zahvalnošću, kao i rodoljubljem koje je nosio u srcu, borio se za svoje sugrađane. Srbija je nekada šesnaestogodišnjem dečaku pružila šansu da preživi, a on joj je uzvratio unapređivanjem pravnog sistema i neumornim radom za vrednosti u koje je verovao – život, sloboda i pravda.

Preminuo je 2015. godine. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.